Otac, sin i sv. PC

Tinejdžer obasjan plavičastom svetlošću monitora posvećeno tipka na tastaturi. Deo prostorije s PC-em ima anarhističku i demonsku ikonografiju. U ostalom delu scene trosed, stočić, iznad - apstraktna slika, a sasvim s kraja – kuhinjski elementi.

Ulazi Njegov drug, istih godina kao tinejdžer za kompjuterom. Nemo, dok muzika traje, pridošlica nešto naširoko priča: dira Sina po ramenu, da mu skrene pažnju; ovaj ga na kratko pogleda; Njegov drug pokazuje mobilni telefon, zove nekoga, ili pokazuje kako zove, ili: kako je zvao - zatim izvodi opscene pokrete; kliberi se. Sin ga gleda bez emocija. Muzika prelazi u off.

 

Njegov drug:   Noćas ima da je kresnem! Ima da je kresnem, sine. Kao što kaže Bukovski: Prilepiću joj dupe uza zid. Sutra neće moći da hoda.

Sin:                              (Nezainteresovano) Kao i ona prošla. Što nije mogla.

Njegov drug:   (Oduševljeno) Ova riba je drugo. Puši očima! Imaš pivo? (Uzima da mota džoint) Je l` imaš pivo?

PC:                              Work work

Njegov drug:   (Pokazujući na kompjuter) Šta sere?

Sin:                              Ćuti. Pokušavam da otkrijem kako misli. (Sada sasvim prema Njegovom drugu) Počeo si da mi smetaš. Mrzim kad jednostavno dođeš. Sve manje imam vremena. Pokušavam da se obrazujem. Idi kući. Osmisli život.

Njegov drug:   Danas nisi bio u školi. Matematičarka ti je zaključila keca. Sutra će i drugi profani. Uzmi...

Sin:                              (Uzima džoint, vuče dim) Malopre sam se vratio. Umoran sam.

Njegov drug:   (Izgovara rečenicu uvlačenjem dima i vazduha, ingresijom) A gde si bio?

Sin:                              (Raspoloženije. Donoseći pivo) U Teheranu, jebo te! U Teheranu, čoveče. Na licu mesta! Bilo je gusto u tri lepe pičke materine! Celo pre podne! Vatra, i s neba i sa zemlje! Onda u Pekingu i Moskvi! Svuda slična sranje. PC me sâm vozio, war tour, kao da je znao gde mi se najviše ide.

                                    Da nije virtualnih, a zapravo realnih momenata u mom životu, puko bi načisto. Dosada mi je testosteron naoštrila do maksimuma, ako me kapiraš.

                                    Matematičarka, kažeš? Njeni su polinomi udaljeniji od mene nego što je to najudaljenija zvezda daleko od planete Zemlje.

                                    Mene zanima ovo što je danas! U pravu je matori Bukovski: Razlika između diktature i demokratije je u tome što u demokratiji ljudi prvo glasaju, pa tek onda izvršavaju naređenja, a u diktaturi niko ne traći vreme na glasanje. Kad se pojavio demokratski diktator, ja sam progledao, brate, progledao sam. Jedva sam ga dočekao, je l` kapiraš?

Njegov drug:   Kažem ja isto što i Bukovski, al` na drugom jednom mestu. Dobro je sedeti u malom prostoru i pušiti i piti. Mudrom inaf. Da.

Sin:                              Bukovski je sve vreme u pravu, pravi anarhist. Kazao je: Ima li dobrih i loših vlada? Nema, postoje samo loše vlade i još gore vlade. No sada je drukčije. Na horizontu je Vođa.

PC:                              War is great oportunity for a young people

Njegov drug:   (Uvlači dim. Pokazuje na PC) S jedne strane, kad pogledaš, ništa pametnije od te spave. S druge strane, glup je ko kurac.

Sin:                              (Skoči) Šššš, nemoj da te čuje!

Njegov drug:   Ko, bre?

Sin:                              (Bojažljivo, zaverenički, tiho) Pa, PC.

Njegov drug:   O! On sad i čuje?! PC je postao On? Daj, oladi.

