Kontroverzni autor oko kojeg se danas ponovo polemiše: Selinov roman „Rat“ bio tema Laguninog književnog kluba

Roman „Rat“ Luj-Ferdinanda Selina bio je tema 120. tribine Laguninog književnog kluba, koja je održana u petak 7. februara u kafeteriji Bukmarker u knjižari Delfi SKC.


 
O ovom rukopisu otkrivenom šezdeset godina nakon autorove smrti, govorili su Velimir Mladenović, dr francuske književnosti, i Ivana Misirlić, urednica.
 
Neponovljiv, gorljiv i čudovišno prodoran glas kakav poznajemo iz „Putovanja nakraj noći“, ponovo se obrušava u svoj svojoj silini u ovom romanu.
 
Na samom početku knjige Ferdinand pripoveda kako je, teško ranjen u desnu ruku i u glavu, oktobra 1914, u Belgiji, ležao na zemlji, prekriven krvlju, okružen leševima, umirući od gladi i žeđi. Nakon što se onesvestio, probudio se u ambulanti, s tutnjavom u glavi. Taj višenedeljni boravak u vojnoj bolnici zauzima veći deo priče i ispunjen je živopisnim junacima: velikodušnom bolničarkom Espinas, ranjenim drugarom iz bolničke sobe Kaskadom i njegovom ženom, prostitutkom Anžel.
 
Ova pripovest odiše verodostojnošću koja navodi na pomisao da je posredi priča o stvarnim sećanjima, ali što priča više odmiče, teže je razdvojiti stvarnost od fikcije. Prožet crnim humorom, erotskim scenama i opisima spasavanja ranjenika, ovaj roman oslikava vrtlog Selinovog surovog, sirovog i eksplicitnog stila.
 
Urednica Ivana Misirlić je ovom prilikom ocenila da „Rat“ predstavlja jedan zanimljiv deo slagalice Selinovog celokupnog dela.
 
„Važno je to što je do nas stigao rukopis koji je prilično sirov u svakom pogledu, a mi smo se trudili da ostanemo dosledni. Ni francuski izdavači nisu želeli mnogo da menjaju nego su ostali verni, koliko se moglo, izvornom tekstu. Samim tim je ova knjiga bila veliki izazov za prevod. Moram da pohvalim našu prevoditeljku Gordanu Breberinu koja se prilično potrudila da pronađe prava rešenja“, kazala je Misirlić.
 
Prema njenim rečima, delo obiluje opscenim scenama koje su karakteristika celokupne Selinove književnosti:
 
„S druge strane je komičnost u krvoproliću koje je sveprisutno. Sve to je život sâm i oseća se na svakoj stranici ovog rukopisa. Zato smo ga i ostavili u izvornom obliku.“
 
Velimir Mladenović kazao je da je prepoznao Selina od prvog trenutka kada je rukopis na francuskom imao u rukama, pa onda i u srpskom prevodu.


 
„Put od Ferdinanda Deduša do Ferdinanda Selina je veoma zanimljiv. Pisac je uzeo prezime svoje bake koju je voleo i koja ga je naučila da čita, upravo da bi ono što piše odvojio od svoje ličnosti. Međutim, to mu nije pošlo za rukom. Nije dobio Gonkurovu nagradu, izbio je skandal, a štampa se zainteresovala za njegovo delo, ali i samu ličnost“, ukazao je Mladenović.
Pored toga što je pisao romane, Selin je počeo da piše i pamflete, pozorišne predstave, balete, članke…
 
„Kada sve to uzmemo u obzir, možemo slobodno da kažemo da je Selin pisac jednog dela, iako je u žanrovskom smislu pisao različite stvari. Roman ’Rat’ upotpunjuje njegov roman ’Putovanje nakraj noći’ i daje nam bolju sliku romana ’Smrt na kredit’ koji je objavljen 1936. Zanimljivo je kada Selin piše kako mu je rat ostao u glavi i tu buku je do kraja života čuo“, naveo je Velimir.
 
Na pitanje da li je moguće odvojiti autora romana i Selina mislioca, antisemitu i sve ostalo što znamo iz njegovih pamfleta i intervjua, Mladenović je mišljenja da nije teško odvojiti i da to treba učiniti, ali da je neophodno i dobro poznavati i jedno i drugo kako bismo imali kompletnu sliku.
 
