Žanr naučne fantstike je vrlo dugo nosio stigmu „neozbiljne“ književnosti. Kritičari su autore žanra često tretirali kao šarlatane koji zamajavaju publiku, a ljubitelje kao praznoglave zaluđenike koji nisu u stanju da cene i prepoznaju kvalitete „ozbiljne“ književnosti, pa se zadovoljavaju jeftinim uzbuđenjima kojima naučna fantastika obiluje. Uprkos tome, žanr je opstao, evoluirao i procvetao, ne samo zahvaljujući tvrdokornim obožavaocima i upornim autorima, već na prvom mestu zahvaljujući univerzalnim temama kojima se dela naučne fantastike bave ispod svoje šarene površine i pitanjima koja postavljaju. Danas dela Verna, Klarka, Hakslija, Orvela i Asimova imaju gotovo proročki status i teško je zamisliti svetsku književnost bez njih i mnogih drugih.
Jedan od glavnih razloga koji autorima naučne fantastike nije dozvolio da posustanu i odustanu jeste optimizam zasnovan na naučnim otkrićima i stalnim tehnološkim napretkom ljudske civilizacije, na šta se žanr fokusira. Čak i najmračnija i najdeprimirajuća dela koja se bave egzistencijalizmom služe kao upozorenje, a ne kao osuda ili napad, i nude se čitaocu kao oruđe, argument kojim bi možda mogli da oblikuju sadašnjost da bi nas odvela do lepše i pravičnije budućnosti.
Međutim, nije ceo svet imao mogućnost da uživa u dražima naučne fantastike. U Kini, u periodu posle Kulturne revolucije, teme i ideje kojima se naučna fantastika bavi predstavljale su veliku pretnju Partiji, i takva kontrarevolucionarna dela zasnovana na reakcionarnoj doktrini zlog Zapada nisu smela da postoje. Dok su na Zapadu dela fantastike smatrana neozbiljnim i neknjiževnim, u Kini su smatrana opasnim. Srećom, nezaustavljivi napredak tehnologije i nauke probio je cenzuru i brane Kine, i zahvaljujući tome nastao je roman „Problem tri tela“.
„Problem tri tela“ je vrlo posebno delo, ne samo zato što je nastalo u Kini, ili zato što je to jedna od omiljenih knjiga bivšeg predsednika Amerike, Baraka Obame, i što je Džorž R. R. Martin za njega rekao da je revolucionarno SF delo, već i zbog načina na koji je Liju Cisin pristupio žanru. U poslednjih nekoliko decenija naviknuti smo da naučna fatastika obiluje akcijom i bombastičnošću preuzete od filmova i serija, čime se često razvodnjavaju bitne teme i pitanja kojima se žanr inače bavi. Liju Cisin je akciju stavio u drugi plan fokusirajući naraciju na filozofske aspekte opastanka u ovom surovom i negostoljubivom univerzumu.
Knjiga počinje izvanrednim opisom sukoba dve zaraćene komunističke frakcije tokom početka Kulturne revolucije šezdesetih godina. Time Liju Cisin postavlja scenu upoznajući nas sa ideološkim ludilom koje je u to doba vladalo u Kini, i uticalo na odluke koje će glavni lik priče Je Venđije u budućnosti doneti. Je Venđije, tada studentkinja astrofizike, bila je primorana da gleda kako joj muče i ubijaju oca, a potom je i sama bila prognana iz svog doma i poslata na prinudni rad, da bi se na kraju našla kao tehničar na tajnom vojnom projektu Crvena obala. Priča nas potom vodi trideset osam godina u budućnost, gde upoznajemo Vang Mijaoa, fizičara koji radi na razvoju nanotehnologije. Zbog svog visokog statusa u naučnim krugovima, njega angažuju da pomogne u istrazi neobičnih smrti nekoliko naučnika. Niz čudnih okolnosti Vang Mijaoa uvode u virtuelni svet video-igare u kojoj je glavni cilj odgonetnuti problem tri tela.
Vešto, strpljivo i bez pompe, Liju Cisin nas vodi između prošlosti i sadašnjosti, golicajući nam maštu filozofsko-matmatičkim raspravama koje vode neka od najvećih imena zapadnjačke i istočnjačke kulture; Konfučije, Galilejo, Moci, Njutn, Ajnštajn... sve vreme nas terajući da se zapitamo: „Šta se kog đavola dešava?!“, a da nijednom ne poželimo da odustanemo od čitanja.
„Problem tri tela“ je kulturološki fenomen. Ne samo da je odlična knjiga, već predstavlja i prozor kroz koji čitaoci sa Zapada mogu bliže da se upoznaju sa misterioznom i krvoločnom istorijom Kine i načinom razmišljanja kineskog naroda. Pomaže nam da ih lakše razumemo.
Uspeh knjige na zapadnom tržištu potvrđuje priču o povezanosti celog čovečanstva uprkos razlikama u boji kože, kulturnom i istorijskom poreklu, i da je zajednička budućnost više nego moguća, zapravo, neophodna je.
Na neki način, prvi korak ka toj budućnosti je napravljen. Teško da i jedan drugi žanr osim naučne fantastike može da se pohvali takvim poduhvatom.
Autor: Aleksandar Mandić