Sin:                              (Lupi mu šamar.) Kretenu! Umesto da Ga poštuješ, ti..., ti trošiš moje vreme, piješ nam konekciju...! Odjebi odavde! Pusti nas da razgovaramo! Pusti nas da mislimo!

Njegov drug:   (Iznenađeno, ali ipak sabrano) Bukovski piše: Genije je možda sposobnost da kažeš duboku stvar na jednostavan način. Ti to ne činiš. Ja idem da jebavam noćas. A ti se jebi.

Muzika. Njegov drug odlazi. Na vratima se susreće s Ocem i Majkom. Kratko razgovaraju, kurtoazno, sve vreme nemo, potom on odlazi, oni ulaze. Umorni. Muzika se stišava. Sin za kompjuterom.

Otac:                           Kako je bilo u školi?

Sin:                              Super.

Majka:                        (Odlaže tašnicu, zavaljuje se u trosed. Ocu, odsutno, pokazujući na Sina)          Znaš šta piše u jednoj od njegovih knjiga?

Otac:                           (Kao da nije čuo.) Popizdeću! Radim 100 sati na dan, a ti mi nisi rekla da nema hleba? Ni od juče?

Majka:                        Piše:     Ako je čovek govno na zemlji, biće govno i na Mesecu.

Otac:                           (Naliva čašu pića.) Je li to Knut Hamsun? Podseti me, načitana santo leda.

Majka:                        Ne. Bukovski je, mili. U tome je problem kod pića: Ako se desi nešto loše, piješ da zaboraviš; ako se desi nešto dobro, piješ da proslaviš; a ako se ništa ne desi, piješ da se nešto dešava.

Otac:                           (Ironično) Možda se tokom prvih čaša dogodi večera. (Sinu) Sine, jesam li te pitao kako je bilo u školi? Oprosti, nikako da se diskonektujem s posla. Na stotine sam tamo otvorio prozora.

Majka:                        (Uzima pidžamu, odlazi) Zato nas ovde i ubi tolika promaja.

Otac:                           (Maliciozno, dobacuje) Promaja je jedino onda kada su i naspramni prozori otvoreni! S tvoje strane. Stalno si na poslu. Ručavaš i večeravaš na poslu. Zato i nema belog leba u kući!

Sin:                              U skoli? Sve je kul.

Otac:                           Kako to govoriš?

Sin:                              (Okreće se prema ocu) Kako, kako?

Otac:                           Pa, rekao si: U skoli – umesto – u školi? Šališ se sa ocem?

Sin:                              Sorry, malo sam se udubio... U ovu internetsku zbilju. Povukao si me baš sad sa meetinga. Susreo sam se s vaznim ljudima. Sve vreme kucam bez nasih znakova, celo vreme bez s, z, c, i to. Ko bi me razumeo od sudionika da udarim uvek s, kao u: stuka, suma, sasavo? Niko.

Otac:                           Majmune! Progovori da te razumem! (Poteže iz čaše, približi se) Pričaj srpski! Kako te majka naučila!

PC:                              Che Fucking Ge-vara was her secret lover

Otac:                           Što sere, taj? Kakve su ovo zajebancije iz noći u noć?! Nisam li se jednom probudio kada je to tvoje čudovište kriknulo u četiri uzjutra: Work, work!? Prenem se iz sna, a ono nije pet, kada obično ustajem – pogledam na sat, i lepo vidim da nije - nego četiri?! Jesi li to podesio alarm da me zajebava, ili šta?

Sin:                              I ja sam primetio da se otima kontroli.

Otac:                           Ko se, bre, otima kontroli? Kompjuter? Ma, sve se, bre, otima kontroli, i moj život, i ti i tvoja majka, svi se, majci, otimate kontroli...!

Sin:                              Moj virtualni duhovni otac, Joko Lenon Ono, stalno ponavlja da nam je ljubav potrebna. I kaže, čuješ li, izgovorio sam ž, da ljubav uvek rađa ljubav.

Otac:                           Naravno da rađa. Majka i ja dobili smo te iz ljubavi.

PC:                              Strah od samoće odveo te do njene vagine.

Otac:                           Molim?! Šta to govoriš?

Sin:                              Oce..., oče, nisam. Nisam ja kazao ništa. Kompjuter je... Citirao. Sluša nas sve vreme. Online smo, i nemoj se cuditi ako doda jos koju.

Otac:                           (Urla!) Ti nisi sin! Ti si skot... Ti..., ti si se izrodio u čudovište kojemu je to (pokazuje na PC) veći uzor i od oca. Kažeš da nas čuje možebiti sad ceo svet? Jebe mi se! Neka svi onda čuju kakav si!... Misliš da ne znam za kolekciju kečeva koje si naređao? Misliš da ne znam da ne ideš u školu uopšte..?

Sin:                              Nije škola što je bila! Škola je sad postala mesto gde svi gubimo skupoceno naše very own vreme!

Otac:                           Skupoceno very own...? Vaše very own!? A je li skupoceno svako moje very own vreme kada potežem kuma matematičarkinog pašenoga da posreduje oko tvoje usrane dvojke? Je li to gubljenje nečijeg very own vremena? U tvom very own slučaju – moga! very own vremena?

Sin:                              (Anarhistički, emotivno) Džabe potežeš sva realna tvoja ljudska poznanstva: ja više ne živim u vašem analognom svetu! Ja sam digitalan, čuješ li me, pizdo od oca, ja sam digitalan! Ja živim tu, tu (pokazuju na PC) gde ti ne možeš kročiti ni u mislima!

                                    Idi, pozatvaraj te prozore! Budi jednom odgovoran ko klasični očevi... I znaš šta! Jebe mi se za školu! Ja živim na Internetu. Od nula-nula, do nula-nula! Školujem se, BRE! Neću da sutra radim za dvesta-trista evra, necu da budem ni profan ni doktor!

Otac:                           (Skupljenom pesnicom udara sina u bradu, Sin pada na pod; Otac ga bije i bije) Izrode...! Jesi li genije? A, jesi li? Pa da možeš sam... sebe učiti, a? Da si genije, ne bi imao marihuanu i porno-časopise pod krevetom! Misliš da ne znam?... Znam sve o tebi. Sve!... Plaćam ti onu školu, onu školu - ne ovu (pokazuje na PC). Ni đubre nisi izneo, đubre jedno! Ni poštu nisi pokupio iz sandučeta! Trute!

Sin:                              (Izmigolji se pod batinama.) Jesam, jesam! Izneo sam đubre!

                                    Dilitirao sam svako elektronsko pismo kojim te pozivaju da učestvuješ na glupim zborovima građana. Provalio sam ti pasword. Pokupio sam i pristiglu poštu, i odštampao je. Piše ti ljubavnica..., ček da vidimo: »Hotel `Metropol` mi se smučio, sve mi se smučilo«! Na, čitaj! 

Otac:                           (Mirniji. Uzima papir A4 formata, kratko čita. Diše. Odlazeći) Laku noć.

Muzika, kratko.

Sin:                              (Radi na kompjuteru, kucka.) Kako je samo glup... Uzeo je za lozinku početak vlastitog imena i prezimena. Plus: godina rođenja. Drugi makar stave inicijale dece.

                                    (Zvoni mu mobilni) Ti nisi normalan! (Otvara ulazna vrata.)

Njegov drug:   (Podiže desni dlan, potom ga, kad mu Sin ne udari five, spušta. Ipak oduševljeno) Pušenje, brate. Ovde, u haustoru!

Sin:                              Š t a,  j e b i  g a,  h o ć e š  d a  t i  k a ž e m?

                                    Na čatu sam s Duhovnim ocem. Nemam vremena za tvoja sranja. Vidiš li onu animaciju na screenu? To su prsti koji nervozno dobuju po tastaturi...

Njegov drug:   Vidi foru! Imaju i oreol iznad srednjeg prsta na kome je kamen u prstenu.

Sin:                              Imaju, brate. A sad me pusti. (Ustaje.) Duvaj, drkaj, šalji SMS-ove, ja moram natrag na čas. Otac mi je veoma strog. Ako nisam sve vreme s njim, odbija da me dalje podučava. (Seda za kompjuter.)

