Kratka istorija spaljivanja knjiga: Od štamparije do onlajn arhiva

Kada je Al Kaida 2012. godine okupirala Mali, a zatim i Timbuktu, islamski ekstremisti su se, između ostalog, ustremili i na neprocenjive rukopisne knjige, sa namerom da ih spale. Šteta koja je ovom prilikom načinjena bila bi, međutim, mnogo veća da nije bilo ljudi poput Abdel Kadera Haidara, koji je rizikovao život kako bi zaštitio ove srednjevekovne spise. Zajedno sa ostalima uspeo je iz zemlje da prošvercuje 350.000 rukopisa, čime je dokazao ne samo koliko su knjige kao takve vredne već i šta su sve „obični ljudi“ spremni da urade ne bi li ih spasli. Bila je to izvanredna pobeda, jedna od malobrojnih, ostvarena u dugom ratu koji se vodi protiv ljudi namernih da spaljuju knjige.

Knjige i biblioteke su, hiljadama godina, stradale od ruku najrazličitijih ljudi, ponekada namenski, a ponekada kao kolateralna šteta u ratu. Kineski car Ćin Ši Huang (najpoznatiji po armiji od terakote u Sjenu) naložio je da se knjige spale na lomači kako bi konsolidovao moć u novim granicama carstva. Istoričarka Luis Mei Čan tvrdi da „njegov osnovni cilj nije bilo uništavanje ovih škola mišljenja, već njihovo potčinjavanje vlasti“. Knjige poezije, filozofije i istorije posebno su revnosno uništavane, kako novog cara ne bi mogli da upoređuju sa daleko uglednijim i uspešnijim prethodnicima. Mada se gubitak ne može kvantifikovati, Čan piše da je istorija ovom prilikom pretrpela najveću štetu.

Ćin je bio samo jedan u dugom nizu vladara iz antičkog perioda koga su ideje koje su ostale zapisane ugrožavale toliko da je zagovarao njihovo spaljivanje. U Livijevoj „Istoriji Rima“, napisanoj u 1. veku nove ere, opisani su vladari iz prošlosti koji su naređivali da se stave van zakona i spale knjige u kojima su sačuvana proročanstva i opisi svečanosti, poput bahanalija, a sve kako bi se sprečilo izbijanje nereda i širenje stranih običaja. Filozofi Đordano Bruno i Jan Hus zauzeli su pozicije suprotne onima koje je zagovarala Katolička crkva, prvi u svom delu koje se tiče kopernikanske kosmologije, a drugi napadajući postupke crkve, poput izdavanja indulgencija. Hans J. Hilerbrand navodi da su dželati kojima je naloženo da pogube jeretike poput Bruna i Husa često bili zaduženi i za spaljivanje njihovih knjiga.

Rebeka Knut, autorka knjiga Libricide: The Regime-Sponsored Destruction of Books and Libraries in the Twentieth Century i Burning Books and Leveling Libraries: Extremist Violence and Cultural Destruction, tvrdi da su Ćin i verske vođe samo mali deo daleko većeg problema uništavanja knjiga. „Mnoge su knjige u drevna vremena spaljene u sklopu osvajanja“, kaže Knutova. Pogledajte samo jedan od najpoznatijih primera ovakvog spaljivanja, uništenje Aleksandrijske biblioteke. Ova čuvena građevina i njen sadržaj goreli su tokom više perioda političke nestabilnosti, uključujući i kada je, 48. godine p. n. e, Cezar saterao Pompeja u Egipat i kada je kalif Omar napao Aleksandriju 640. n. e.

Revolucionarna promena stigla je sa pojavom štampe, izumom Johanesa Gutenberga iz 1440. godine. Ne samo što je odjednom bilo mnogo više knjiga već je bilo i više znanja. „Sa pojavom štamparije porastao je stepen pismenosti i usledio uspon moderne nauke“, kaže Knutova. „Neki ljudi u autoritarnim režimima zapravo žele da ponište posledice izuma štamparije.“

Knutova kaže da su se motivi za spaljivanje knjiga promenili pošto je štamparija odigrala jednu od ključnih uloga u epohi prosvetiteljstva. Spaljivanje knjiga u ratu je, međutim, i dalje bilo redovna pojava. Tako, na primer, uništenje Kongresne biblioteke u ratu 1812. godine ili velikog broja biblioteka koje su stradale širom Evrope tokom Drugog svetskog rata. Ljudi su znanje doživljavali kao način da promene sebe i svet. Ovo je dalje značilo da je znanje, samo po sebi, postalo daleko opasnija svojina, koju više nije kontrolisala isključivo elita. Ima li boljeg načina da se pomeri ravnoteža moći i istovremeno pošalje poruka, nego spaljivanjem knjiga?

