Krimići kao ključ za razumevanje mnogobrojnih slojeva nasilja u društvu

„Pesnici su“, napisao je Persi Šeli 1821. godine, „nepriznati zakonodavci ovog sveta.“ To jest ako njihova vizija na stranici postane dovoljno jasna, mogla bi da zagolica maštu čitalaca i, ukoliko je dovoljno ubedljiva, navede celo društvo da se promeni.

Primera je veliki broj. Bestseler Herijet Bičer Stou, „Čiča Tomina koliba“, napisan u znak protesta posle usvajanja Zakona o odbeglim robovima iz 1850. godine, prikazuje užase ropstva na tako živopisan način da je uticao na milione čitalaca i, ako je verovati istoričarima, bio jedan od faktora koji su doveli do izbijanja američkog Građanskog rata. U Engleskoj 19. veka Čarls Dikens je na vrlo živopisan način kritikovao radionice, elitne škole i muke siromašne dece koja odrastaju na ulici, što je iniciralo više različitih društvenih reformi. U Sjedinjenim Američkim Državama priča Rebeke Harding Dejvis „Život u železari“, objavljena u Atlantiku, skrenula je pažnju Amerikanaca srednje klase na muke radnika koji su migrirali u SAD. Kriminalistička fikcija, kako izmiče oprezu samih čitalaca, može biti posebno zahvalan način za plasiranje određenih ideja u politiku i društvo. Mada se često smatra običnom zabavom – nešto u čemu uživamo tokom dugačkog leta avionom i što, zatim, zaboravimo – kriminalistička fikcija oduvek je imala političku funkciju. Kritičari detektivsku fikciju obično smatraju politički konzervativnom, ne u smislu podele (na republikance i demokrate), već prevashodno u socijalnom smislu. Prikazuje svet koji je suštinski dobar i moralan, dok kriminal posmatra kao privremeno odstupanje koje mora biti na odgovarajući način otklonjeno. Na kraju priče detektiv trijumfuje, a red ponovo biva uspostavljen – ovi narativi, međutim, retko se bave time da li je taj red dobar ili pravedan sam po sebi. Situacija se, međutim, već godinama vidljivo menja i već sam duže vreme zaintrigiran odnosom četiri različita nivoa nasilja i kako nas priče o dva od njih navode na razmišljanje o trećem i četvrtom. Definisaću ove nivoe na vrlo uopšten način.

Najpre mikropolitički: nasilje u domaćinstvu ili intimnim vezama. Sledeće je nasilje srednjeg nivoa: ulično nasilje, čiji su počinioci stranci ili pojedinci čije neprijateljstvo počiva na socijalnim ili ekonomskim osnovama. Konačno, treće je makropolitičko nasilje koje vlade vrše nad drugim državama ili svojim narodom.

Žanr „domaćih trilera“ prevashodno se bavi mikropolitičkim nivoom – domom, porodicom i intimnim vezama – dok je kriminalistička fikcija uglavnom vezana za srednji nivo, odnosno ulicu. Politička kriminalistička fikcija, pravni trileri i špijunski romani bave se makropolitičkim nivoom političke korupcije i geopolitičkih intriga, koji je daleko komplikovaniji i teži za razumevanje, ukoliko se ne svede na nivo sukoba dva pojedinca.

Ono što, međutim, najviše ljudi teško primećuje, a na šta bi im, shodno tome, bilo utoliko teže da se fokusiraju, jeste četvrti, metanivo nasilja. Njega istraživač Rob Nikson naziva „sporim“ nasiljem, kakvo je svojstveno fenomenima poput klimatskih promena, zagađenja, nestanka prašuma, zlodela raznih industrija koje uništavaju prirodu zarad profita, kao i dugoročne ekološke posledice rata. Sve ovo učestvuje u formiranju globalnog pejzaža, koji definiše druge oblike nasilja. Kako se, međutim, sporo nasilje događa postepeno i njegov je obim takav da ga „običan čovek“ ne može sagledati – takva je erozija u močvarama Luizijane, otapanje polarnog leda ili smrt miliona ptica pevačica – ne pogađa većinu nas na način koji bi nas pokrenuo na akciju, prevashodno zato što su naši mozgovi evolutivno uslovljeni da reaguju na neposredne, visceralne opasnosti – grabljivcu koja napada nas ili nekoga koga volimo, pretnju izgladnjivanjem ukoliko odmah ne pronađemo hranu. Prilagođeni smo konfliktima malih razmera, preživljavanju, gde osećamo, na najprizemnijem mogućem nivou, da možemo nešto da promenimo: gde možemo ciljeve da ostvarimo koristeći pesnice ili um, koji mogu da spasu nas ili nekoga drugog.

Ovi razlozi doprinose tome da kriminalistička proza, u kojoj obično vidimo jednu osobu koja se ponaša užasavajuće okrutno – ili pak zaštitnički – ima takvu moć zarobljavanja naše pažnje. Neposredna je, nesvesna. Kriminalistička proza ističe, direktno ili indirektno, način na koji bi trebalo organizovati društveni život; kako bi političari trebalo da vode države i gradove, kako bi ljubavnici trebalo da se ponašaju jedni prema drugima, kako bi trebalo da vodimo računa o životnoj sredini i kako bi kulture trebalo da uvažavaju ili ignorišu prava svojih raznovrsnih članova: lica sa specijalnim potrebama, izbeglica, manjina, napuštenih, zlostavljanih, siromašnih.

Pre više od dve hiljade godina Platon je napisao „Državu“, seriju dijaloga o idealnom društvu koji su u međuvremenu uticali na nebrojene generacije državnika. U drugom tomu Sokrat ističe da izvesni eksplozivni narativi „ne smeju biti prihvaćeni u našoj državi“, već moraju biti „zatrpani u tišini“. Među primerima koje zatim ističe je, između ostalog, i porodično nasilje među bogovima. Uran koji siluje svoju ženu Geu i baca njihovu decu u tamnicu, njegov sin Kron koji kastrira oca kako bi mu se osvetio; Zevs koji tuče svoju ženu Heru i, kada njihov sin Hefest pokuša da je odbrani, pretuče i njega.

Popularizacija ovakvih priča, smatrao je Sokrat, ugrožava uređeni status quo, urednu piramidalnu hijerarhiju u kojoj na vrhu sedi najmoćniji pojedinac, nezavisno od toga da li je u pitanju otac patrijarhalne porodice, šef korporacije ili pak predsednik države. Sokrat je razumeo moć priča o nasilju, pre svega nasilju koje izvršavaju moćnici, i bojao se mogućih posledica po polis: destabilišući efekat kakav bi na državu imalo pripovedanje upravo onakvih priča o mikronasilju kakve čine kriminalističku fikciju.

Pripovedanje može da izmeni svet. Dok se zidom presecaju svete zemlje urođenika i osetljivi rezervati prirode, dok naše crne susede ubija policija na ulicama i u njihovim domovima, dok stotine hiljada umiru nepotrebno širom sveta, dok milijarde grcaju u siromaštvu, dok nivo mora raste, a šume gore, vreme je da nešto učinimo.

Autor: Džoj Kastro
Izvor: crimereads.com
Prevod: Milan Radovanović