Zona nade

Bez obzira na ovu čudnu stvarnost koja je kulturu gurnula u zapećak kao nikad pre, rađanje dobre knjige ostaje praznik. Ljudima možeš uzeti mnogo toga, ali potrebu da im vredne reči napoje dušu, ipak ne.

Posle onih kilometarskih redova ispred Jugoslovenskog dramskog, kad su ljudi satima čekali da dođu do povoljnih karata za svoje omiljene predstave, u ovo sam se uverila još jednom, na promociji romana Filipa Davida Kuća sećanja i zaborava, ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade, koji je objavila Laguna. U ledenoj noći, na minus tri, velika sala Studentskog kulturnog centra bila je prepuna. Nije bilo političkih i estradnih statista, bilo koga od onih što pokazivanjem sopstvene persone ubiraju društvene poene. Ta predstava odigrana je kad je nagrada dodeljena. Tada su se slikali i otišli. Ova noć, van zone interesa kulturnih ignoranata, noć samo za čitaoce s knjigom u ruci, zbijene da bi stali svi, bila je posvećena ideji, smislu, vrednostima koje još postoje.

Pročitala sam Kuću sećanja i zaborava desetak dana ranije. Na promociju sam otišla iz poštovanja, da čestitam piscu. Zahtevan sam čitalac, odavno. Ali, ova knjiga me je obradovala.

Kao i prethodnih godina, zanimalo me je da pročitam roman koji je osvojio najprestižnije srpsko književno priznanje. Posebno sada, kad je i moja Žena sa crnim šeširom bila u izboru. Silno sam želela da knjiga Filipa Davida bude zaista dobra. Da nagrada nije počasna, dodeljena iz obzira prema dugogodišnjem stvaralaštvu pisca, ili bilo kojih drugih razloga. Da u žiriju, ovom novom, nisu opet ljudi koji će se vodili nekim drugim interesima, pa će se to u njihovom izboru i videti. Da nagradu za koju hoću da ostane i vredi, da bismo se i dalje takmičili za nju, ništa ne obesmisli.

Bio je to i dan koji sam konačno, u žurbi i nizu obaveza što čine ovaj rastrzani život, izdvojila samo za sebe. Želela sam da knjiga kojoj ću ga posvetiti bude baš ono što mi treba u njemu: priča koja će me zateći neočekivanim, odškrinuti vrata sveta koji ne gledam svakoga dana, porazgovarati sa mnom o nečemu o čemu se razgovara retko, ne sa svakim. Nadala sam se rečima i stilu koji će i u meni, piscu, izazvati odobravanje.

Kuću sećanja i zaborava ispunila je očekivanja. Intimna, inspirativna, snažna, nepretenciozna, laka za čitanje dok dotiče najdublje u čoveku, dala mi je ono što verujem da dela koja traju čine: izdigla me je iznad svakodnevice, udahnula zalet mislima, postavila pitanje o kom sam i narednih dana, hodajući, radeći, baveći se uobičajnim stvarima, promišljala. Kad bismo mogli da izbrišemo sećanja, da li bismo to učinili, i ko bismo onda bili?

U stvarnosti koja obesmišljava kulturu do mere da poželimo da zaboravimo šta smo videli juče, ne bismo li ostali sposobni da verujemo da će se sledećeg ipak desiti nešto bolje, pisci, umetnici, stvaraoci imaju još veću odgovornost. Kad se takav autor primeti i bude nagrađen, lakše je.