Beogradska Laguna nedavno je objavila kultnu knjigu
Dušana Savkovića „
Gorila“ (zapravo dva romana – „Gorila 1“ i „Gorila 2“). Reč je o pravom-pravcatom bestseleru koji je izdržao test vremena – pre desetak godina objavljen je u Americi, četiri decenije posle objavljivanja i događaja koji su Savkoviću poslužili kao inspiracija, i primljen je vrlo dobro, a u Beogradu se godinama traže primerci knjige.
Naime, Savkovićevi „Gorila 1“, „Gorila 2“ i kasnije „Zagrljaj Pariza“ neka su vrsta neformalne trilogije o beogradskim kaskaderima, statistima, glumcima i mangupima – pre svih o Stevici Markoviću, telohranitelju Alana Delona koji je ubijen (ono, baš brutalno) pod nerazjašnjenim okolnostima u Parizu 1968. godine i Milošu Markoviću, glumcu i Delonovom telohranitelju i prijatelju, koji je takođe umro pod nerazjašnjenim okolnostima. Navodno, Marković je ubio svoju ljubavnicu i ženu Mikija Runija, pa presudio sebi. Nezvanično, Runi je angažovao svoje „gorile“ da srede ovaj problem.
Slučaj Stevice Markovića i Miloša Miloševića (kasnije je uzeo umetničko ime Miloš Miloš i smešila mu se velika filmska karijera u Holivudu koja je naprasno prekinuta), žestokih momaka beogradske ulice koji su uzdrmali francuski vrh, kako umetnički tako i politički, zainteresovao je novinara Savkovića toliko da o njima napiše romansiranu priču koja je odmah po objavljivanju stekla kultni status kod čitalaca.
Glavni lik „Gorile 1“ je Štefan Ratarac, Beograđanin koji šezdesetih živi u Parizu. Bivši telohranitelj filmske zvezde Alena Diprea i povremeni ljubavnik Dipreove supruge Katrin, Štefan željan lake zarade ucenjuje Diprea i njegove bogate prijatelje fotografijama koje su tajno snimljene tokom orgija na kojima su zajedno učestvovali.
„Gorila 2“ prati sudbine epizodnih likova iz prvog dela – Alena Diprea (Alen Delon), Vasila Negreskua (Štefanov saradnik i čovek koji ga je izdao), Uroša Mihajlovića Bebe (Štefanov potrčko) i Ivon Ferne (Štefanova ljubavnica koja odlazi u Ameriku kako bi napravila filmsku karijeru) koja pokušava da stupi u kontakt sa ženom koja je bila svedok ubistva Miše Nestorovića, aka Miloša Miloša.
Priča o sudbini „najlepšeg i najjačeg čoveka Pariza“, kako je Pari Mač prozvao Markovića i Miloševića koji je, kako se pričalo, bio ljubavnik i Delona i Romi Šnajder, intrigirala je jugoslovensku javnost. I Marković i Milošević su bili antijunaci, opasni beogradski momci koji su mislili da su veće face od drugih i da mogu da vuku za nos Zapad ucenjivanjem muževa-rogonja svih fela – od glumaca i umetnika do tadašnjeg predsednika Francuske Žorža Pompidua.
Uz standardno mitologiziranje „naših“ šmekera, kasnije su se pojavile i priče da je cela stvar sa gospođom Pompidu bila politička muljavina De Gola kako bi sprečio Pompidua, tada bivšeg premijera, da se kandiduje za predsednika. Navodno je i jugoslovenska obaveštajna služba imala kompromitujuće fotografije kojima je uspela nekada da izdejstvuje nešto za Jugoslaviju.
Bilo kako bilo, Savković je napisao priču o mangupima sa beogradskog asfalta koji su naprečac opčinili Pariz, bez ikakve idealizacije sveta koji opisuje, a taj svet je daleko od „svetlosti velegrada“ – od emigranata preko korzikanskih gangstera do političke i kulturne „elite“. Isto tako mudro je izbegao zamku idealizovanja i pravljenja heroja od svojih junaka, pruživši čitaocima brz, interesantan, napet roman o jednom vremenu i ljudima (i zabludama) kojih više nema.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik