U fikciji tražimo paradoks, poznato u nepoznatom, nove stvarnosti koje samo određeni pisac može da nam pruži. „Pačinko“, studentski roman talentovane spisateljice korejskog porekla, Min Đin Li, spada u onu vrstu knjige koje će vam otvoriti oči ali ih i napuniti suzama.
Za one koji nisu upućeni, pačinko je jedna od nacionalnih opsesija Japana, vrtoglava mešavina flipera i slot aparata, u kojoj metalne kuglice padaju nasumično kroz lavirint mesinganih prepreka. Uređaj je pomalo komičan, ali je krajnji efekat očaravajući. Potreba za igranjem brzo može da preraste u zavisnost, i naravno, igra je savršena metafora za hirovite rikošete sudbine. Posedovanje igraonica za pačinko postaje način na koji će se klan opisan u romanu izbaviti iz siromaštva – ali sudbinom se ne manipuliše tako lako.
Ovde smo na teritoriji „Budenbrokovih“, prateći porodičnu dinastiju tokom sedam decenija, i poređenje izuzetno napisanog „Pačinka“ sa klasičnim prvencem Tomasa Mana nije hiperbola. Lijeva udara, baca i tumba svoje likove kroz život, ljubav i tugu, zbog čega njena ambiciozna pripovest ima intimne nijanse.
„Istorija nas je izneverila, ali nije važno“, piše ona u tolstojevskoj uvodnoj rečenici, nagoveštavajući mešavinu tragičnog stoicizma koji će da usledi. Tokom druge decenije XX veka, kada Japan anektira Koreju, mladi ribolovac rascepljenog nepca, Huni, oženi lokalnu devojku Jangđin, koja je „petnaestogodišnjakinja, blaga i nežna kao novorođeno lane“. Par dobija ćerku, Sunđu, koja odrasta ušuškana u njihovoj kući kraj mora u Jong-dou, ostrvcetu blizu korejske luke Busan.
Stidljiva, ranjiva adolescentkinja Sunđa postaje plen užasnog, sredovečnog gangstera zvanog Koh Hansu. Zbog karakteristika koje ga čine „pomalo Japancem“ i elegantnog zapadnjačkog modnog stila, poput „belih kožnih cipela sa patent-zatvaračem“, Hansu će se ukoreniti u ostatak Sunđinog života. On je Kum, ali je i nalik vilinskoj kumi. Najvažnije od svega, on pruža finansijsku pomoć kada se porodica preseli u Japan, u Osaku.
Lijeva vešto prikazuje polupoznati i polustrani, ali često grubi svet korejskih imigranata u carskom Japanu. Sunđa rađa Hansuovog vanbračnog sina, a udaja za plemenitog, dobrodušnog sveštenika spasava je od sramote u poslednjem trenutku. Isprepletene sudbine gangsterskog kopileta i drugog deteta, sveštenikovog sina, postaju pokretač ove priče.
Usred ratnih užasa, narod Osake se bori sa oskudicom. „Gradsku decu su slali samu na selo vozom da kupe jaje ili krompir u zamenu za babin kimono.“ Sunđa i njena draga svastika Kjunghi ulaze u posao pravljenja ukusnog korejskog nacionalnog specijaliteta, kimčija. Kiseli kupus služi kao sredstvo za preživljavanje, dostižući simboličnu važnost kao i sama igra pačinko – organsko i domaće naspram mehaničkog i sterilnog.
Korejska i japanska kultura se sukobljavaju. Sunđin sin, Mozasu, vlasnik igraonica pačinka, iskreno će reći istinu svom najboljem drugu u pasusu koji opisuje suštinu problema ovih junaka: „U Seulu ljude kao što sam ja zovu japanskim kopilanima, a u Japanu sam samo još jedan prljavi Korejac, koliko god novca da zaradim ili koliko god da sam dobar.“
Lijeva je na vrhuncu kada opisuje kompleksna ponašanja i emocije neukrašenim, običnim jezikom. „Isak je znao kako da razgovara s ljudima, kako da postavlja pitanja, i čuje brige u tuđem glasu; ona je izgleda razumela kako se preživljava, a on nije uvek znao kako to da čini..“ Postoje užasi u „Pačinku“ – duga zatvorska kazna je obeležena jezivim mučenjem – ali glavna poruka je na kraju ipak o preživljavanju i nadi.
„Pačinko je bio glupava igrica“, piše Lijeva, „ali život nije.“ Čitaocu može da se oprosti ako misli i da je obrnuto tačno. Ovo je iskrena priča, fikcija koja gleda pravo u ono što je i užasno i predivno, a povremeno deluje okrepljujuće baš kao tegla Sunđinog najboljeg kimčija.
Izvor: npr.org
Prevod: Đorđe Radusin