U svom romanu prvencu „
Klitemnestra“ mlada američka autorka
Kostanca Kazati naslikala je provokativan portret kraljice, proročice i osvetnice, kojoj je mitologija dodelila sporednu ulogu. Autorka koja je u Italiji studirala starogrčki i antičku grčku književnost zaljubila se u tu, kako kaže, izvanrednu junakinju pre više od deset godina, dok je proučavala Eshilovu dramu „Agamemnon“, gde je Klitemnestra prikazana kao vladarka poštovana zbog svojih moći, majka spremna na sve da zaštiti i osveti one koje voli, i najvažnije, žena koja nije bila pod uticajem tuđih mišljenja. Postala je opsednuta njenim likom, pa je poželela da i sama ispriča njenu priču kako bi čitaocima pokazala njenu moć.
„Klitemnestra je kroz vekove postala oličenje ’loše žene’. Od njenog prikazivanja kao pohotne ubice u grčkoj mitologiji do predstavljanja kao seksualnog bića izmučenog ljubomorom u rimskoj tradiciji, poznajemo je kao podmuklu, opasnu ženu. Želela sam da počnem svoj roman njenim detinjstvom i adolescencijom, da pokažem čitaocima njenu drugačiju stranu i predstavim njenu spartansku zaleđinu, pokazujući kako je to formiralo njen karakter, jer, iako to nije bilo besplatno, žene u staroj Sparti bile su obrazovane i trenirane kao muškarci. To mi je omogućilo da oblikujem narativ kao porodičnu sagu, istražujući Klitemnestrin odnos sa sestrom Helenom, rođakom Penelopom, majkom Ledom, i, kasnije, sa njenom decom i njenim ljubavnicima. Želela sam da prikažem ovu fascinantnu ženu iz svih uglova – kao ambicioznu vladarku, neustrašivu ratnicu, svirepu sestru, majku zaštitnicu“, priča za Bukmarker Kostanca Kazati.
Glavne teme u Vašem romanu su moć, proročanstvo i osveta. Kako ste ih sve spojili u ubedljiv narativ?
Osveta i moć su integrisane u Klitemnestrinu priču: u Eshilovoj trilogiji „Orestija“ ona je predstavljena, pre svega, kao vladarka i osvetnica. U „Agamemnonu“ hor govori Klitemnestri da poštuje njenu moć, koristeći grčku reč
kratos, što znači politička moć, i retko se povezuje sa ženom. Oni takođe upućuju na nju kao na „osvetnicu deteta“, nakon opisivanja užasnih detalja žrtvovanja Klitemnestrine ćerke Ifigenije od ruke Agamnenona. Što se tiče proročanstva, uključila sam jedno u priču o Klitemnestri i njenim sestrama, jer sam želela da učinim epskim priče o ovim ženama, kao što su epske priče o muškarcima. Svaki grčki heroj ima proročanstvo koje ga vezuje za njegovu sudbinu. Tako da sam za Klitemnestru ponovo napisala proročanstvo, koje se pojavljuje u spisima pesnika Hesioda i Stesihora, koje predviđa sudbine Ledinih ćerki, koristeći izraze i ekspresije koji se često pojavljuju u drevnim tekstovima kad se opisiju Helena i Klitemnestra: Ledine ćerke, dve smrtonosne neveste, biće dvaput i triput venčane. Jedna će porinuti Grčku u hiljadu brodova, njena lepota će uništiti zemlju, a muškarci poslati da je vrate doći će kući kao kosti i pepeo. Druga, kraljica paklene osvete, ostaće u domu Mikene, odana onima koji je poštuju, divlja prema onima koji joj se suprotstavljaju.
Slogan Vašeg romana glasi: Ako vam moć nije data, morate je uzeti za sebe. Kako ta rečenica odražava Klitemnestrin put kroz knjigu?
Klitemnestra je rođena kao spartanska princeza, i kao takva, odrasla je sa mišlju da zaslužuje moć i slavu, baš kao i njena braća. Kada Agamemnon i Menelaj počnu da prete njenom domu, ona shvata da svet izvan Sparte ne vidi žene kao jednake, već kao žetone koji se iskoriste i odbacuju. Na polovini romana, nakon tragedije koja ju je zadesila, ona menja način razmišljanja. „Rođeni smo slobodni i uvek ćemo biti slobodni, bez obzira na to šta nam drugi kažu.“ Klitemnestra govori svojoj sestri Timandri, kad je poseti pre očeve sahrane: „Moraš da vidiš šta je oko tebe i da to potčiniš svojoj volji, pre nego što ti budeš potčinjena“. Od tog trenutka Klitemnestra očvrsne i usredsredi se na zadržavanje svoje i moći i eliminisanje onih koji joj se suprotstavljaju.
