Robovi predrasuda: Šta možete očekivati kad ste žena i napišete erotsku knjigu u Srbiji?

Više puta su me pitali jesam li mnogo hrabra i oslobođena s obzirom na to da sam žena i da sam napisala eksplicitnu erotsku knjigu u Srbiji. Priznajem da su takva pitanja godila mojoj sujeti mada sam mislila da su smešna pošto živimo u dvadeset prvom veku u evropskoj zemlji a ne u nekoj zatucanoj bestragiji. Ne da sam bila naivna!

Elem, šta sve možete očekivati ako žena koja 2016. godine napiše erotsku knjigu u Srbiji? Zaista mnogo toga. Doživećete mnogo lepih stvari zbog kojih ćete narasti kao kvasac. Upoznaćete nove divne ljude, čitaoci će vam slati porukice na društvenim mrežama samo da bi vam rekli kako im se knjiga dopala, zbog čega je ostavila utisak na njih i ohrabrili vas da nastavite da pišete. Srce će vam zaista biti puno zbog toga.



Međutim, nije sve tako ružičasto. U inboks će zalutati i poruke nepoznatih mladića koji se razmeću svojim seksualnim sposobnostima, prilažu fotografije polnih organa i misle da njihovi poduhvati zaslužuju mesto u sledećoj zbirci priča. Naravno, zbirci erotskih priča. Dobro, reći ćete, pacijenata je uvek bilo i uvek će ih biti, trebalo je da to i očekujem s obzirom na to da sam se odvažila da pišem o seksu.

Ali tu nije kraj iznenađenjima. Novinari su me zaista oborili s nogu. Jedni profesionalnošću i srdačnošću, a drugi... pa, predrasudama. Oduševio me je čovek koji je na kraju razgovora priznao kako se zaista iznenadio što sam normalna. Mislim da niko od nas nije sasvim normalan ukoliko nije neki izrod, ali ipak nisam očekivala takvu opasku. Začuđeno sam pitala zašto, dođavola, ne bih bila normalna i dobila polovičan odgovor: „Paaa, neuvijeno pišeš o seksu.“ U redu, taman sam nekako svarila podatak da samo ludaci pišu o seksu kad je usledio novi šok: „Očekivao sam neku napucanu ribu u mrežastim čarapama.“ Hmm, kud zaboravih da ponesem bič, možda bih time ispunila očekivanja i bar malo oslobodila čoveka predrasuda.

Bilo je još novinarskih bisera. Recimo, jedan je očekivao da odgovaram na veoma intimna pitanja o svom ljubavnom i seksualnom životu, ne shvatajući da ne može poistovetiti knjigu i pisca, maštu i stvarni život. Ne znam smem li da napišem triler s nekoliko maštovitih ubistava a da me ne pitaju gde krijem leševe. Dakle, grdno se varate ako upravo pišete svoju prvu knjigu i mislite da možete bez ikakvih posledica koristiti umetničku slobodu ‒ pisali o bahanalijama, ubistvima ili spasavanju ljudi iz oluje, uvek će biti onih koji veruju da prenosite lična iskustva i povezivati vas sa svakom rečju koju je vaše pero iznedrilo. Dakle, pamet u glavu pre nego što se raspomamite nad tastaturom.

Međutim, najviše me je iznenadilo, zapravo ‒ prenerazilo, robovanje predrasudama u takozvanim intelektualnim krugovima. „Gilićeva, baš si dobro predstavila širok spektar osećanja i ludila. Šteta što taj seks sve kvari. Znaš, čim ima toliko seksa ne može se svrstati u ozbiljnu književnost.“ Pazi ti to. Zanima me kako se to meri količina seksa dozvoljena u erotskoj književnosti. Niko mi nije rekao da su Anais Nin, Erika Džong i druge dame imale posebne seksometre, nisam bila obaveštena. Gde mogu da nabavim te vagice eksplicitnih izraza kako ne bih omanula i sa sledećom knjigom?

Dakle, ispade da je pitanje jesam li hrabra bilo na mestu. Jeste da je besmisleno praviti tabu od erotike u društvu čiji su gotovo svi segmenti pornografisani, ali s time ćete se suočiti ako napišete erotsku knjigu u Srbiji pa ste još te nesreće da ste žensko. Marija Iskjerdo je u prvoj polovini dvadesetog veka u patrijarhalnom Meksiku izjavila kako je zločin imati dara za nešto ako ste rođeni kao žena. Nažalost, gotovo sto godina kasnije se ista rečenica može primeniti i na naše društvo. Naravno, da sam muško, bila bih baja koji neuvijeno i bez stida govori o onome o čemu se mnogi ne odvažuju da pišu.

To navodi na poražavajući zaključak da smo gotovo svi robovi licemerja, predrasuda i zatucanosti iako se svim silama trudimo da dokažemo (sebi? drugima?) da smo slobodnog duha. Pljujemo po vulgarnim i jeftinim sadržajima kojima nas bombarduju, a krišom sve to pratimo i time podstičemo njihovo širenje. Pobrkali smo lončiće, ali to nas ne sprečava da donosimo prenagljene zaključke o stvarima o kojima nemamo blage veze i da to uzvikujemo na sav glas. Robovi smo svojih uskogrudih shvatanja koja silno želimo da nametnemo svima oko nas jer normalni su samo oni koji misle isto kao mi, zar ne?

Moraću da se zaustavim na tome kako lično iskustvo ne bih pretvorila u društvenu kritiku. I na kraju, šta možete očekivati ako ste žena koja je napisala erotsku knjigu u Srbiji? Kao i u svakodnevnom životu, mnoštvo lepih ali i ružnih stvari. Ali i ličnu i tihu svakodnevnu borbu kako ne biste završili kao rob tuđih predrasuda i licemerja. Isplati li se to uopšte? Moram da verujem da se isplati.