Uh. Kada je reč o Koži Kurcija Malapartea, to „uh“ ima mnogo značenja. Uh za predivno napisan veliki roman, uh za užasan i poražavajući portret oslobođene Evrope u Drugom svetskom ratu i antičkog Napulja u koji ulazi blistava i sjajna, moderna američka vojska, uh kao bolni i poraženi jecaj nad gladnima, očajnima, izgubljenima koji prodaju jedino što još imaju – svoju kožu – za koricu hleba, uh zbog načina na koji je Malaparte sve te užase opisao.
Kurcio Malaparte nije nepoznato ime domaćoj publici, zahvaljujući romanu Kaputt i ranije često citiranoj priči o Paveliću i korpi punoj „plodova mora“ (srpskih očiju). U Koži ovaj novinar, pisac, esejista, antifašista piše o oslobođenju Napulja u Drugom svetskom ratu.
Koža je veliki roman bez priče. Kroz dvanaest priča Malaparte sa saosećanjem i simpatijama, a ponekad i pakosno skicira različite tipove Amerikanaca koje je sreo u Italiji i, na jedan perverzno poetičan način, piše o padu i propasti ljudskosti i čovečnosti ne samo u izgladnelom, smrdljivom, bednom Napulju već i u celoj Evropi.
Ukrajinski mesec koji obasjava Jevreje razapete na drveću, mesec koji širi svoj miris na nebu iznad predgrađa beskućnika, crni vetar koji poput psa pisca prati od Ukrajine do Italije, gozba na kojoj američki general služi morsku sirenu, psi na kojima se vrše eksperimenti i koji leže rasporenih stomaka na operacionim stolovima nemi jer su im izvadili glasne žice, tepih od ljudske kože i zastava koju čini ašov sa glavom nabodenom na njegov vrh... nezaboravne su scene, nalik nadrealističkim slikama.
Malaparte, koji je u mladosti bio fašista da bi posle užasa u Prvom svetskom ratu postao vatreni antifašista, zbog čega je više puta i hapšen, slavu je stekao romanom Kaputt koji je nastao na osnovu njegovog ratnog dnevnika i izveštaja koje je pisao za italijanski list Korijere dela Sera.
Njegov drugi veliki roman Koža je, prema mom skromnom mišljenju, uz Džoni je krenuo u rat Daltona Tramba, verovatno najbolji (potcenjeni, nedovoljno čitani) antiratni roman. Duboko udahnite i pročitajte ga.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik