Prvi roman niškog pisca Dejana Stojiljkovića, „Konstantinovo raskršće“, izašao je iz štampe 2009. godine, iste godine nominovan je za prestižnu Ninovu nagradu, a do sada je dobio nagrade „Svetosavski pečat“ i „Miloš Crnjanski“. Roman je preveden na ruski, engleski i makedonski jezik, a nedavno se pojavio i na slovačkom tržištu. To je bio povod za intervju sa trenutno najpoznatijim niškim piscem u kome otkriva o čemu trenutno piše, sa kime pregovora i koliko jednom piscu znači kada njegovo delo pređe granice zemlje u kojoj je nastalo.
Ko je izdavač i kako je došlo do saradnje sa Slovacima?
Izdavač je kuća „Esa“ iz Bratislave, a do saradnje je došlo preko gospodina Miroslava Demaka koji je ujedno i prevodilac. On je na sebe preuzeo i taj, da ga tako nazovem, menadžerski deo posla, tako da je knjiga dostupna širokoj publici u Slovačkoj, ima je u svim boljim knjižarama.
Ovo nije Vaša prva knjiga koja je izašla na stranom jeziku, da podsetimo čitaoce koji su to romani i za čije tržište? Da li ima zainteresovanih za još neka Vaša dela?
Prvo inostrano izdanje „Raskršća“ je bilo na ruskom još 2011. godine, izdala ga je „Azbuka“ iz Sankt Peterburga, onda je izašlo američko izdanje za kuću „Blooming Twig Books“ iz Njujorka, zatim makedonsko… U poslednje vreme mi priče objavljuju u ruskim književnim časopisima, a zastupljen sam i u nekim antologijama, recimo, u Americi, Sloveniji i Grčkoj. U pregovorima sam sa jednom izdavačkom kućom iz Pariza koja bi da plasira više mojih knjiga na francusko tržište a jedan izdavač iz Berlina je zainteresovan za Kecmanovićev i moj roman „Kainov ožiljak“. Svojevremeno su čak dva izdavača iz Turske bila zainteresovana za roman „Duge noći i crne zastave“ ali su pregovori propali jer naše Ministarstvo kulture nije htelo da da podršku.
Šta piscu znači kada mu se roman objavi u inostranstvu?
To je pre svega referenca. Nema tu velikih para i ko zna kakvog publiciteta, ali prija. Sama svest da te čitaju na nekoliko jezika puno znači. Naročito ako imamo u vidu da smo mi mali jezik i mala književnost, svaki izlet „preko“ je veliki korak.
Na čemu trenutno radite?
Na pozorišnom komadu o bratu Stefana Nemanje, Tihomiru Zavidoviću. Drama se zove „Vučja braća“ i delom je inspirisana našim srednjim vekom a delom filmom „Kum“. Trebalo bi da bude gotova do Božića. A onda ću videti gde ću je „uhlebiti“. Razgovarao sam već sa mojim starim saradnikom Jugom Radivojevićem. Jedino što pouzdano znam jeste da se sigurno neće igrati u niškom Narodnom pozorištu.
Otkrijte nam nešto (neočekivano) što će se desiti u „Senkama nad Balkanom“…
Ne smem ništa da otkrivam. Očekujte neočekivano.
U javnosti se čulo da seriju traži HBO, da li je to istina?
Postoji veliko interesovanje za seriju od strane inostranih televizijskih kuća. Nisu mi poznati detalji, ali nemojte biti iznenađeni ako se „Senke“ zavrte na nekom od prestižnih kanala kao što je, između ostalog i HBO. Gledam seriju „Vavilon Berlin“ koja je nastajala uporedo sa našom i sa kojom nas porede. Bez lažne skromnosti – „Senke“ su bolje.
Autor : Olivera Sašek Radulović
Izvor: niskevesti.rs