„Selin je u književnost ušao sasvim slučajno. Želeo je da bude lekar, počeo je da piše kada je shvatio da ima talenat, kako bi dobio od svog izdavača veliku sumu novca da, kako kaže, plati kiriju. Nikada nije želeo da bude filozof, nazivao ih je ’blebetačima’. Književnost mu je bila sredstvo da zaradi novac“, podsetio je Velimir, ocenivši da roman „Rat“ možemo posmatrati kao priču ispovedanu u prvom licu, jednog lekara koji gleda svoje bolesnike:
 
„Ne mogu da vam promaknu svi ti verni opisi rana, bolesti, operacija, higijene, odnosno nehigijene i prljavštine. Sve to potiče iz njegovog znanja o medicini.“
 
Mladenović je ukazao i na Selinov pesimistični pogled na život i čoveka, koji se oseća od početka.
 
„Za njega je rat najveći užas, ovo je, uprkos naslovu, jedna antiratna knjiga. Govori ne toliko o samom bojištu, već o onome što dolazi nakon toga, o svim užasima i strahotama. Selin lekar je prisutan u ovoj knjizi kada opisuje i seksualne odnose, prljavštinu, mirise, buke, kaže da ga je pratio miris leševa i fenola. To je sve zapravo njegovo lično iskustvo.“
 
Govoreći o jeziku pisca, kazao je da je Selin uvek isticao da su nas svuda učili da je u početku bila reč, ali da on smatra da je bila emocija, a da je kasnije nastala reč koja ju je opisala.
 
„Tako treba i da doživljavamo njegovu poetiku i jezik. U svim romanima vidimo jezik koji je sirov, neobrađen, uličarski, neki kritičari su govorili da je to jezik periferije, onih koje je Selin lečio. Međutim, on se s tim nije slagao, govorio je da piše onako kako priča i sam, i da je jezik kao takav najbolje sredstvo za karakterizaciju likova. Njegov jezik nije samo sirov već i bridak i pun emocija“, smatra Mladenović.
 
Podsećamo i na to da jedan od Selinovih junaka Kaskad kaže: „Pričaj ti šta hoćeš, ali strašno je to što rat učini čoveku i kako ga promeni zauvek“, a Ivana Misirlić navodi da svi likovi u romanu pokušavaju da prežive na svoj način.
 
„Pokušavaju da održe život, koliko god on podrazumevao i rat, ali pokušavaju da se duhom održe iznad strašnih okolnosti. Zato je ovo pre svega jedan pacifistički roman.“
 
Mladenović ukazuje i na to da Selin ljudsku prirodu svodi na životinjsku i da u ovom romanu to vidimo u odnosu između likova, u seksualnim scenama u kojima nema ni zadovoljstva, vidimo i u nasilnom jeziku pojedinih likova…
 
„Selin to radi jer u njegovom doživljaju sveta ne postoji čak ni optimizam, ni ljubav. Često je razna ljudska osećanja povezivao sa životinjama. Međutim, postoji razlika – svest o smrti. Kao što je Ivana rekla, ljudi se bore da prežive, da izađu iz te bolnice, imaju seksualni nagon uprkos smrti... Prema Selinu, čovek se rađa s doživljajem da će jednoga dana umreti, živi tužan na putu ka smrti. Dok životinje nemaju tu svest, one žive kako im je dato, nemajući svest o prolaznosti života“, napominje Velimir.
 
Govoreći o Selinovim pamfletima u kojima je izražavao jasno svoje antisemitske ideje, te Jevreje izjednačavao sa životinjama, Mladenović ističe da se Selin nikada nije distancirao od svojih ideja, ali da u svojim delima nije to propagirao.
 
„Kada su ovi rukopisi objavljeni u Francuskoj, jedni su govorili da je u pitanju samo još jedan roman antisemite, dok su drugi ocenjivali kao vredan deo stvaralaštva velikog pisca. U Francuskoj se više ne vodi polemika oko Selina. Intelektualci koji ga cene kao autora govore da moramo da poznajemo i jednu i drugu stranu, ali da ga svakako treba čitati. Selin ostaje literarna veličina o kojoj možemo stalno da polemišemo“, zaključio je Velimir Mladenović.
 
Tema sledećeg, 121. Laguninog književnog kluba, biće roman „Kloni se Grete“ Suzan Abel.