Kratak pregled neočekivanih prijateljstava među književnicima

Opšte je poznata činjenica da, kao i ostali savremenici iz svih oblasti umetnosti, pisci vole da se druže međusobno. To i ima smisla – jer kome drugom bi se pisci žalili, koga bi kritikovali i od koga bi krali ideje? Međutim, ponekad se iznenadimo kad saznamo kakvi su sve parovi postojali u istoriji književnosti – bilo zbog velike razlike u godinama, različitog karaktera ili jednostavno –pristupačnosti. Pred vama je nekoliko najpoznatijih književnih prijateljstava koja su uprkos svemu cvetala.


 
Mark Tven i Helen Keler
 
Nikada ne bismo pomislili da bi čuveni američki pisac Mark Tven i gluva i slepa spisateljica i aktivistkinja Helen Keler – s obzirom na razliku u godinama, između ostalog – mogli biti najbolji prijatelji, ali čini se da su bili. U jednom neverovatno divnom pismu podrške koje je Tven napisao Heleni 1903. godine, nakon što je pročitao njenu autobiografiju, njihov odnos opisuje kao „prisno prijateljstvo koje traje devet godina, bez prekida, i bez ijedne neprijatnosti. Pretpostavljam da ni u raju ne postoji ništa slično; a neće ni postojati, dok mi ne stignemo tamo i pokažemo im. Često sa žudnjom razmišljam o tome kako će reći: ’Evo ih, stižu – sedite u prvi red!’ Spremam se za taj trenutak sa limenim oreolom. Probaj i ti.“
 
Henri Džejms i Idit Vorton
 
Iako su, u izvesnoj meri, Henri Džejms i Idit Vorton delili interesovanja, zapravo nisu imali mnogo toga zajedničkog. Čak su dva puta bili na istoj večernjoj zabavi i uopšte nisu primetili jedno drugo. Međutim, tokom 1900. ovaj par započinje uljudnu korespodenciju koja će uskoro prerasti u pravo dopisno prijateljstvo – Idit je pisala svom „najdražem učitelju“ (Cherest Maître), a Henri je odgovarao „najdražoj princezi“ (Princesse Rapprochee!), između ostalog. Iako je svako od njih na neki način ugrožavao ono drugo, pomagali su se međusobno u teškim trenucima – bilo da se radilo o ljubavnim problemima, ugovorima za knjige, omalovažavanjima. Na kraju krajeva, čemu služe prijatelji?



DŽ. D. Selindžer i Ernest Hemingvej
 
Nisam sigurna zašto me to iznenađuje – možda zato što smo navikli na predstavu o Selindžeru kao povučenom piscu pa ne možemo da zamislimo da se sa nekim družio, pogotovo ne sa nekim toliko otvorenim i otresitim kakav je bio Hemingvej. Ili možda zato što je Holden Kolfild toliko mrzeo tu „folirantsku knjigu“ – „Zbogom oružje“. Međutim, Selindžer je zapravo bio vrlo impresioniran Hemingvejem kada su se sreli prvi put u Parizu za vreme Drugog svetskog rata – i obrnuto. Prema pisanju časopisa „Veniti fer“ „rekao je jednom prijatelju da je Hemingvej u suštini vrlo prijatan po prirodi, ali da toliko dugo glumi da mu je to s vremenom postalo prirodno. Selindžer se nije slagao sa polazištem Hemingvejevih knjiga. Izjavio je da mrzi njegovo „preterano veličanje puke fizičke hrabrosti, popularno zvane ’petlja’, i poistovećivanje iste sa vrlinom. To je verovatno zato što meni samom nedostaje [petlja].“ Ali uprkos svim razlikama, prijateljstvo – i poštovanje koje je svaki od njih gajio prema radu onog drugog – od prvog susreta je samo postajalo sve jače.
 
Emili Dikinson i Tomas Venvort Higinson
 
Pa, kada uzmemo u obzir način na koji je mala Emili Dikinson napustila dom, pravo je čudo da je uopšte imala prijatelja, a još je veće čudo što je to bio radikalni abolicionista za vreme Građanskog rata. Iako su kao ličnosti bili potpuno različiti i iako su se susreli samo dvaput, njih dvoje su se dopisivali neverovatnih 25 godina – Higinson se postavljao i kao prijatelj i kao savetnik u pisanju – ipak, i pored svega toga nije imao pravu predstavu o tome koliko je ona zapravo bila sjajna i briljantna, o čemu govori činjenica da je nakon njene smrti, uredio njenu poeziju, izbacivši veliki deo njene vrlo precizne interpunkcije.
 


Natanijel Hotorn i Herman Melvil
 
Kada su se Natanijel Hotorn i Herman Melvil sreli prvi put, stidljivi, oprezni Hotorn je imao 46 godina, a neobuzdani moreplovac Melvil bio je četrnaest godina mlađi – ali ni razlika u godinama, ni različiti temperamenti nisu ih sprečili da se zbliže od prvog dana. Zapravo, Melvila je veoma inspirisao odnos sa Hotornom, tako da je i roman „Mobi Dik“ posvetio upravo njemu. U eseju o Hotornu iz 1850. godine, „Mosses from an Old Manse“, Melvil je napisao: „Do kojih beskonačnih visina ljubavi, čuđenja i divljenja ću tek biti uznesen, kada sam je, neprekidno se gosteći na toj mahovini, potpuno upio u svoje biće – to, ne umem da kažem. Ali već osećam da je taj Hotorn posejao svoje seme u mojoj duši. Što više o njemu razmišljam, on ide sve dalje i sve dublje; sve dalje i dalje zadire njegovo snažno novoenglesko korenje u tlo moje južnjačke duše.“ Uh!
 
Harper Li i Truman Kapote
 
Harper Li i Truman Kapote su verovatno najpoznatiji par prijatelja pisaca svih vremena. Iako ne možemo da govorimo o tome kako su se slagali kao deca (odrastali su zajedno u Monrovilu, u Alabami), uvek nam je bilo pomalo čudno što je Harper Li postala toliko povučena, nezainteresovana za društvenu stranu književnog sveta, dok Kapote, s druge strane – pa, znate i sami. Toliko je uživao u svojoj slavi, da je čak bio spreman i da laže o tome. Osim toga, bilo je i svih onih legendarnih zabava – pitamo se da li je ikada uspeo da ubedi prijateljicu da mu se pridruži?
 
Autorka: Emili Templ
Izvor: flavorwire.com
Prevod Maja Horvat