Kraljevski špijun kao prvi feministički pandan Šekspiru

Afra Ben je bila prva Engleskinja u istoriji koja je živela od pisanja. Jedino što je bilo dramatičnije od njenih priča, koje pomeraju granice, bio je njen tajni život.

Godine 1695, britansku pozorišnu publiku je očarala debitantska priča o dvoje prokletih ljubavnika. Nakon dvogodišnjeg rata, princ Orunoko je poželeo da izjavi saučešće Imonidi, ćerki generala koji je nastradao u ratu. Sa sobom je poveo roblje, kao poklon ćerki pokojnog generala, „kao trofej u čast pobede koju je izvojevao njen otac“. Nakon susreta sa šarmantnom i lepom Imonidom, princ Orunoko se istog trena zaljubio. Par se verio, a prinčevog dedu, kralja Kormantine – današnje Gane – takođe je očarala Imonida. Vremešni kralj, koji je već imao nekoliko žena, Imonidu je odveo u svoj harem i objavio da će se ona udati za njega.

Ludo zaljubljeni, Orunoko i Imonida su nastavili svoju vezu, uprkos riziku da razjare Orunokuovog dedu. Jedna od dedinih žena, Onahal, pomogla je mladom paru. Nakon što je saznao za tajna viđanja mladih ljubavnika, razbesneli kralj je „dao naredbu da se oboje prodaju u roblje u inostranstvu“. Kralj je na kraju oprostio svom unuku Orunokou, ali princ je prevarom postao rob evropskim doseljenicima preko okeana, u Surinamu, maloj južnoameričkoj državi koja je bila holandska kolonija.

Imonida je, kao i njen ljubavnik, poslata u Surinam. Par se ponovo susreo na plantažama, gde su obnovili svoju ljubav, sada pod novim imenima – Cezar i Klemene. Naposletku su se venčali, a „svečanost je bila onoliko veličanstvena koliko je moglo da se priušti u ovoj zemlji“. Ipak, baš kao što je njihova veza otpočela pod okriljem nasilja, tako će se i završiti. Nakon pobune robova, znajući da će verovatno oboje nastradati pod šakom neprijatelja, Orunoko ubija Imonidu, a ubrzo nakon toga će ga robovlasnici ubiti.

Ova uzbudljiva saga dolazi iz pera Afre Ben, zabeležene u knjizi Oroonoko: or, the Royal Slave (Orunoko: ili Rob plave krvi), koja je takođe bila adaptirana za pozorište i tako doživela popularnost. Benova je potvrdila da je inspiraciju pronašla u istinitoj priči – Orunoko i Imonida su bili stvarni ljudi koji su živeli u Surinamu, a autorka je upoznala Orunokoa u svojim „putovanjima po dalekom svetu“. Postoji debata na temu da li je delo Oroonoko zaista zasnovano na stvarnim događajima ili je u potpunosti proizvod mašte, napisano kao podrška abolicionizmu koji je u Engleskoj tada bio na snazi.

Bilo da je zasnovana na činjenicama ili proizvod mašte, priča o Orunokou postala je hit u Velikoj Britaniji. Ali malo njih je bilo upoznato sa tim da je život autorke bio verovatno uzbudljiviji od života njenih junaka. Poreklom iz siromašne porodice, Afra Ben je radila kao špijun za engleskog kralja Čarlsa II, koji ju je posalo u Antverpen tokom Drugog anglo-holandskog pomorskog rata. S obzirom na to da je od kralja dobijala jako malo novca za svoju službu, Benova je počela da piše kako bi sastavila kraj sa krajem. Često joj se pripisuje titula prve engleske spisateljice koja je živela od svog rada. A njena dela, baš kao i njen život, pomerala su granice društvenih normi koje se tiču toga šta se očekuje od žena i drugih marginalizovanih grupa 17. veka.

Većina detalja iz njenog najranijeg života prekrivena je velom misterije, najverovatnije zbog toga što potiče iz siromašne, neugledne porodice, za razliku od mnogih drugih pisaca tog doba. Kako Dženet Tod piše u svom delu Secret Life of Aphra Behn (Tajni život Afre Ben), njeno pravo ime je bilo Ifri Džonson, bila je ćerka berberina Bartolomeja Džonsona i njegove žene, dojilje, Elizabete Džonson (devojački Denam).

