„Komo“ – Egzil u egzilu Srđana Valjarevića

Uvod

Umetničko promišljanje izgnanstva ne predstavlja samo vid artificijelnog oblikovanja istorijske dimenzije stvarnosti, „mračnih vremena“, već i način preživljavanja, odnosno (re)konstituisanja decentriranog subjektiviteta kroz tekst. Međutim, denotacija pojma egzil, određenje njegovog očiglednog smisla, opire se jednoznačnoj determinaciji jer egzil podrazumeva potpuno protivrečna iskustva pojedinca. Jedan od najtragičnijih ljudskih doživljaja, ovaploćen u osećanju bezdomnosti, može postati veoma plodonosan motiv za nastajanje književnosti. Osim toga, egzil pruža i određene prednosti čime se demitologizuje njegovo prvobitno određenje kao nečeg teskobnog. Konotacija ovog pojma se tako širi, obuhvatajući i određena preimućstva koja se u izmeštenosti i udaljenosti od doma mogu ostvariti, ali se otvara mogućnost da se i sam egzil pervertira kroz manipulaciju egzilantskim identitetom. Ono što je uglavnom bivalo nametnuto i silom iznuđeno, može tako postati i željeno.

Pojedinac može biti primoran na napuštanje doma pod represijom vlasti, ali to može biti i njegova samostalna odluka, nastala kao rezultat nemogućnosti prilagođavanja društveno-političkim (ne)prilikama. U tom slučaju egzil se ispoljava kroz iskustvo bega. Dok je sa jedne strane moguće izvršiti fizički prelazak iz jednog geopolitičkog prostora u drugi, bilo da je reč o svojevoljnom ili nametnutom potezu, sa druge strane, takođe nametnuto ili dobrovoljno, moguće je ostati u granicama istog prostora, distancirajući se od centra i najčešće zatvarajući u poziciju lišenu bilo kakvog društveno-istorijskog konteksta, određenu osećanjem izolovanosti i marginalizovanosti, što uzrokuje krizu identiteta subjekta. Preplitanje ovako opisanih egzilantskih iskustava, odnosno iskustava spoljašnjeg i unutrašnjeg egzila, odlikuje i Valjarevićev roman „Komo“, iako se čini da je o ovom pitanju, naročito o povlašćenom egzilantskom mestu, autor progovorio bez eksplicitne intencije da ga problematizuje.

Egzil(i) i identitet

Autobiografski predložak funkcioniše kao nepromenljiv topos Valjarevićevog opusa, kako proznog, tako i poetskog. I u romanu „Komo“ se na funkcionalan način upotrebljava iskustvo doživljenog. Ispovedni ton prvog lica i dominantna forma (pseudo) dnevničkog zapisa, kroz iluziju ukidanja vremenske distance pripovednog i ispripovedanog vremena, predstavljaju okosnicu Valjarevićeve naracije. I u romanu „Komo“ se intimni izraz i neposrednost kazivanja javljaju kao integrativni faktor događaja i doživljaja, i kao način prikazivanja kognitivno-emocionalnog sklopa junaka-naratora. Uzimajući ovakvu perspektivu pripovedanja, neimenovani junak se pojavljuje kao autorov alter ego. Njegovo iskustvo egzila je tako bazirano na iskustvu autora.

Fabula romana je formirana oko događaja kojim je junaku-naratoru, mladom i neafirmisanom piscu iz Srbije, pružena mogućnost da kao dobitnik stipendije Rokfelerove fondacije provede mesec dana na jezeru Komo u severnoj Italiji, kako bi, boraveći u odličnim uslovima i u akademskom okruženju, mogao da se posveti radu, odnosno pisanju romana. Prihvatanje ponuđene opcije za odlazak, imajući u vidu društveno-političku situaciju zemlje (Srbije) u kojoj junak živi, za njega funkcioniše kao egzil. Tako se već na početku susrećemo sa neobičnim, ali za pisce ne i retkim, oblikom egzila „na određeno vreme“, sa izvesnim i precizno određenim trenutkom povratka. Ovaj novi deformisani oblik egzila koji više nije izgon, već je preobražen u dobrovoljni odlazak, zadržava ključni element karakterističan za svaki egzil: napuštanje doma. Bez mnogo razmišljanja junak prihvata ovu ponudu i kreće put Italije, ali ne da bi se tamo bavio pisanjem, odnosno određenom vrstom intelektualnog angažmana kako je to predviđeno, već da, razvijajući postbukovljevski model lutanja, ne radi ništa, odnosno da se prepusti njemu svojstvenim vidovima uživanja.

O motivu egzila u Valjarevićevom opusu je već bilo reči u radovima Isidore Jarić (2007, 2010). Predstavljeni koncept egzilanstva je tu posmatran u okviru „Zimskog dnevnika“ i označen kao jedna od odlika generacijskog identiteta tzv. „generacije X“. Junak narator je nosilac istog generacijskog identiteta kao i sam autor. Pod ovom generacijom Jarićeva podrazumeva grupu mladih ljudi koji su rođeni i detinjstvo proveli u miru i izvesnoj sigurnosti, i koji, budući da se ne mogu naviknuti na novonastalu situaciju i političku, ekonomsku i kulturnu krizu uzrokovanu raspadom SFRJ, prihvataju strategiju bega, odnosno povlačenja iz obeshrabrujuće realnosti svakodnevice. Tu generaciju karakteriše pasivan odnos prema stvarnosti i izbegavanje aktivizma i suprotstavljanja. Odredivši bitku kao unapred izgubljenu, oni se odlučuju na svojevoljno povlačenje i distanciranje, osećajući da od strane dominantnog poretka bivaju instrumentalizovani. S jedne strane su tu oni koji zemlju samoinicijativno napuštaju, odabirajući spoljašnji egzil, a sa druge oni koji ostaju u njoj i povlače se u unutrašnjost svog individualnog sveta, opredeljujući se za vid unutrašnjeg egzila. Oni se udaljavaju od centara i smeštaju na položaje margina birajući autsajderski identitet. Vrlo često represivna sila koja ih na ovakav korak primorava nije eksplicitna, pa njihov odlazak funkcioniše kao „dobrovoljno“ odabran beg. Takav vid eskapizma i povlačenja u unutrašnje, koji postaje obeležje čitave generacije, susreće se i u prethodnim Valjarevićevim delima, uključujući i poeziju objavljenu u zbirci „Džo Frejzer i 49 (+24) pesama“. Kroz sećanja na ranije proživljenu normalnost oni stvaraju paralelnu (anti)realnost, u nameri da ponište onu koja ih okružuje (Jarić 2010: 231). Poetika nebitnih detalja iz svakodnevice kojom se konstituiše svet unutrašnjeg, dobija svoje ovaploćenje u izboru hiperrealističkog stila pripovedanja. Otuda narativnost Valjarevićevog postupka počiva na nabrajanju sitnih, često beznačajnih, radnji koje junaci obavljaju. Malo, zatvoreno, virtuelno utočište sobe ili doma, osmišljenog vlastitog azila zahvaljujući kome preživljavaju, ipak teško da je potpuno izolovano od upliva realnosti koja subverzira živote pripadnika generacije X (Jarić 2010: 232).

Da odlasci nisu retka pojava za Srbiju devedesetih godina 20. veka svedoče junakove reči sa početka romana: „[…] ljudi su i inače, stalno i oduvek, napuštali ovu zemlju. Ja sam otišao samo na mesec dana […]“ (Valjarević 2011: 8). Ali on svedoči i o grupi autsajdera kojoj i sam pripada: „[…] Retko ko od nas je odlazio i nismo bili od onih koji su imali novca za putovanja, i zato smo pili do duboko u noć.“ (Valjarević 2011: 9) i za koje je definitivni odlazak bio neizvodljiv, pa su pribegavali unutrašnjem egzilu (begu), odnosno izolovanju. Za razliku od uobičajeno shvaćenog egzila kao iznuđenog odlaska gde je (željeni) povratak ne samo neizvestan, već često i nemoguć, junakov odlazak na jezero Komo, kao specifični oblik spoljašnjeg egzila, ne samo da je određen izvesnošću povratka sa kojim je junak potpuno pomiren, već i precizno određenim trenutkom kada će se taj povratak realizovati, čime se u okviru pojma egzila vrši značajna inverzija: povratak u Srbiju je realan i izvestan, ali je pitanje da li je i željen. Ovako deformisan oblik egzila suptilno nagoveštava pitanje šta je za junaka pravi dom, odnosno šta je to što on napušta, a čemu se ipak ne može realno vratiti.

Odnos egzilanta prema sredini u koju dolazi je uvek predstavljen kroz problem Drugog. U romanu „Komo“ je taj problem složeniji utoliko što italijanska sredina u koju junak stupa nije monolitna i što u prvi plan izbija njena podeljenost na dva sveta: svet stanovnika Rokfelerovih vila i svet stanovnika Belađa, mesta u podnožju brda Tragedija na kojem su vile smeštene. Junakov odnos prema ovoj sredini se dodatno komplikuje kada se uoči i heterogenost svakog od ova dva sveta ponaosob. Mikrosvet koji je sačinjen od stanovnika vile, suprotstavljen je svetu stanovnika Belađa. Njemu pripada krug eminentnih svetskih naučnika, istraživača i umetnika, čiji se sastav neprekidno menja. Prvoplanska sličnost vile na brdu Tragedija i sanatorijuma u Davosu u Čarobnom bregu Tomasa Mana je očigledna, ali se tu i završava, uprkos tome što je prisutno jedno isto osećanje sveopšte izolovanosti i odvojenosti od žarišta problema onih ljudi koji bi trebalo da te probleme rešavaju. Izolovan, zaštićen prostor, pruža osećanje utočišta, ali i osnovu za nastanak utopijske formacije, pa dr Kleris kaže:

„Iako me toliko lepih stvari čeka kod kuće, najradije bih, zaista, da ostanem ovde, sa svima vama, i da radimo, i da se družimo, da razmenjujemo mišljenja, za ovim stolom, zauvek (podvukla J. M.), uz ova izvrsna vina i ovu predivnu hranu, sa ovim divnim osobljem.“ (Valjarević 2011: 64)

Stanovnici Belađa, sa druge strane, jesu ljudi sa društvene margine koji su čitav život proveli u podnožju brda Tragedija, a na njega su se mogli popeti jedino kao instrumentalizovani fizički radnici Rokfelerove fondacije, dakle uvek kao Drugi (što se najbolje pokazuje kroz primer konobara Mahatme, otvoreno napadnutog i ugroženog od strane gostiju).

Junak-narator na jezero Komo dolazi markiran identitetom pisca. Međutim, u kulturnoj sredini iz koje potiče, poziv pisca se ne smatra produktivnim, odnosno „pravim“ zanimanjem. Njegov primer svedoči o kulturnom kolapsu u poslednjoj deceniji 20. veka, kada biti pisac u Srbiji znači biti čovek na margini, koji mora da se bavi i drugim poslovima kako bi preživeo. Posebno mesto tako u romanu dobija ličnost ruskog pesnika Josifa Brodskog. Navodno slučajno, junak dolazi u dodir sa časopisom u kojem je štampan deo islednog postupka, tj. informativnog razgovora obavljenog sa Brodskim, kome je 1964. godine suđeno zbog parazitizma i nemanja odgovarajućeg (produktivnog) zanimanja. Suđenje koje je Frida Vigdorova tajno snimala, ostalo je kao svedočanstvo početka egzilantskog života čuvenog ruskog književnika. Osuđen je na pet godina prisilnog rada i upućen u logor u blizini Arhangelska, na samom severu Rusije. 1972. godine odlazi u SAD, postaje univerzitetski profesor, a 1987. godine i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Pojavljivanje ovog unutrašnjeg i spoljašnjeg egzilanta, izgnanika, u romanu „Komo“ je u funkciji implicitne identifikacije junaka. I on je, kao i Brodski, pisac u sredini koja ovo zanimanje ne uzima za ozbiljno. I samom mu se tako vrlo lako može pripisati parazitizam, budući da se pojavljuje kao stalni unutrašnji egzilant, obeležen neaktivizmom i neučestvovanjem u društveno-političkim dešavanjima. Kao egzilant u Americi, Brodski beži od osećanja nostalgije. Umesto opsesivnog motiva povratka, kod njega se ponavlja ritual bežanja od kuće i gušenje osećanja nostalgije svaki put kada bi osetio čežnju za domom, a pritom se setio koliko mu je nekada taj dom bio izvor nevolja. Neiskazivanje nostalgije prema Srbiji karakteristično je i za Valjarevićevog junaka.

Potpuno suprotno opisanom položaju u Srbiji, on u Italiju dolazi upravo kao pisac kojem je pružena mogućnost da, kroz identifikaciju sa ljudima na brdu Tragedija, pripada centru. Međutim, njegova ideja je da subverzira „akademski diskurs rada i kreativnog napredovanja“ (Rosić 2007: 183) i zato odbija da se bavi pisanjem romana:

„Uključio sam kompjuter, i pisao, kuckao sam slova, pisao nešto što nije imalo nikakvog smisla, i kada me je kompjuter pitao da li treba to da sačuva, ja sam kliknuo da ne treba.“ (Valjarević 2011: 30)

Odbijajući da se potčini dominantnom diskursu, on odbija i nametano pripadanje koje bi mu moglo pružiti makar prividno osećanje sigurnosti i status kakav u Srbiji kao pisac nije imao.

Posmatrajući raznovrsnost kategorije egzilanata, Edvard Said razlikuje izgnanike, izbeglice i iseljenike tj. emigrante (2008). Dok izgnanici proživljavaju iskustvo proteranih i biraju usamljeništvo, izbeglice, čije je pojavljivanje u 20. veku direktno uslovljeno političkom klimom, nose osećanje zajedništva i pripadanja kolektivu. Iseljenici dobrovoljno žive u stranoj državi, iz ličnih ili državnih razloga. Takvih je, kada govorimo o istorijskom trenutku koji se u romanu „Komo“ aktualizuje, najviše. Za razliku od izgnanika, oni ne pate zbog krupnih zabrana, ali im je osećanje samoće i otuđenosti zajedničko. Emigranti tako imaju ambivalentan status:

„Tehnički gledano, emigrant je svako ko emigrira u drugu državu. Po tom pitanju, oni su sigurno imali izbora. Službenici u kolonijama, misionari, tehnički stručnjaci, vojni plaćenici i savetnici, u izvesnom smislu, žive u izgnanstvu, ali nisu bili proterani.“ (Said 2008)

Prema ovoj tipologiji, Valjarevićev junak nosi osobine emigranta. Dolazak u Italiju za njega funkcioniše kao egzil, a i za ostale stanovnike Rokfelerovih vila, imajući u vidu situaciju sredine iz koje dolazi, on jeste nosilac egzilantskog identiteta:

„On dolazi iz one zemlje gde je bio onaj tako jezivi rat. I gde je još uvek vrlo loša politička situacija, i verovatno ekonomska, sigurno jako loša, i gde sigurno ima razloga za zabrinutost.“ (Valjarević 2011: 73)

Maska emigranta, makar i privremenog, njemu odgovara i on manipuliše mogućnostima koje mu ovakav položaj pruža, a kako bi ispunio „planove“ svog dolaska, neuklopive u koncept akademskog rada kojem se posvećuju ostali. Umetnici u izgnanstvu mogu namerno biti neprijatni, i junak ovu mogućnost često koristi, izbegavajući tako mnogobrojna zapitkivanja o situaciji u Srbiji, a o čemu on ne želi da govori. Čak se i kloni informacija koje bi iz nje došle, pa u skladu sa time i bira društvo onih ljudi koji se prema njemu ne postavljaju islednički.

Ne želeći da se prilagodi, za njega je status egzilanta željeni status. Sva njegova postepena prilagođavanja uvek su na formalnom, spoljašnjem planu (počinje da nosi kravatu, bolje govori engleski jezik, čak će na kraju održati i oproštajni govor kakvih se na početku gnušao) i čini ih uglavnom zato što ga „zabavljaju“. Ali o nekakvom pripadanju tu ne može biti reči, jer on ne želi da bude prihvaćen ili unificiran.

U ovakvom spoljašnjem egzilu, junak će opet tragati za novim egzilom, podstaknut intenzivnim osećanjem usamljenosti kao potrebe i izbora. Strategija bega i dalje određuje sve njegove aktivnosti, bez obzira na izmeštenost i udaljenost od doma. Otuda želja da opet pobegne u neku vrstu unutrašnjeg egzila, nalik onom u kakvom je bio Valjarevićev junak i u njegovim ranijim delima. Jednom prihvaćen obrazac ponašanja, koji figuriše kao odlika generacijskog identiteta, ponavlja se sada i u novoj sredini, umnožavajući tako pojavu egzilantstva i svedočeći time i o krizi junakovog identiteta.

Fenomen unutrašnjeg egzila biva razvijen kroz motiv neutažive čežnje za lutanjem, pa junak obilazi planinske vrhove, šeta obalom jezera Komo, tražeći otklon od pripadanja, izolaciju od učestvovanja i želeći opet opsesivno da pronađe mir i trenutak oslobođen konteksta:

„Nisam više razmišljao o onome što me je čekalo kada se budem vratio kući, u Beograd. Tamo su me čekali problemi. Problemi koji će uvek to i ostati. (…) I nekim čudom dospeo sam tu. Na vrhu brda Tragedija, ničeg od svega toga nije bilo. Bio sam miran, držao sam u ruci jedan mali štap i njime lupkao po zemlji, dok sam sedeo na kamenim ostacima jedne kule, nekog starog utvrđenja. Videla su se svetla na drugoj strani jezera, grupisana svetla, sela na obali jezera. Ceo dan je bio tmuran i prohladan ali noć je bila prijatna, mirna.“ (Valjarević 2011: 53-54)

Ili silazi u Belađo, gde se, vršeći prelazak iz jednog sveta u drugi, koji su i fizički (ali i simbolički) odvojeni kapijom, približava meštanima, najbližim konceptu autsajderskog identiteta, kako bi među njima potražio mogućnost za (ne)pripadanje:

„Napokon sam bio u svom društvu.“ (Valjarević 2011: 58)

Ratni nemiri i društvene krize koje su potresle tlo bivših jugoslovenskih država nakon raspada SFRJ, uslovili su sveopštu krizu identiteta, najviše nacionalnog. Njegovo ponovno uspostavljanje trebalo je sada pomiriti sa svešću da se pojavljuje nekoliko novih država koje uglavnom pripisuju različite nazive jednom istom zajedničkom jeziku. Zbunjujuća situacija uzdrmanog integriteta kulturne zajednice u Srbiji je dodatno problematizovana potpunom socijalnom izolovanošću i sankcijama koje će uslediti. Gubeći utemeljenje, stanovnici Srbije odjednom bivaju „proterani“ ne menjajući geografske koordinate, ukidanjem države u kojoj su živeli. Osećanje izopštenosti javlja se kao kontrast ranijem osećanju participacije u globalnom, što je bio deo realnosti pre raspada Jugoslavije. Čitava zemlja kao da je proterana na margine globalne stvarnosti, okrenuta unutrašnjem i bez prava na učestvovanje. To je jedna vrsta unutrašnjeg kolektivnog egzila koji uslovljava, ali je i uslovljen krizom društveno-političkog, ekonomskog i kulturnog sistema. U pomenutim prilikama nastaje generacija X kojoj bekstvo u spoljašnji ili unutrašnji egzil predstavlja modus vivendi, naučeni obrazac ponašanja koji opstaje uprkos promenama sredine.

Valjarevićev junak iz ovog specifičnog kolektivnog unutrašnjeg egzila u kojem se nalazi država iz koje potiče, ali i individulanog generacijskog unutrašnjeg egzila ovaploćenom u odabiru pozicije margine i autsajderskog identiteta (drastičnije izraženog u ranijim Valjarevićevim delima), bira odlazak koji funkcioniše kao autentičan i privremen spoljašnji egzil. Ali, primenjujući i dalje strategiju bega, junak i u ovom spoljašnjem egzilu traga za utočištem novog unutrašnjeg egzila. Birati egzil za njega znači birati nepripadanje, a samim tim i slobodu.

Kroz lik autsajdera, dolutalog sa margine društva i života, a zapravo pritajenog buntovnika koji lajtmotivski prožima celokupan Valjarevićev opus, on je došao da bi nastavio svoj život u dobrovoljnom unutrašnjem egzilu, neizbežnom u kojoj god sredini da se nalazi. Ne postoji ni namera ni želja za uklapanjem i tu se njegov identitet najviše približava onome što Cvetan Todorov označava kao putnik-izgnanik (1994: 332-333). Kako nijedan lik ne može biti uklopljen u kalup čistih tipova, Valjarevićev junak funkcioniše višestruko. On nosi osobine imigranta, ali mnogo više kao izgnanik, nastanjen u sredini koja nije njegova, izbegava asimilaciju i svoj doživljaj prezentuje kroz nepripadanje sredini, zbog čega, naizgled paradoksalno, tu sredinu i voli.

Nostalgija i intimnost u tuđini

Ma koliko njegova želja za nepripadanjem da je jaka, osećaj potrebe za bliskošću nije ugašen. Među stanovnicima vile on se pronalazi sa onima koji i sami odolevaju pritiscima nametnutog diskursa. Prepoznaje se i sa stanovnicima Belađa, najlakše uklopivih u milje ljudi sa društvene margine kojem i sam u Srbiji pripada. Upravo se u Belađu, među ljudima kojima je brdo Tragedija nedostupno i koji nikada njegovom izolovanom svetu ne mogu pripadati, dešava još jedna vrsta identifikacije baš zahvaljujući tom nepripadanju. Zato će im, služeći se malim lukavstvom, junak omogućiti kratkotrajan boravak na brdu. Biće to prilika za subverziju samog odnosa mi-drugi. Naime, oni koji bi se tu mogli pojaviti jedino kao deo margine, javljaju se sada kao deo centra kojem junak, navodno, manipulišući sada identitetom pisca, pripada. Neki od ovih ljudi su i sami iskusili sudbinu egzilanata, kakav je Augusto, koji je kao izgnanik morao otići u Škotsku zbog svojih političkih stavova i podržavanja Musolinijevih fašističkih ideja.

Junak bira sve one koji intimno proživljavaju iskustvo nepripadanja, o bilo kakvoj zajednici da se radi. Njihovo prepoznavanje, vrlo često samo ovlaš obrazloženo, ipak je intenzivno. Čak ponekad stvaraju i sopstveni jezik (junak i mlada konobarica Alda komuniciraju crtežima) čime još jednom odbijaju prihvatanje nametnutih modela i stvaraju prostor svojevrsnog azila, područja koje ne može biti ugroženo jer drugi njegov jezik ne razumeju.

Intimnost u dijaspori nije suprotstavljena neukorenjenosti i oneobičavanju već je od njih sačinjena i može pružiti iskrenu nežnost, ali je prisutna svest o njenoj prolaznosti i kratkotrajnosti (Bojm 2005: 371). Ta svest je intenzivno prisutna u junaku, a uzrokovana je izvesnošću povratka. Uspostavljanje bliskosti, uprkos svojoj intenzivnosti i prepoznavanju, ipak ne može predstavljati mogućnost (re)konstitucije identiteta jer nema pripadanja. Bliskost jedino može pružiti osećanje udobnosti u stranom i privremenom domu. Kada bude upoznao Aldu, junak će prvi put od svog dolaska zaspati bez uključenog tranzistora koji je do te večeri zvucima maternjeg jezika pružao iluziju bliskosti ostavljenog (izgubljenog) doma.

Iskustvo izolacije koje je junaku blisko, posledica je naviknutosti na društvenu, ekonomsku, političku i kulturnu izolovanost Srbije. Od prisilnog ćutanja (govora koji se nigde ne čuje i ne uvažava), ono postaje svojevoljni izbor, ali govori više od samog kazivanja i ne potiskuje istorijski kontekst. Prinudno ćutanje u otadžbini, kao najdublji unutrašnji egzil, preneto je sada i na ćutanje u spoljašnjem egzilu, ali i na ćutanje o egzilu jer se on uvek implicitno podrazumeva, ali ne problematizuje. Zato on „ne bira svoje prijatelje u skladu sa nekakvim svojim društvenim angažmanom koliko u skladu sa ličnom potrebom da o nekim stvarima ne govori; u skladu sa dubokim ubeđenjem da se ponekad o najvažnijim stvarima jednostavno mora ćutati.“ (Rosić 2007: 184)

Valjarevićev junak stalno beži od sećanja i informacija o dešavanjima u Srbiji:

„Bilo mi je glupo da im pričam o svom životu u Beogradu, ali njih je baš to zanimalo, pa sam morao, i onda sam im pričao. Rekao sam da je to totalno sranje, pa sam im opisivao razloge. Koliko sam mogao, u tom trenutku, ali i nisam baš imao neku posebnu želju. Sve me je čekalo kad se budem vratio kući, nije mi se o tome pričalo u Vili Serbeloni.“ (Valjarević 2011: 163)

„Nisam bio gladan, bilo je vlažno, hladno, sedeo sam u sobi, pio pivo i slušao onespokojavajuće vesti iz Srbije, te male zemlje odakle sam, i gde živim, i gde smo ga svi, kako stvari stoje, najebali. Tako je rekao tranzistor, tako sam i ja mislio. I odmah sam promenio stanicu.“ (Valjarević 2011: 58)

„Posle sam pred spavanje vrteo dugme na tranzistoru, i uhvatio Glas Amerike na srpskom jeziku. Čuo sam da su dnevne novine Danas, u kojima sam objavljivao kratke priče i tekstove od njihovog osnivanja pa sve do nekog novog, baš u to vreme uvedenog fašističkog Zakona o informisanju, odštampane u Crnoj Gori, i da su zaplenjene na granici sa Srbijom. Posle su se stanice izmešale i nisam čuo da li se još nešto dogodilo u vezi sa tim.“ (Valjarević 2011: 17)

„Francuski klub Lion je pobedio beogradsku Crvenu zvezdu sa 3:2, u fudbalu, a na Kosovu su opet stradali civili. Odložio sam novine i seo za sto. Nisu mi se čitale te novine.“ (Valjarević 2011: 15)

Ignorisanje vesti iz zavičaja i odbrana od informacija koje dolaze iz Srbije svedoče o osećanju izgubljene bliskosti sa mestom porekla. Osećanje nostalgije, bilo da je potiskivano ili eksplicitno izražavano, jedno je od dominantnih osećanja svakog egzilanta. Ali, ako je povratak izvestan, vremenski precizno determinisan, a koncept Srbije kao doma urušen, može li biti nostalgije i u kakvom obliku? Ako je i ima, prema čemu je onda ona usmerena? Na kraju, šta je to što figuriše kao stvarni intimni junakov zavičaj koji je kadar da izazove ovo osećanje?

Nostalgija kao čežnja za domom koji više ne postoji ili čak nikada nije ni postojao, kao osećanje gubitka i raseljenosti, u našem se vremenu pretvara u „neizlečivo moderno stanje“ (Bojm 2005: 16). Moderna zapadna kultura i čitav 20. vek velikim delom počivaju na iskustvu izgnanika, emigranata i odbeglih (Said 2008). Glavno pitanje koje Svetlana Bojm postavlja je za čim nostalgičari čeznu: da li za bilo kojim drugim mestom, za nekim drugim vremenom, ili za boljim životom, i ističe da je nostalgija samo na prvi pogled čežnja za određenim mestom, dok je u stvari to čežnja za nekim drugim vremenom, tačnije vremenom našeg detinjstva (2005: 16, 18). Valjarevićev tekst očigledna je potvrda ovako određenog osećanja nostalgije. On nigde ne pokazuje čežnju za Srbijom kao svojim domom, mestom odakle je došao i gde će se, što je tokom celog romana sasvim jasno, na kraju i vratiti. Jedina nostalgija koja se suptilno pomalja u ispovednom tonu njegovih rečenica je žudnja za nekim davnim vremenima, doživljajima vezanim za Korčulu i detinjstvo provedeno u Hrvatskoj, odnosno u Jugoslaviji:

„Nije mi se tada pričalo toj staroj, finoj ženi, da sam dosta vremena proveo na Korčuli, kod svojih rođaka u kući, i zašto sam radio tamo kao konobar neko vreme, i da i danas imam neke prijatelje tamo. Ali i da to više nije ista država, i da mi nedostaje taj grad i to ostrvo, i prijatelji, i tako dalje, mrzelo me je da joj pričam sve to.“ (Valjarević 2011: 81)

Nostalgija prikazuje prostor u vremenu i vreme u prostoru, a nostalgična čežnja proističe iz prvobitnog predmeta želje, kao i iz njegovog prostornog i vremenskog izmeštanja (Bojm 2005: 22, 82). Nostalgiju koja se vezuje za Jugoslaviju kao zavičaj i dom, mesto detinjstva i odrastanja, treba razumeti bez potenciranja političkih konotacija i bez naglašenih reminiscencija na pežorativno determinisan motiv jugonostalgije koji podrazumeva idealizaciju i utopijsku projekciju prošlosti, mada je uvek prisutna opasnost od zamenjivanja stvarnog zavičaja imaginarnim. To nije nikakav žal za željenom konstrukcijom prošlosti u okvirima velike južnoslovenske države, već žal za posebnim vidom nesputanosti, prihvaćenosti i integrisanosti koja je karakterisala period detinjstva, dijahronijski lokalizovanog u vremenu pre raspada SFRJ, a čijim je nestajanjem uzrokovano da čitava Srbija figuriše kao zemlja u egzilu. Nostalgija je tako čežnja za prošlim vremenima, a ono što najviše pritiska nostalgičara jeste nemogućnost povratka u prošlost. Povratak jeste opsesija, nikad realizovani fantazam svakog egzilanta, ali i motivpokretač njegovog promišljanja sopstva i identiteta koji ga određuju. Međutim, nikakva seoba iz jednog realnog prostora u drugi ne može biti adekvatan supstitut za seobu koja je ireverzibilnošću vremena onemogućena. Jugoslavija tako svedoči o nemogućnosti povratka i figuriše i kao realni i kao imaginarni zavičaj, kao mesto odakle se krenulo u izgnanstvo (iz vremena koje je nosilo određene beneficije):

„Javili su da je beogradski Partizan pobedio zagrebački Zagreb u košarci, što me i nije posebno dotaklo, osim što sam napokon razumeo svaku izgovorenu reč. Bio je to moj jezik. Čak i posle svih ratova, ipak sam razumeo svaku reč, to nije moglo da se promeni. A onda sam slušao neke voditelje i muziku iz Hrvatske, tiho, i tako zaspao.“ (Valjarević 2011: 12)

Ireverzibilnost vremena ne dozvoljava povratak u detinjstvo, ali ni surogat-povratak u određeni prostor koji bi pokušao parirati jedinom željenom povratku u vreme, nije moguć jer Jugoslavija više ne postoji. Srbija zato ovde figuriše kao supstitut zavičaja, svojevrstan simulakrum, za koji se i ne može vezati pravi doživljaj nostalgije ili želje za povratkom. Izmeštenost u vremenu više nego izmeštenost u prostoru, predstavlja izvor osećanja otuđenosti Valjarevićevog junaka.

Njemu postaje svejedno hoće li se vratiti u Beograd, otići u Njujork ili Japan. Svaki od tih prostora pojedinačno predstavlja prostor izmeštenosti, odnosno egzila. Ideal zavičaja je nedostižan i nikada se ne može ovaplotiti ni u jednom privremenom staništu. Ali on ne kaže da se svuda oseća kao izgnanik, već potpuno suprotno, da se svuda oseća „kao kod kuće“: „U Belađu sam mogao da se osećam kao kod kuće, jer sam ionako svuda mogao da se baš isto tako osećam.“ (Valjarević 2011: 71) U ovoj inverziji se paradoksalno oslikava osećanje bezdomnosti kao novog doma, oslobođenog zahteva za prilagođavanjem i pripadanjem.

Bezdomnost tako postaje željeno stanje junaka i osnova za utemeljenje njegovog egzilantskog identiteta, kada je već svaki drugi identitet uzdrman.

