Kratka istorija književnih salona – mesta okupljanja velikih umova

Šta je to književni salon? Da bih tačno odgovorila na ovo pitanje, moram da se vratim natrag kroz istoriju, sve do 7. veka nove ere, ali ću se prvenstveno zadržati na periodu između 16. i 19. veka.

Car Karlo Veliki imao je običaj da pozove prijatelje u svoju spavaću odaju dok se ujutru oblačio; oni bi mu prenosili najnovije tračeve, a ukoliko bi imali neke nesuglasice, on bi ih rešavao. Pretpostavljam da je ovo isto kao kada se probudim i, dok sam još uvek u krevetu, proveravam šta ima novo na društvenim mrežama na telefonu. Ovakvi skupovi postali su poznati kao petit lever ili levees (ceremonija buđenja i oblačenja vladara), a kasnije su postali formalni deo dvorskog bontona. Običaj se brzo proširio na Englesku, a zatim se vratio natrag u Francusku preko Katarine de Mediči, čiji je muž Henri II, kralj Engleske, održavao ovakve skupove i za plemiće i za seljake. Ona je ohrabrila svog sina Karla IX, kralja Francuske, da nastavi ovaj običaj. Stotinak godina kasnije Luj XIV je uveo još više formalnih pravila tako da su svi prisutni na jutarnjim ceremonijama morali da stoje. U tom periodu u Italiji slične običaje su počele da praktikuju i osobe koje nisu bile kraljevske krvi, a to se ubrzo proširilo i na (pogađate) Francusku; okupljanja ovog tipa kasnije su postala poznata kao književni saloni.

Salon, koji je nazvan po tipu prostorije u kojoj je često bio održavan (sala ili salone u prevodu sa italijanskog jezika znači prijemni hol, dnevni boravak, predsoblje ili hol), postao je mesto za razmenu ideja. Okupljeni su često, ali ne isključivo, bili kreativci, poput umetnika ili pisaca. Skupovi su postali popularni tokom italijanske renesanse u 16. i dodatno su se razvili tokom francuskog prosvetiteljstva u 17. veku. Saloni kao privatni skupovi, baš kao i ceremonije prilikom buđenja i oblačenja kraljeva, omogućavali su da se ideje razmenjuju bez straha od vlasti – tj. bez straha od razmene ideja koje bi mogle delovati kao kritika upućena vlasti. Pored toga, to što su saloni bili privatni skupovi, učinilo ih je uobičajenim mestima okupljanja za žene, koje su najčešće bile isključene iz kraljevskih jutarnjih ceremonija. Jedna od mnogih žena koje su bile domaćini književnih salona u Francuskoj u 17. veku bila je madam d'Olnoj, koja je vodila zaista buran život.

Književni saloni na Bliskom istoku

Do sada navedeno predstavlja opšteprihvaćen istorijat književnih salona. Toliko opšteprihvaćeno, da sam tokom istraživanja naišla samo na još jednu moguću verziju o njihovom nastanku: da se začeci književnih salona nalaze u preislamskom arapskom svetu, kada su književnice bile javno hvaljene i kada su održavale književne skupove na kojima su praktično izmislile književnu kritiku. Ova okupljanja su se razvila u medžlise ili skupove, to jest salone čiji su domaćini bile žene.

Imala sam problema da pronađem konkretne informacije o ovome, možda zato što mi na zapadu uvek insistiramo na tome da preuzmemo zasluge za sve, ali izgleda da je tradicija oživela u arapskoj renesansi u 19. veku, kada je postalo uobičajeno da bogati stanovnici Bliskog istoka budu školovani u Evropi; ali je i dalje nejasno iz kog pravca su potekle ideje. Ako želite da saznate više, postoji knjiga pod nazivom „Arapski književni saloni u islamskom srednjem veku: Poezija, javno izvođenje i prezentacija prošlosti“ (Arabic Literary Salons in the Islamic Middle Ages: Poetry, Public Performance, and the Presentation of the Past) Samera M. Alija, koja bi mogla da vam rasvetli ovo pitanje.

Književni saloni u Evropi

Na osnovu dokumentacije o salonima čini se kao da je Pariz u 18. veku bio sazdan od samih salona. Skoro svaka istaknuta (bogata) Parižanka je organizovala salon, obično uz gostovanje nekog umetnika – slikara, pisca ili neke druge ličnosti kojoj su se u to vreme divili. Na prelasku u 19. vek saloni su postali uobičajeni i među muškim piscima – iako je Klub hašišina (Club de Hachichins) naizgled bio skup onih koji su pušili travu, nema sumnje da su Aleksandar Dima, Viktor Igo, Onore de Balzak i Šarl Bodler (između ostalih) sigurno razgovarali i o umetnosti i politici.

O književnim salonima u Francuskoj i ostatku Evrope između 17 i 19. veka svi već dosta znamo, tako da prelazimo na one manje poznate.

Književni saloni u Sjedinjenim Američkim Državama

Prva dama Amerike Marta Vašington organizovala je skupove u salonskom stilu svake nedelje u Beloj kući, tokom mandata supruga Džordža, dajući tako običnim građanima pristup vlasti, omogućavajući im da se druže sa članovima Kongresa u poluneformalnom okruženju. Tako su okupljanja u Americi počela polako da preslikavaju uspeh književnih salona u Evropi.