Benova je detinjstvo provela na relaciji Kanterberi–Harbldaun, sela koje je „poznato po sanatorijumu za siromašne sa invaliditetom“, piše Todova. Porodica je imala finansijske poteškoće, a Todova veruje da je njena majka, Elizabeta, bila dojilja budućem pukovniku Tomasu Kolpeperu, koji je Afri Ben bio kao brat. Njihovo prijateljstvo je vrlo verovatno dovelo do neobičnog životnog puta na kom je Afra Ben postala špijun.

Engleski građanski rat, koji je trajao od 1642. do 1651. godine, državu je doveo do izuzetno nestabilne političke atmosfere. Kralj Čarls I je zarobljen i pogubljen 1649. godine, što je dovelo do toga da njegov sin Čarls II sigurnost pronađe u Parizu. Period vojne i parlamentarne vladavine trajao je 11 godina. Tokom ovog perioda, „Zapečaćeni čvor“ (Seald Knot), organizacija privržena Čarlsu i potomcima dinastije Stjuarta, povela je najmanje deset ustanaka u pokušaju da ponovo uspostavi monarhiju.

Poznato je da je pukovnik Kolpeper bio saveznik organizacije „Zapečaćeni čvor“, a Dženet Tod je u svojoj knjizi zabeležila da je Afra Ben, tada tinejdžerka, vrlo lako mogla da učestvuje u tajnim misijama, u ulozi kurira, kao što je to činilo mnogo žena u tom trenutku. Vrlo je moguće da je tada upoznala Tomasa Kiligrua, dvoranina koji je bio u izgnanstvu sa Čarlsom II, koji će i sam kasnije postati dramaturg.

Kada se Čarls II vratio u Englesku i na engleski tron, Kiligru je Benovoj 1665. godine dodelio špijunski zadatak u Antverpenu tokom Drugog anglo-holandskog pomorskog rata. Afra Ben je bila privlačna žena i lako je mogla da se upusti u opasne situacije a da pritom ne izazove pažnju neprijateljske strane.

Njena misija u Antverpenu bila je da ubedi Vilijema Skota, za kog se verovalo da radi kao holandski špijun nauštrb Engleske, da počne da radi za obe strane. Otac Vilijema Skota je pogubljen pod optužbom da je radio kao dvostruki agent. Nije poznato da li je vrbovanje bilo uspešno, ali je očito bila vešta u pribavljanju potrebnih informacija. U izveštaju svojim nadređenima, Benova je napisala da je odlučila da prekine zavođenje, a da je Skot bio „izrazito voljan da prihvati pogodbu, tako da je odao više informacija nego što sam očekivala kako bi to potvrdio“.

Ubrzo nakon potencijalne saradnje sa „Zapečaćenim čvorom“ i nešto pre Drugog anglo-holandskog pomorskog rata, Benova se uputila preko Atlantskog okeana u Surinam, na sledeći tajni zadatak, gde je, kako je tvrdila, upoznala Cezara i Klemene.

Nakon povratka u Englesku, udala se za Johana Bena, trgovca iz Hamburga. Njihov brak je bio kratkog daha, jer je Johan ili napustio svoju ženu, ili umro ubrzo nakon venčanja koje se odigralo 1664. godine.

Premda joj je špijunska karijera podarila slobodu kakvu većina žena tog doba nije nikada iskusila, Afra Ben nije primila naknadu za svoj rad.

Prema navodima Džejmsa Vokera u novinskom članku „Tajna služba tokom vladavine Čarlsa II i Džejmsa II“ iz 1932. godine, samo 700 funti godišnje (100.000 funti u današnjem iznosu) bilo je izdvajano za nadzor dok je špijunska služba bila aktivna. Vrlo je moguće da Benova nije bila jedini špijun koji je oskudno plaćan ili koji nije dobijao nikakvu novčanu naknadu za svoje usluge. Lako bi se moglo tvrditi da je njen pol mogao da utiče na to da se ne nalazi na vrhu platne liste.