Kakav je značaj Klitemnestrinog identiteta kao ratnice, majke, ubice i kraljice u kontekstu Vaše priče?
Grčki mit je pun neverovatnih ženskih likova, a opet one uglavnom budu prikazane stereotipno: ili su dobre, verne i ćutljive žene, ili su pohotne, zle ubice. Posebno su Penelopa i Klitemnestra predstavnice te dihotomije. U 24. poglavlju „
Odiseje“ Agamemnonov duh govori iz Podzemlja kako je Odisej srećan što je dobio finu i vernu ženu, a da Klitemnestra ružnim imenom žigoše ženski rod. To mi je bilo presudno da pokažem njen identitet kao kompleksan i višeznačan: ona je junak za koga možete navijati, iako njeni izbori nisu uvek ispravni. I to važi i za sve ostale ženske karaktere koji se pojavljuju u mom romanu: želela sam da okupim žene koje se bore i zaljubljuju, koje su povređene i tuguju, imaju nade i ambicije. Tako ove junakinje mogu da razbiju stereotipe koje im je nametnula istorija.
Kakvo ste istraživanje preduzeli da biste osigurali istorijsku tačnost, dok ste dodavali svoj kreativni obrt priči? Kako ste balansirali da ostanete verni drevnom mitu, dok ste istovremeno stvarali svež i zanimljiv narativ za savremene čitaoce?
Bilo mi je važno da ostanem verna antičkim izvorima, dok sam gradila svež i zaniljv narativ, čak i za čitaoce koji su već bili upoznati sa pričom. Da bih to postigla, fokusirala sam se na sitnice i zaboravljene detalje iz drevnih izvora i učinila ih centralnim za svoju priču. Primer za to je Klitemnestrin prvi brak sa Tantalom, koji se usput spominje u drami „Ifigenija u Aulidi“, zatim Timandrina priča, koja potiče iz fragmenata pesnika Stesihora, koji pominje proročanstvo za Ledine ćerke. Tako sam izgradila narativ u „Klitemnestri“: zadržala sam glavne taktove mita i popunila praznine scenama i trenucima inspirisanim drevnim izvorima. Pored toga, želela sam da napišem roman koji je i reinterpretacija mita i istorijska fikcija, tako da sam dosta istraživala bronzano doba Grčke kako bi mit bio utemeljen u istoriji.
Studirali ste starogrčki i antičku grčku književnost. Kako je to uticalo na slikanje antičkog sveta i njegovih junaka u „Klitemnestri“?
Postojala su dva tipa istraživanja za ovu knjigu. Jedno je istorijsko – kako su bile strukturirane palate u bronzano doba Grčke, kako su izgledali treninzi u Sparti, koje su freske bile uobičajene u Mikeni, kako je izgledao tipičan obrok, da li su muškarci i žene jeli zajedno – i druga pitanja, koja ja zovem istraživanje kulture, što je posao koji omogućava autoru da živi u glavama svojih junaka, i da doživi svet njihovim očima. Moje studije su mi zaista pomogle u tom pogledu, pošto sam čitala delove drevnih tekstova na Grčkom i pokušala da ponudim sopstveni prevod tih pasaža, uključujući i one koje sam citirala u knjizi. Ovakav način istraživanja je fascinantan, jer uključuje proučavanje tema i način razmišljanja junaka, kao što je to kako oni doživljavaju krivicu i ljubav, da li su se bojali smrti, da li su verovali u oproštaj. To su stvari koje moraju biti neprimetno utkane u narativ, ali moraju biti jasne savremenom čitaocu. Taj balans između ponovnog stvaranja načina na koji su razmišljali ljudi u drevna vremena i činjenja svega toga dostupnim savremenim čitaocima za mene je bila najvažnija stvar.
Šta se nadate da će čitaoci usvojiti iz Klitemnestrine priče?
Česta je predstava ženske moći kao novog fenomena, ali žene u antičkom svetu nam pokazuju drugačiju stranu istorije od one koji mislimo da znamo. Uzmite u obzir Didonu, koja je osnovala i vladala Kartaginom, ili Semiramidu, koja je vladala cartsvom koje se protezalo od Sredozemnog mora do dašanjeg Irana. Kao i Kleopatru, Zenobiju, Hatšepsut… sve su to žene koje su vladale, ne zato što su bile žene ili ćerke kraljeva već zato što su umele da rukuju carstvima. Klitemnestra je sjajan primer toga. Ona je preuzela tron Mikene, znajuču da će je starešine i neki od njenih ljudi možda mrzeti zbog toga, ali nije marila. To je drugi ugao njenog karaktera koji je neverovatno inspirativan, i nadam se da će čitaoci to poneti iz priče: uprkos tome što je drevni lik, Klitemnestra je moderna žena – neko ko odbija da se pokori, i zbog toga je omražena i klevetana.
Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 46