Zajedničko svim namernim spaljivanjima knjiga tokom 20. veka, kaže Knutova, jeste podatak da su se počinioci uvek osećali kao žrtve, čak i onda kada su bili na pozicijama moći. Možda i najozloglašenije je spaljivanje knjiga koje su izveli Adolf Hitler i nacisti, a koji su redovno manipulisali jezikom tako da sami izgledaju kao da su žrtve Jevreja. Unekoliko slično, kada je Mao Cedung došao na vlast u Kini i pokrenuo „Kulturnu revoluciju“, uništena je svaka knjiga koja se nije uklapala u partijsku propagandu, kao što su one koje su propagirale kapitalizam ili druge opasne ideje. Nešto skorije, sinhaleški budisti su spalili javnu biblioteku u Jafni, u kojoj se nalazilo skoro 100.000 retkih knjiga o tamilskoj istoriji i književnosti. Sinhalezi su smatrali da tamilski hinduizam ugrožava njihova budistička uverenja, iako su daleko brojniji od Tamila. Čak i kada se javnost ne sprečava da ovlada znanjem, simbolični značaj spaljivanja knjiga je veliki. Džon Milton, autor „Izgubljenog raja“, napisao je 1644. u knjizi „Areopagitika“: „Knjige nisu apsolutno nežive stvari, jer u sebi kriju životnu snagu kako bi bile životne poput duše čiji su plod. Ko ubije čoveka, ubija razumno biće... a ko uništi dobru knjigu, ubija i sam razum“. Ova je ideja usađena u temelje moderne kulture. Može se, između ostalog, naći i u romanu „Farenhajt 451“, Reja Bredberija.

Ili, kao što je to rekla Barbara Tuhman u svom obraćanju Kongresnoj biblioteci 1980. godine: „Knjige su nosioci civilizacije. Bez knjiga, istorija ćuti, biblioteke su neme, nauka obogaljena, misao i znatiželja ukopani u mestu. Bez knjiga, razvoj civilizacije bio bi nemoguć.“

Uz tehnološki napredak koji je pokrenuo internet, čini se da digitalizacija pisanih dokumenata knjigama danas nudi novu besmrtnost. Ne treba, međutim, biti tako brzoplet, kaže Knutova: „Imamo tehnologiju koja nam omogućava da sačuvamo toliko znanja. Moramo samo da pazimo šta radimo. Ukoliko ne nastavimo da sačuvano znanje prilagođavamo najnovijim oblicima tehnologije, nebitno je koliko smo primeraka nečega sačuvali, zato što nećemo moći da im pristupimo.“

Ovo je problem sa kojim se redovno suočavaju arhivisti u institutu Smitsonijan, među njima i arhivista digitalnih medija Linda Šmic Furig: „Ima toliko softverskih kompanija koje su nestale ili propale, zbog čega je određeni softver trajno prestao da se koristi“, kaže ona. „Problem ne predstavlja samo softver, nego i hardver i operativni sistemi koji možda neće moći da pristupe ovim starim fajlovima.“

Arhivisti nastoje da koriste formate koji su u upotrebi već duže vreme, kao što je PDF za dokumente, ali čak ni uspešno praćenje inovacija ne garantuje bezbednost podataka. Šmic Furig kaže da je jedan od najvećih izazova, trenutno, memorija: „Pre nekoliko godina govorili smo o gigabajtima, a sada već baratamo petabajtima.“

Mada raspolažemo odgovarajućom tehnologijom, prebacivanje pisanih dokumenata u digitalni format zahteva i vreme i novac – resurse koji nam nisu uvek dostupni. Ponekada je ulaganje protivno uverenjima onih koji su se zatekli na vlasti. Setimo se samo da je za vreme mandata Džorža Buša Mlađeg bibliotekama EPA 2006. godine prećeno zatvaranjem. To je navelo Američku asocijaciju biblioteka i naučnike zaposlene pri EPA da izvrše pritisak na Kongres kako bi obezbedili budžet potreban za pokrivanje troškova rada biblioteka. Mada su neke privremeno zatvorene, biblioteke su ponovo otvorene u septembru 2008. godine. Ili pogledajte naučnu dokumentaciju koja je 2014. godine stavljena pod ključ ili uništena za vreme administracije Stivena Harpera u Kanadi, a što je na poguban način tematski ograničilo istraživanja koja su sprovođena i studije koje su objavljene. Stiven Kampana, naučnik koji je proveo decenije radeći za kanadsko ministarstvo za ribolov i okeane, rekao je za Smitsonijan: „Mada smo zadržali svoje poslove, u suštini smo sprečeni da se bavimo naukom“. Premda se metode možda razlikuju (i daleko su suptilnije nego ranije), rezultati su isti – javnosti se namerno uskraćuje znanje.

Tehnologija je svakako promenila način na koji delimo i čuvamo informacije, ali Knutova smatra da je motiv koji pokreće ljude koji spaljuju knjige, u ma kojoj formi došao do izražaja, u suštini ostao isti – davanje prednosti jednoj vrsti informacija u odnosu na sve druge. „Zato je moć tako zastrašujuća“, kaže Knutova, „jer vam omogućava da svima nametnete logiku svojih sopstvenih uverenja.“

Autor: Loren Buesono
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Milan Radovanović