Benova je uputila molbu kralju Čarlsu II za isplatu, ali uprkos njenoj dugogodišnjoj službi porodici Stjuart, molba nikada nije uslišena. Zapala je u dugove, pa je izdat nalog za njeno hapšenje zbog dugovanja, mada ne postoji dokaz da joj je ikada suđeno ili da je lišena slobode.

Benova je morala da pronađe nov način da zarađuje za život. Imala je ideju koja bi većini žena njenog doba bila nezamisliva. Posvetila se pisanju za koje će je plaćati.

Početkom 1660-tih, kada je porodica Stjuart čvrsto sedela na tronu, Tomas Kiligru dobija dozvolu od Čarlsa II da pokrene „King’s Company“, jednu od dve londonske pozorišne trupe.

Benova, u potrazi za načinom na koji će se prehraniti, i puna priča sa svojih putovanja, dobila je posao pisara u ovoj pozorišnoj trupi, a kasnije u pozorištu „Duke’s Company“. Ubrzo je shvatila da je prilično dobra u novom poslu, i nasuprot špijunskoj profesiji, pisanje je donosilo novac.

U „Tajnom životu Afre Ben“ Todova piše da je Benova osetila „pritisak pod kojim su scenaristi morali da rade ukoliko se radilo o pravim profesionalcima“. Benova je znala da poseduje jedinstven talenat, ali je takođe bila vrlo svesna činjenice da mora da piše scenarije koji će doneti najviše profita. Isprva je odlučila da se služi rodno-neutralnim pseudonimom „Astrea“ – svojim špijunskim imenom – zato što bi tako bila „manje podložna neizbežnim komentarima o tome kako se jedna žena otvoreno i javno bavi pisanjem“.

Njena prva predstava, The Forc’d Marriage, doživela je premijeru septembra 1670. godine u „Lincoln’s Inn Fields“ u Londonu. Ova tragična komedija prati život Erminije, koja je primorana da se uda za muškarca do kojeg joj nije stalo. Kao u mnogim njenim pozorišnim komadima i pesmama, The Forc’d Marriage preispituje rodne norme i očekivanja tipične za 17. vek, kao što su ugovoreni brakovi.

Iako su se Šekspir i ostali dramaturzi takođe dotakli teme ugovorenih brakova, perspektiva Afre Ben, kao udovice bez želje za preudajom, izdvojila je njeno delo iz hrpe ostalih. U ovom delu, Benova se bavi time kako žene od života priželjkuju nešto više od toga da budu poslušne i ispunjavaju estetske kriterijume svojih muževa.

Njena naredna dva pozorišna komada, The Amorous Prince (Zaljubljeni princ, 1671) i The Dutch Lover (Holandski ljubavnik, 1673), takođe su kritikovala ugovorene brakove. Kritičari (muškarci) iskasapili su „Holandskog ljubavnika“, a u komentaru nakon skidanja sa scene Benova je napisla da su „pozorišne predstave zasigurno namenjene ispoljavanju muških strasti, ali ne i razumevanju istih“.

Naredne tri godine neće pisati ni predstave, niti poeziju. Vrlo je verovatno da je ovaj period provela u putovanjima, a moguće i u ponovnom špijunskom angažmanu.

Nekoliko godina kasnije, Benova se ponovo posvetila pisanju, a novonastale predstave i poezija pomerale su granice onoga što se smatralo prikladnim za ženu tog doba. U komadu Abdelazer, autorka istražuje temu ženske seksualnosti i toga kako je često zanemarivana, a ukoliko je prisutna – onda biva kažnjavana. Kada junakinja, kraljica, počne da uživa u seksu, njen ljubavnik, Abdelazer, ne samo da prestaje da priželjkuje odnose sa njom, već nalaže da kraljicu pogube.

Nalik kraljičinom liku, Benova je i sama to iskusila u vezi sa nasilnim muškarcem, za kog je verovala da ne mari za njen užitak. Todova piše da je veza između Afre Ben i književnika Džona Hojla bila jedna od najvažnijih u njenom životu, čak iako „možda nije bila konzumirana ili u najmanju ruku uvek bila seksualno nezadovoljavajuća“. Todova dodaje da je Hojl „bio osuđen zbog ubadanja nenaoružanog uličnog časovničara“, i premda se sa sigurnošću ne može tvrditi da je bio nasilan prema Benovoj, imajući na umu sadržaj njenih pozorišnih komada, to ipak može biti mogućnost.

Upravo je u tom periodu Benova doživela komercijalni uspeh, i iako nikada nije bila bogata, zarađivala je dovoljno da sebe finansijski izdržava, bez pomoći oca ili muža, koji bi joj kontrolisali život.

Njen proboj inspirisao je pisce poput Virdžinije Vulf, koja joj je odala priznanje za to što je prokrčila put nezavisnim ženama koje se bave pisanjem u svom eseju „Sopstvena soba“ (A Room of One’s Own), koji se smatra važnim feminističkim delom. „Afra Ben je dokazala da novac može da se zaradi pisanjem, po cenu da se možda žrtvuju izvesne prijatne osobine; i tako, malo-pomalo, pisanje nije više bilo znak ludosti i rastrojenog uma, već je dobilo praktičan značaj“, napisala je Vulfova.

Kritičari tog doba smatrali su Benovu površnom a njene drame kontroverznim. Međutim, bila je popularna u književnim krugovima, a među prijateljima su joj bili pisci poput Džona Drajdena, Elizabet Bari, Tomasa Otveja i Edvarda Rejvenskrofta. S obzirom na to da je bila na pobedničkoj strani učesnika građanskog rata, ostala je bliska sa pripadnicima plemstva i bila blizak prijatelj sa grofom od Ročestera.

Dok su njene drame zadobijale najviše pažnje, njena poezija je takođe bila ispred svog vremena. U poemi „The Disappointment“ (Razočaranje), opisuje seksualni čin između pastira Lisandara i žene po imenu Kloris, koju je krasila „šarmantna klonulost“. Na nesreću, Lisandar nije uspeo da doživi erekciju, te je Kloris ostala razočarana.

Njen najkontroverzniji politički čin javio se u epilogu drame „Like Father, Like Son“ (Kakav otac, takav sin), gde optužuje Džejmsa Skota, nepriznatog sina kralja Čarlsa II za pokušaj ubistva kralja. Ova smela izjava dovešće do njenog hapšenja 1682. godine. Ova drama je jedina koja nije ponovo objavljivana, zbog čega je nemoguće spoznati dubinu i detalje njenih optužbi. Međutim, nije bila daleko od istine. Nakon Čarlsove smrti, Skot je pogubljen zbog pokušaja da ubije svog strica, kralja Džejmsa II (koga će nedugo zatim svrgnuti sa trona zbog katoličke veroispovesti).

Benova se takođe zalagala za ukidanje ropstva, i premda se tada „Orunoko“ smatrao tekstom koji podržava takave stavove, uticaj ovog teksta je mnogo složeniji.

Njene drame, knjige i poezija doživele su uspeh, ali joj se zdravlje naglo pogoršavalo i ponovo je upala u finansijske nedaće. Do kraja života, ponovo se obrela u siromaštvu.

Benova je 1689. godine odbila da napiše pesmu za kralja Vilijama III, uprkos nedostatku novca, zato što je smatrala da je tron trebalo da nasledi neko iz porodice pokojnog Čarlsa II. I dalje odana svome kralju, preminula je nekoliko dana pre nego što je Vilijam III stupio na tron.

Decenijama nakon njene smrti, njeni pozorišni komadi postali su popularniji, uključujući i adaptaciju „Orunokua“. Nekako priliči ženi koja je bila ispred svog vremena i nedovoljno cenjana za svog života, da joj na nadgrobnoj ploči u Vestminsterskoj opatiji stoji epitaf koji se ruga njenom tužnom kraju: „Evo dokaza da pamet nikada ne može biti dovoljno dobra odbrana od smrtnosti“.

Autor: Džulija Metrou
Izvor: narratively.com
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Sir Peter Lely / Yale Center for British Art / Wikimedia Commons