Kada se roman „Maestra“ pojavio u knjižarama, mišljenja čitalaca i kritičara su bila podeljena, ali roman je postao bestseler a ubrzo je sklopljen i ugovor za snimanje filma. Autorka romana, L. S. Hilton govori o svom doživljaju reakcije publike.
„Maestra“ je nastala kao kombinacija dva neuspela romana. Pre nekoliko godina, moj tadašnji agent mi je predložila da napišem nešto erotično. Međutim nije joj se dopao rezultat i ja sam to ostavila po strani kako bih završila ono na čemu sam već radila, političku biografiju Elizabete I. Jedna od ideja koje sam želela da istražim u okviru njene vladavine je bila njena sposobnost da manipuliše očekivanjima patrijarhalnih dvorskih službenika; zbunila je i obmanula nekoliko generacija ambasadora igrajući na njihove pretpostavke onda kada joj je to odgovaralo, okrećući njihove predrasude u sopstvenu korist. Možda mi se to motalo po glavi kada sam se vratila onim odbačenim stranicama i odlučila da ih spojim sa pričom koju sam počela da pišem u vreme dok sam radila kao pripravnik u aukcijskoj kući.
Rezultat tog spoja bio je nevešto izveden tekst, koji je, međutim, sadržao zanimljivu pripovest o falsifikatu slike Džordža Stabsa iz 18. veka. Za triler koji spaja erotsku priču i svet umetnosti potreban je veoma specifičan protagonista i onog trenutka kada sam čula glas Džudit Rašli, znala sam da neću moći da je pustim sve dok, dva meseca kasnije, roman nije bio završen. To je bio prvi put, posle osam napisanih knjiga, da sam osetila nešto poput zadovoljstva dok sam konstruisala priču.
Nikom se moja knjiga nije dopala. Ni mom agentu, ni izdavaču, ni onima kojima sam je dala na čitanje. Čak i sada, kada je „Maestra“ prodata u 43 zemlje i kada je u toku adaptacija za film, ova knjiga i dalje uspeva da razbesni čitaoce. Podjednako mi laska i ohrabruje onaj deo čitalačke publike kojoj se knjiga dopala, posebno mlađe žene koje su mi rekle da ih je ova priča osnažila i da vide Džudit kao novu žensku heroinu. Smatram da sam napisala nešto razigrano i zabavno o Beki Šarp, iz kasnijih dana, koja u „Vašaru taštine“ ostaje zatečena u svetu muškaraca, prepuštena sama sebi, i sve što ima su dobar izgled i pronicljivost. Nisam imala predstavu da to može da razbesni jedne, a da obraduje druge.
Mnogi novinari su me pitali zbog čega sam sa pisanja istorijskih knjiga, vrednih poštovanja, prešla na pisanje, po svoj prilici, petparačkog romana. Nisam osećala da se proces pisanja istorijskog romana i fikcije na bilo koji način razlikuje. Konstrukcija, tempo, detalji i narativ i dalje ostaju ključne stvari, šta god da pišete. „Maestra“ sadrži scene seksa, ali mene je bio izazov da se upustim u tehniku pisanja takvih scena. Ono što je za nekoga erotika, vrlo lako za nekoga postaje komedija. Zato sam se potrudila da napišem scene koje su sastavni deo radnje na svež, iskren i, pre svega, moderan način. Džudit je proizvod Tinder generacije: način na koji ona misli i priseća se svojih iskustava, morao je da funkcioniše sa lingvističkog stanovišta, morao je da bude u skladu sa njenim glasom, i rečnikom koji je realističan – iako ne preterano „književan“.
„Maestra“ je na mnogo načina izmenila moj život, ne samo tako što sam veliki deo svog vremena provodila u avionima. Ponekad imam priliku i da „skrenem levo“ pri ukrcavanju u avion. Takođe sam morala i da branim svoje delo, temeljnije i javno, mnogo više nego što sam to ikada radila kada sam pisala istorijske biografije. Gledajući u nebo, razmišljam o tome da moja knjiga možda i nije veoma dobra, ali me je, svakako, učinila boljim piscem u tom smislu da me je naterala da se dublje pozabavim procesom pisanja o kojem sam do tada samo razmišljala a nisam ga realizovala. Shvatila sam da mi je mnogo više stalo do pisanja nego što sam mislila. Nikada sebe nisam smatrala piscem, ali shvatila sam da mi je drago što sam uspela da razljutim toliko ljudi. To sigurno znači da sam obavila dobar posao.
Izvor: theguardian.com
Foto: Derrick Santini