Za radnim stolom

Na početku ne piše ništa. Ništa opipljivo ili vredno pomena. Međutim, svi mi znamo da ništa ne postoji. Uvek je prisutna energija koja je sve stvorila. I u tom ništavilu. A u toj energiji postoje misli koje jedva opažamo. Nismo ih svesni, te ih stoga puštamo da proleću. Ali one počinju da nas progone, i danju i noću, ne daju nam mira, ne dopuštaju da ih odagnamo i pretvaraju se u ideje i slike i, u slučaju da su vredne toga da ih zadržimo, postaju film. Ostali ne primećuju da se to događa u našoj glavi, koja istovremeno vodi sasvim običan život. Sve je kao i obično. Svako bi se zakleo da samo gledamo kroz prozor. Dok se u našoj glavi odvijaju jedinstvene, neverovatne priče, a jedna od njih upravo ostaje u nama. I pretvoriće nas u pisca. Doduše, put do radnog stola još je dugačak, još uvek gledamo kroz prozor. Nasmešeni. Jer sada već znamo ono što niko drugi ne zna. Znamo da sada imamo „nešto“ i da nam je hitno potrebno i „kako“.

Dakle, pravimo kostur. Tražimo najbolji oblik za izabranu priču. Tragamo za pripovedačem, njegovom gramatičkom ličnošću i brojem; za odgovarajućim vremenom priče, što je često vrlo pipavo zato što su nam uglavnom potrebna različita vremena; za različitim gledištima i ravnima. Toliko odluka moramo da donesemo! I sve to vreme ne radimo ništa. Ponekad će nam prebacivati da smo odsutni, neko će dvaput morati da nas doziva. Možda će se čuditi zbog toga. Dok mi razmišljamo o našim likovima. Da, došao je i taj trenutak. Lagano ih razvijamo u sebi, poprimaju obrise. Dajemo im okruženje, mesto rođenja, posao, razmišljamo o njihovim sklonostima i hobijima. Izrastaju porodična stabla i imena, pre svega imena. Ona su veoma važna. Pronalazimo mesta potrebna našoj priči i našim junacima, izmišljamo mora i gradove i krajolike, a onda ih tražimo na mapi. Merimo razdaljine i tražimo aerodrome i auto-puteve. Sakupljamo informacije i slikovnu građu, i znanje u koje budući čitalac nikada neće imati uvid. Jer nećemo mu baš sve odati! Zato što mi – a i sam čitalac još više – volimo te praznine u tekstu zbog kojih sve postaje moguće, koji mašti daju krila, koji čitaoca zavode i navode ga da učestvuje. Poput forenzičara sklapamo izuzetno pažljivo i dobro promišljeno sve te kosti potrebne našem kosturu, ukrašavamo ga mišićima i mesom. Osećamo da će uskoro doći i taj trenutak. Da ćemo uskoro smeti da pišemo.

Dakle, pravo ka stolu. Ka kompjuteru. Ili svesci i olovci ili kamenoj ploči i dletu. Svako onako kako mu se dopada. Jer sada pišemo i pišemo. I patimo i brišemo. Beležimo, proveravamo i opet proveravamo, i pišemo i pišemo, i plačemo i pišemo, i smejemo se i pišemo, i brišemo i brišemo gumicom, i pišemo iz početka. I ljutimo se i proklinjemo svoje nedorasle prste koji ne uspevaju da održe korak s našim mislima, koji nakon dugih časova ispisuju još samo besmislice. I iznenada, nakon beskrajno dugih nedelja i meseci, napokon smo tu. Na kraju. U neverici i nevoljno stavljamo završnu tačku i sedimo. Ništa. Beskrajna praznina. Drugačije „ništa“ nego na početku našeg putovanja. Ovo „ništa“ donosi ništa, u potpunosti je besadržajno i beznagoveštajno. I opet stojimo pored prozora, i ovog puta nas gledaju podozrivo zato što u nama vide samo prazninu. Ono što je zajedničko tim dvama ništa, jeste njihova kratkoročnost. Na nju možemo da se oslonimo. Jer uskoro ćemo ponovo sesti za sto i početi da čitamo, ispravljamo, preoblikujemo, brišemo, iznova pišemo, mislimo i promišljamo... sve dok se prepredeno ne nasmešimo i ne kažemo „to je to“, iako nije prisutan niko ko bi to mogao da čuje. Eto je. Naša priča. Zatim duboko udahnemo i izdahnemo, a ono što ostaje, jeste osećaj sreće. Apsolutna sreća umornog stvaraoca.