(Ne)mogućnost povratka

Kako se najbolje pamti ono što je emocionalno obojeno, motiv melodije korčulanskih zvona tako predstavlja poetizaciju motiva izgubljenog zavičaja, više kao izgubljenog vremena nego kao nekog određenog mesta. Najpre se pojavljuje u razgovoru koji junak vodi sa gospođom Bar, a zatim ponovo biva evociran kada ona na klaviru bude zasvirala tu melodiju. U spoljašnjem egzilu se na taj način junaku pruža mogućnost da doživi povratak – simbolički jer realan nije moguć – i ponovni susret sa domom. Razotkrivanje doma maskiranog u melodiju je postepeno. Biće potrebno da je gospođa Bar dva puta odsvira kako bi je junak prepoznao. Trenutak simboličkog susreta sa izgubljenim zavičajem, blokiraće njegovu sposobnost da se služi engleskim jezikom koji u datoj sredini funkcioniše kao faktor integracije. Valjarevićev jezik, blizak govornom idiomu, savršeno funkcioniše kao fon za pojavljivanje ovog poetskog motiva, koji se opet javlja kroz inverziju: umesto nametnutog odlaska, nametnuto je iskustvo povratka. Život u egzilu može biti nepodnošljiv, ali je jedno od njegovih preimućstava prikazano i kroz ovo neobično iskustvo „povratka“. Biti kod svoje kuće znači osećati prisnost sa svetom. Ali doživljaj doma može biti prikazan i kroz Frojdov psihoanalitički i estetički koncept „Das Unheimliche“, koji se odnosi na prostor nesvesnog, a postoje tri načina za njegovo pojavljivanje: kao povratak potisnutog tj. bliskog i poznatog koje postaje „čudno“ u vidu ponovnog pojavljivanja potisnutog psihološkog materijala, zatim putem motiva dvojnika i na kraju putem čudnih mehaničkih ponavljanja sklopova reči, pojava i događaja. Nešto što je „domaće“ se pojavljuje kao strano: ono što je izvorno blisko dolazi u začuđujućem i zastrašujućem, zapanjujućem obliku. Das Unheimliche se zato može shvatiti i kao bezdomnost (beskućništvo), odnosno kao dom koji to više nije. Za egzilanta, nostalgičara, istovremeno postoji san o domu i strah od njega. Izgubljeni dom ili dom u tuđini je za njega uklet (Bojm 2005: 370), odnosno u najmanju ruku neobičan i teško prepoznatljiv. „Najviše želimo ono čega se najviše bojimo, a poznato nam se često predstavlja u prerušenom vidu.“ (Bojm 2005: 370) Tako se i ovde motiv doma pojavljuje prerušen i kroz metonimijsku sliku melodije korčulanskih zvona, ali je i sama ta melodija oneobičena, odsvirana na klaviru prstima neke tuđinke. Ono što je trebalo ostati tajno i skriveno izronilo je na površinu – junakov pravi dom.

Veza Valjarevića i jednog od najpoznatijih srpskih književnika egzilanta, Miloša Crnjanskog, može izgledati prenaglašeno. Ali sumatraistička vizija sveopšte povezanosti se pojavljuje ne toliko kroz osećanje čežnje za nedokučivim i dalekim prostranstvima koja pružaju mir i zaborav i kroz osećanje spokojstva koje junaka obuzima svakog časa kada pogledom obuhvata okolna brda, planinske vrhove Alpa i jezero Komo, već upravo kroz pojavljivanje motiva melodije korčulanskih zvona. Sve je u vezi. Tako je davno zaboravljeni zvuk zvona sada ovaploćen u zvuku klavira gospođe Bar, predstavljajući tako novi oblik izgubljenog doma:

„Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!“ (Crnjanski 2002: 112)

U egzilu će jedan pisac „pasti u očajanje, dok će drugi pokušati da nađe neka preimućstva ovakvog života“ (Aksjonov 1988: 712). Kao ni sam odlazak, ni povratak, kada je ostvaren, ne mora biti prijatno, već uznemirujuće iskustvo. Uostalom, svaki pisac je egzilant, a pesnički čin je čin izgnanstva, nemirenja sa svetom i odlaska u kreativne prostore. Povratak junaka u Beograd na kraju romana ne ukida bezdomnost. Identitet društvenog marginalca, autsajdera, morao bi se tako ponavljati svuda gde je prisutna potraga za dobrovoljnim  unutrašnjim egzilom, za usamljenošću i nepripadanjem. Promena je suštinski nemoguća jer je svaka sredina ista. Pisanje kao azil je ono što mu preostaje kao jedino mesto konstitucije sopstva, kada već sigurnost doma nikakav realni fizički zavičaj ne može da ostvari:

„Sve to toliko nije imalo veze sa životom kakvim sam inače živeo. Tamo, kod kuće. I pošto je bilo samo na mesec dana, nije bilo strašno, ali da je bilo na duže, morao bih da menjam neke navike. One loše, za početak. Navike se menjaju stvaranjem novih navika, negde sam to pročitao. Tako su tada stvari izgledale. Jedino ta činjenica, da mogu biti bilo gde i nešto pisati, olakšava stvari. Olakšava i život.“ (Valjarević 2011: 71-72)

Za Valjarevićevog junaka pisanje ostaje jedina vrsta angažmana koji priznaje. Kao uostalom i za Valjarevića samog (Jarić 2007: 135).

Autor: Jelena S. Mladenović
Izvor: pulse.rs