Kristina Higdon: Svima su nam potrebni lepota, radost i ljubav

O neobičnom naslovu knjige, životu u Kanadi 1922. godine, kako se borila sa svojim junakinjama i kakav svet vidi iz krošnje drveta, razgovarali samo sa Kristinom Higdon, autorkom romana „Džin, terpentin, barska nana, rutvica“.

Ako zamislimo da smo se, u potrazi za najboljim naslovima 2024. godine, našli u prostoriji u kojoj su na policama sva objavljena dela ove godine, i dok bi nam pogled lutao po neprekinutom nizu naslova koje je blistavi ljudski um neumorno stvarao, kada bi naše oči ugledale knjigu „Džin, terpentin, barska nana, rutvica“ Kristine Higdon, naša potraga mogla bi biti okončana. Ovo je delo predodređeno da postane klasik.

U romanu upoznajemo Džordžinu, Morag, Ajlu i Harijet Džin Mekenzi, četiri sestre iz radničke klase Vankuvera, u godinama koje su usledile nakon povratka brata Rodrika iz Velikog rata i njegove smrti od Španske groznice. Ovo je nežna pripovest o ljubavi koja se ne sme obznaniti, o gubicima i kajanjima, riziku i prkosu, trajnom prijateljstvu i moćnim porodičnim sponama. Toliko ste tema obuhvatili da se može čitati na više načina i svaki bi bio ispravan: i kao istorijski i porodični i društveni, i ljubavni, i antiratni. Stiče se utisak da je roman u Vama nastajao decenijama?

Magnum opus! Kakav divan opis. Obe moje knjige izgledaju kao da su sazrevale u meni decenijama, verovatno još od detinjstva. Počela sam da pišem „Džin, terpentin, barsku nanu, rutvicu“ dok sam čekala da moj prvi roman – The Very Marrow of Our Bones – prođe kroz proces izdavanja. Sve u svemu, verovatno je trebalo četiri ili pet godina. Ali pošto je druga knjiga bila inspirisana prvom, bila sam u divnom zamahu. U oba romana ima životnog iskustva, ideja i misli. A knjiga koju sada pišem nastavlja da koristi ideje koje sam zapisivala u beležnice ili na papirnate salvete ili parking karte godinama. Možda će sve tri knjige zajedno biti moj magnum opus.

Pre početka romana, u uvodu nam dajete spisak pojmova koji naivnom oku mogu predstavljati nešto neodređeno. Međutim, kako odmičemo u čitanju, obuhvata nas osećaj nelagode koji prerasta u uznemirenost pred saznanjem. Šta povezuje skok preko zmije otrovnice, kupanje u vreloj vodi, slamka iz metle, pa i reči kojima je naslovljen Vaš roman?

Reči u naslovu i spisku na početku knjige su sve metode ili predmeti koje su ljudi koristili kroz vekove da izazovu pobačaj. Verovalo se da će žene pobaciti ako piju velike količine džina ili terpentina. Čaj napravljen od biljaka kao što su pelen ili rutvica takođe se smatrao delotvornim. Žene su pokušavale da se kupaju u vrlo vrućoj vodi, što je verovatno bilo više bolno nego korisno. I naravno, slamke od metle ili bilo koji drugi oštri predmeti korišćeni su za nebezbedno prekidanje trudnoće. Što se tiče zmija, Plinije Stariji (rođen 23. ili 24. godine n.e.) napisao je da prelazak preko zmije poskoka može izazvati pobačaj kod žene. Ovo izgleda kao posebno opasan savet jer biste mogli ne samo da se rešite očajnički neželjene trudnoće, već i da izgubite život od ujeda zmije!

Ovo je istorijska fikcija u svom najboljem izdanju. Vodite nas u vreme koje neodoljivo podseća na ono u kojem danas živimo. Šta ste želeli da postignete povratkom u dvadesete godine 20. veka?

Hvala vam. Studirala sam istoriju rada na univerzitetu i dvadesete godine prošlog veka bile su burno i uzbudljivo doba koje me je uvek privlačilo. To je bilo vreme promena u Kanadi, posebno za žene. Prvi svetski rat je bio završen, neke žene su dobile pravo glasa, sindikati i političke organizacije su se borili za prava radnika, žene iz srednje klase su u sve većem broju ulazile na tržište rada, pridružujući se svojim sestrama iz radničke klase. Skraćivale su kosu i nosile kraće suknje. U Kanadi dvadesete možda nisu bile tako „lude“ kao u Njujorku ili Čikagu, ali za mnoge je potraga za pravima bila u vazduhu, zajedno sa osećanjem oslobođenja od starih ograničenja. Bilo je to fascinantno razdoblje za istraživanje, sa mnogim dostupnim i divnim izvorima – fotografijama, časopisima, pismima, pa čak i zapisnicima istraga.

Koliko je izazovno bilo dovesti na svet četiri toliko različita karaktera, uneti osobenosti u svaki lik, iznijansirati ih, oživotvoriti? S kojom ste se junakinjom najviše borili?

Bilo je pravo zadovoljstvo pisati o ovim likovima. Četiri sestre su vrlo brzo postale veoma stvarne za mene. Osećala sam kao da su moje sopstvene sestre, što je zanimljivo iskustvo, s obzirom na to da imam samo braću! Kada sam zamislila njihove ličnosti, dinamika među ovim sestrama i njihovih prijatelja postala je jasna. Fasciniralo me je kako su likovi preuzimali kontrolu tokom pisanja knjige. Na primer, Džordžina, najstarija sestra, prvobitno je trebalo biti sporedni lik. Ali dok sam pisala scenu za nju, shvatila sam koliko je važna za priču. Mogla sam da osetim kako zahteva veću ulogu. Kada se zaljubite u svoje likove, tako ih dobro upoznate da pisanje njihovih priča postaje poput pričanja dobro poznate porodične istorije.

Ne kreću se svi naratori na dvema nogama, jedan se izdvaja po tome što hoda na četiri, ima rep, voli kad ga češkaju iza uveta i ponekad laje. Šta nam Rutvica prikazuje što inače ne bismo saznali od ljudskih likova? Kakva je njena priča?

Čitaoci obožavaju Rutvicu. Nisam sigurna u kom trenutku pisanja mi se „pojavila“ ta divna stara ženka bigla, samo znam da sam beskrajno uživala u njenom prisustvu kada se pojavila. Mnogo toga naučimo od Rutvice nakon što je jedna od sestara pronađe izgubljenu u divljini. Na neki način Rutvica je grčki hor u knjizi, prvo sluša, a zatim komentariše šta drugi rade, govori nam o njihovim manama i greškama. Ona je mudra i tvrdoglava, sarkastična i možda pomalo samoljubiva. Ali, kao i većina pasa, ona voli svoje ljude bezuslovno. Ruta takođe dodaje malo vedrine priči svojim duhovitim opaskama.



Kakvi su Vankuver i Kanada iz 20-ih godina 20. veka? Kakva je društvena, politička, ekonomska situacija tog vremena? O čemu su razmišljali ljudi koji su tada živeli: s kojim problemima su se suočavali? Koliko Vam je vremena bilo potrebno za takvo iscrpno istraživanje?

Vankuver je osnovan 1886. godine. Mnogi doseljenici iz Velike Britanije, Evrope i ostatka Kanade dolazili su na zapad da započnu novi život. Ljudi britanskog porekla su uglavnom bili na vlasti; imigranti iz drugih krajeva, uključujući većinu Istočne Evrope, imali su ograničen pristup političkoj moći ili dobrim poslovima tada. I tu je bila domorodačka populacija koja je postepeno bila potiskivana sa zemlje. Azijski imigranti, od kojih su mnogi bili korišćeni za izgradnju železnice širom zemlje, takođe su bili strašno tretirani. Godine 1923. „Zakon o isključenju Kineza“ suštinski je okončao svu azijsku imigraciju u Kanadu. Taj zakon je ukinut tek 1947. godine. Bilo je krajnje fascinantno istraživati društvene i ekonomske realnosti tog vremena. Nikada nisam prestala sa istraživanjem sve do poslednje napisane rečenice jer sam morala da se uverim da je sve, od jezika, preko odeće, do imena ulica i kvartova, kao i političkih dešavanja, tačno.

Kako ste uspeli da balansirate između umetničkog i razigranog tona, poetskog jezika kojim je napisan ovaj roman, i teških tema kao što su ilegalan abortus, prohibicija, ubistva, zavisnosti od droge, korupcija?

Moje pisanje teži poetičnom, razigranom i umetničkom izrazu, čak i kada se bavim teškim temama. Važno mi je da pokažem koliko je ljudska psiha nijansirana. Nikada nismo potpuno dobri ili potpuno loši. Svako ima svoju priču; zaslužujemo da razumemo kako su čak i najnemoralniji ljudi postali takvi. Svi smo nekada bili deca. Svi moramo da se smejemo. Svima su nam potrebni lepota, radost i ljubav. Uvek mi je cilj da unesem te aspekte života u svaki lik i u svaku priču koju pričam.

Napisali ste da ste kao dete istraživali svet iz krošanja drveća. Kakav se svet odatle vidi? Šta ste o bojama naučili od petlova? Otkud ljubav prema tapiserijama? Vaš junak Luelin kaže da bi žmureći mogao da uoči razliku između Atlantskog i Tihog okeana. Po čemu ih Vi razlikujete?

Odrasla sam na zapadnoj obali Kanade, u ruralnoj zajednici južno od Vankuvera. Bilo je blizu okeana i moćne reke Frejzer. Iza kuće je bila šuma i tamo smo gradili kućice na drvetu i penjali se na vrhove visokih zimzelenih stabala. Još se sećam osećaja kada sam bila tako visoko, gledajući dole na baštu i kuće naših komšija. Bilo je magično. Mislim da je moj osećaj za boje i lepotu prirode potekao od tog divnog pogleda sa vrhova drveća. Moje tapiserije takođe reflektuju taj pogled odozgo. Zapadna obala ima grublju lepotu, ponekad surovu i divlju, sa planinama i visokim drvećem koje dominira. Obala Nove Škotske mi deluje mekše, pastoralnije. Volim obe, ali sam mirnija na istočnoj obali.

Na koricama srpskog izdanja Vaše knjige piše da je „roman predodređen da postane klasik“. Nakon čitanja zaista imamo razloga da verujemo u istinitost ovih reči. Kako je Vaše delo prihvaćeno u Kanadi?

Hvala vam puno! Divno je to čuti. Nadam se da će srpski čitaoci uživati u knjizi „Džin, terpentin, barska nana, rutvica“. To je priča o ljubavi i prijateljstvu, kao i o potrazi za nezavisnošću i autonomijom, sa kojom mislim da svako može da se poistoveti, gde god da se nalazi.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 45