Njegov drug:   Ja nisam ovde da ti propisujem kako ćeš da živiš. Radi toga ćeš se morati da obratiš svome rabinu, ili svešteniku ili kurvi u kvartu.

Sin:                              (Odsutno) Nešto si rekao?

Njegov drug:   Bukovski je. Navodim ga po sećanju... Zamisli, mala je religiozna.

Sin:                              Puši dobro. Do boga miloga. Je l` to?

Njegov drug:   Ne, nego mi je skrenula pažnju na sledeće: Prvo treba naći Boga da bi našao đavola. Takav im je redosled.

Sin:                              To sam i ja mogao da ti kažem. Riba ti se proserava. Šatro, oće da sa ustima punim kite izgleda pametna.

Njegov drug:   Grešiš. Citirala je Bukovskog. I rekla je...

Sin:                              Slušaj..! Stvarno mi, ali  s t v a r n o  smetaš; lepo sam ti napomenuo. (Ustaje, pokazuje Njegovom drugu gde su vrata. I dodaje) Evo ti po sećanju Bukovskog, za kraj: Religija mi izgleda kao obična prevara, trik s ogledalima. Osećam da će me, ako postoji, sudbina pronaći i bez lažne lakoće prve pomoći gotovih bogova.

Njegov drug:   (Vidno zadovoljan) To je i rekla da ćeš, po svoj prilici, citirati. Jer, dodala je, šta bi – t i, drugo. Analogni pogrešan uzor - ne vodi li u još goru digitalnu verziju?

Sin:                              Svašta ti je napričala ta kurva.

Njegov drug:   (Starmalo) Ne uživam baš u tome da osobu koju sam počeo da volim nazivaš kurvom. Tvoj je Duhovni otac – krpa, poredi li se sa ocem što ga imaš. Riba je haos. Ljubila mi je kitu, jer me voli. Jer me voli, kapiraš!?

Sin:                              Slušaj me sada veoma pažljivo... Krajnje sam ozbiljan...

                                    Vidiš li ovu kartu Sveta na monitoru? Svuda je rat. Ili će ga tek biti. Jer mora. Mnogo se u međuvremenu nakupilo sranja. Nemoj da mi fufu, kakvih ima na hiljade, uvaljuješ mesto profesora. Nego, da se goniš odakle si došao! At once!

Njegov drug:   (Izlazeći) Noćas sam osetio da postoji neko ko me možda iskreno voli. To sam hteo da podelim s tobom. Kao sa prijateljem.

Sin:                              Ok. Podelio si. Sada briši. Ikona Oca mi je skoro sasvim izbledela, vidiš li. Ako mu ne potvrdim da sam tu, da jesam uz njega i dalje, animacija će nestati. Otići će nekim drugim učenicima. Ulog je veliki. Muka je obrazovati se sam. Zato, molim te kao starog frenda, idi sad. (Njegov drug, na to odlazi.)

PC:                              (Obasjava plavičastom svjetlošću posvećenog Sina; isprva glasno, potom sve tiše, govori do kraja) U sveopštem ratu, kako valja znati ko govori istinu, a ko ne? Online-vojnici neka od danas budu spremni. Udružene TV stanice obaveštavaće vas kako izgleda trenutna mirotvorna konstelacija. Pratite uživo kako nezaustavljivo i slavodobitno napreduju naše trupe mira.

                                    U skladu s objektivnim informacijama, steći ćeš uvid gde je nužnost delovanja protiv neprijatelja postala obavezna.

                                    Koji to ne razumeju, neprijatelji su našeg načina života, i legitimna su otud meta. Prepoznaćeš ih lako. Ne misle kao ti. Ne misle kao Mi. Oni su analogni. Mi smo digitalni. Oni su analogni. Mi smo digitalni. Oni su analogni. Mi smo digitalni. Javi se stožeru, sada! Sloboda te zove, vojniče bratstva, jednakosti i slobode. Kosti predaka traže da im definišeš poslednju luku...