Herman Melvil je na jednom književnom salonu 1850. godine upoznao Natanijela Hotorna. U to vreme saloni su bili sve popularniji u Masačusetsu, verovatno delom zbog književnog časopisa The Dial koji je uređivala Margaret Fuler (koja je Hotornu navodno poslužila kao inspiracija za lik Hester Prin). Ralf Valdo Emerson, jedan od osnivača časopisa Brojčanik, zajedno je sa drugim članovima Hedž kluba (ili Transcendentalističkog kluba) napisao pismo Fulerovoj o svojim očekivanjima od ovog časopisa:

„Počinjem da priželjkujem drugačiji Brojčanik od onog koji sam ranije zamišljao. Ne bih voleo da bude okrenut isključivo književnosti. Voleo bih kada bismo mogli da napravimo časopis sa tako širokim & značajnim temama koji bi trebalo da usmerava mišljenje ove generacije o svim velikim pitanjima & koji bi se bavio zakonom o imovini, vladom, obrazovanjem, kao i umetnošću, pismom i verom.“

Drugim rečima, to je bio svesrdni pokušaj da se književni salon stavi na papir. Inače, časopis je nazvan „Brojčanik“ sa namerom da asocira na sunčani sat, a predlog za njegovo ime dao je Amos Bronson Olkot, otac Lujze Mej Olkot.

Masačusets je u 19. veku bio apsolutni centar književnih velikana. Neki od najznačajnijih književnika koji su živeli u Konkordu u to vreme bili su Emerson, Olkotovi, Fulerova, Hotorn, Henri Dejvid Toro i Elizabet Pibodi. Nekoliko kilometara dalje, u Amerstu, živela je Emili Dikinson, čija je snaja, komšinica i moguća ljubavnica Suzan Gilbert Dikinson pisala za Springfild Republican i održavala književne salone. Samjuel Bouls je radio kao urednik za ove novine, i objavio je nekoliko Emilinih pesama dok je još bila živa. Savetujem vam da pogledate seriju „Dikinson“, jer pored toga što je stvarno divna, prikazuje mnoge od ovih ličnosti, kao i književne salone.

Književni saloni u 20. veku i danas

Gertruda Stajn, njen brat Leo i Alis B. Toklas bili su domaćini književnih salona u Parizu, na kojima se okupljalo kako bi se divilo kolekciji Stajnovih koja je sadržala dela Sezana, Pikasa i drugih, ali i da bi se razgovaralo o umetnosti i književnosti. Među njihovim gostima su bili Pablo Pikaso, Anri Matis, Ernest Hemingvej, F. Skot Ficdžerald i Tornton Vajlder. U istom periodu kafić „Les Deux Magot“ u Parizu bio je uobičajeno mesto susreta pisaca poput Hemingveja, Simon de Bovoar i Žan-Pola Sartra. Neki od njih su se okupljali i u knjižari Silvije Bič, čuvenom „Shakespeare & Co“.

Moglo bi se reći da je „Algonkvinski okrugli sto“, koji je bio poznat i pod nazivom „Začarani krug“, bio književni salon, iako njegovi članovi nisu koristili tu frazu kako bi ga opisali (nisam naišla na takvu informaciju). Članovi su se prvobitno sastajali za ručkom kako bi kritikovali jedni druge, a osim toga su igrali igrice, zajedno putovali, a čak su napravili i reviju pod naslovom „No Sirree!“ koja je trajala jednu noć tokom 1922. godine. Revija „No Sirree!“ je začeta u studiju slikarke, ilustratorke i povremenog  člana Kruga Nejse Makmejn, u 57. ulici, gde se Krug ponekad sastajao i održavao salone. Makmejnova bi slikala dok su njeni gosti razgovarali, svirali klavir i pisali svoje recenzije.

U isto vreme, nekoliko kilometara severno, A'Lelija Voker je priređivala raskošne zabave u svom domu u Harlemu. Njeni gosti bili su značajni književnici poput V. E. B. Du Bojsa, Langstona Hjuza i Zore Nil Herston. Neformalni saloni Vokerove su se razvili u klub pod nazivom „Mračna kula“ (The Dark Tower), koji je bio namenjen isključivo članovima (članarina se plaćala 1 dolar godišnje). Ona je na taj način obezbedila deo novca za harlemsku renesansu, a književni skupovi kojima je bila domaćin bili su mesto razmene ideja koje su bile od vitalnog značaja za ovaj pokret. U jednom članku, koji je napisan za Refinery29, piše kako je praunuka Vokerove rekla da je „ideja o 'sopstvenom salonu' bila toliko bitna za harlemsku renesansu koliko je to bila i ideja Virdžinije Vulf da je 'sopstvena soba' neophodna za pisanje fikcije.“ Autorka članka Džamija Vilson, koja piše za The Feminist Press, upoređuje književne salone harlemske renesanse sa „crnačkim Tviterom“, i mislim da ima poentu. Svako okupljanje umova može biti neki vid salona.

Danas postoje književni klubovi, grupe za pisanje i poruke koje se razmenjuju u okviru grupe; postoji Tviter (sada X), i okupljanja putem Zuma. I pre pandemije su postojali „književni saloni“, okupljanja u lokalnim kafeterijama u organizaciji književnih časopisa, održavale su se radionice pisanja, a kasnije i virtuelnim putem. PEN America, Lambda Literary, Tin House i druge književne fondacije nude stipendije i organizuju konferencije. Ljubitelji specifičnih žanrova, na primer naučne fantastike, često organizuju kaffeeklatsches (bukvalno – ćaskanja uz kafu), koji vam daju priliku da se neformalno sretnete i razgovarate sa bitnom osobom iz sveta književnosti (obično sa piscem, urednikom ili književnim agentom).

Laguna ima svoj Književni klub koji se organizuje jednom mesečno, a knjiga o kojoj će biti reč je mesec dana pre dešavanja na sjajnom popustu.

Na vama je da se uključite, ako do sada niste.
 
Autor: Anika Baranti Klajn
Izvor: bookriot.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto 1: Courtesy National Gallery of Art, Washington
Foto 2: Courtesy National Gallery of Art, Washington