Noć na Zemlji

 „Dont blow it - good planets are hard to find“

Zadovoljna dokona domaćica koja ovo piše sedi na svojoj prostranoj terasi na Vračaru, predveče, i uživa u poslednjem lepom jesenjem sumraku. Ko ne zna kako izgleda Beograd sa vrha osmog sprata, ja ću mu opisati. Nebo je šareno. Purpurno, tamni i svetlo plavo se mešaju u nekim apstraktnim oblicima. Vidim novi most, Hram, Avalski toranj. Ptice lete u jatima iznad nas i grakću.Muž iz dnevne sobe vodi poslovni razgovor preko skajpa a nas troje- dvoipogodišnjakinja, predškolac i već pomenuta sretna majka, pričamo ko je šta danas radio dok pijemo čaj od nane sa slamčicama.

„ Plakala sam hoću moju mamu, Dada je pevala ćihu- ćihu a nisam jela njam, njam, bilo bljak. Ema ima zeku... Gde je moj zeka...?“ oglašava se ćerka prava, a zatim odlazi da traži svog zeca setivši se da ga je negde zaboravila.

„ Mi smo danas bili van vrtića i snimala nas je televizija. Recitovao sam Tužnu reku, a onda smo svi zajedno pevali Spasimo vodu...“ referiše mi sin, oduševljeno.

On je ponosni predstavnik ekološkog vrtića sa Vračara, jedinog te vrste u našem gradu. Oni se igraju novinara i govore o tome koliko je voda važna za čovečanstvo, sade biljke u dvorištu i pevaju opa cupa šumica pesmice.

„ Mislim da neću da budem pilot. Biću onaj što spašava jaguare...“ odlučuje zatim jer smo pre ovog razgovora gledali emisiju o jaguarima njegovoj novoj omiljenoj životinji.

“Ali, ne znam koliko još moram da porastem da me puste da odem tamo kod njih...“

Odgovaram mu da može već sad da se priprema tako što ćemo čitati enciklopedije i gledati preko interneta sve što postoji o jaguarima, pa moj sin oduševljen idejom odlazi u sobu, donosi na terasu ogromnu enciklopediju i pažljivo počinje da proučava svoju knjigu o velikim grabljivcima.

Ne, nije ovako svaki dan. Obično sam pred nervnim slomom, deca se svađaju, jure i tuku. Danas je nešto čudno u vazduhu, kao da svi znamo da će već sutra postati hladno i da više nećemo moći da sedimo na terasi.

„Mama, zašto ih ljudi love kad se jaguari ne jedu?“

Deci nikad ne treba uskratiti odgovor. To je najgore što možete da učinite, ali ovog puta ja to radim. Ne želim da pre spavanja ima u glavi sliku lovaca koji deru životinje zbog krzna. I onda, valjda zbog tog pogleda, lepe večeri, pitanja koja dobijam, misli odlaze na razne strane. Jednog dana ću morati da mu objasnim zašto ljudi ubijaju jaguare, kako mi, ljudi, uništavamo sve oko sebe kao da nismo sa ove planete, kako nas pogrešno usmerena inteligencija vodi u potpunu propast jer da bi zadovoljili svoje potrebe idemo do krajnih granica i do totalnog uništenja.

„Hoće li jaguari nestati kao dinosaurusi?“ pita me tužno.

„Ljubavi mislim da neće. Suviše su spretni i brzi da bi lovci mogli da ih uhvate...“

Glup odgovor, ali kako da mu kažem da je u ozbiljnoj opasnosti svaka četvrta vrsta sisara, svaka osma vrsta ptica, jedna trećina svih vodozemaca i 70 procenata svih vrsta biljaka koje su do sad procenjene u pogledu statusa ugroženosti. Gorila, kog je voleo prošlog meseca najviše na svetu, je iz ugroženih prešao u status kritično ugroženih. Desetkovani su lovom radi mesa! Delfin, kog smo proučavali cele prošle godine i zbog kog je naučio da pliva je pred istrebljenjem zbog ribarenja, zagađenja voda i rečnog saobraćaja...

„Mislim da u Srbiji postoji bar jedan jaguar...“ nastavlja mudro da razmišlja, a ja mislim kako je u našoj zemlji vec iščezlo 9 vrsta i da je bolje tom jednom jaguaru da pobegne što pre. Mi nemamo više crnog lešinara, bradana, sivog ždrala, tertreba... Mi imamo Pančevo koji zovu mrtvim gradom jer je godinama unazad prisutno zagađenje benzenom. Mi smo imali skoro eksploziju u farmaceutskoj fabrici u kojoj su se oglasile sirene jer se nije znalo na koju stranu će vetar odneti isparenja, da se nikad nije ni utvrdilo da li je u tim isparenjima bilo fosfora, da je možda sve zataškano i da će možda neki ljudi imati posledice za ceo život. Mi smo potpuno nespremni za jaguara, sine. Mi smo nespremni za bilo kakav ekološki incident. Mi čak nemamo ni mobilne ekipe koje bi reagovale u takvom slučaju. Mi smo najugroženija zemlja u Evropi. Kod nas nikad niko nije bio kažnjen za uništavanje ove zemlje.

„Super je što živimo ovde, mama...Ima puno lavova, skakavaca, kornjača, i naravno jaguara...“

Jeste, ljubavi, imamo sreću što živimo u Beogradu, u Srbiji, na ovoj planeti. Naša planeta je prepuna života...

Pokušavam da učim decu šta je život, koje su njegove vrednosti, koja je svrha života, šta je dobro a šta loše, šta je sreća i šta je priroda. Od tačnih odgovora na ova pitanja zavisi sudbina svih nas.

„Ja ću da branim i čuvam jaguare. I lavove.“

„Pa kad si već tu sačuvaj i slona i žirafu...“

„Hoću! Ja volim sve životinje i sve ću da ih čuvam, moram da se opremim dobro...video sam kako je onaj čovek pio vodu iz palminog drveta...gde da naučim sve trikove?“

„Pisaćemo mu pismo sutra, pa ga pitaj sve što te zanima...“

Ponosna sam majka. Moj sin je budući Dejvid Belami.

„Mamaaaaa, učili smo danas o ekologiji. Pa, ja sam ekolog. Ekolog brani prirodu!“

Na dobrom je putu. Polako shvata.

Ulazimo u kuću. Zatvaram vrata od terase gledajući to čarobno nebo nad Zemljom i odlučujem da bojkotujem odredjene kozmeticke preparate. Oni kupuju palmino ulje u enormnim količinama a to ulje se zapravo stvara tako što se uništavaju indonezijske kišne šume. Krzno ne nosim, to mi je za primitivce. Gasim svetla, čuvam energiju. Neću da koristim sprejeve, čuvam ozonski omotač a u torbi od sad nosim portabl ceger jer ne uzimam više najlonske kese u prodavnicama. A naročito neću da kupujem loše novine koje su napravljene od dobrog drveća.

Počinjem od nečega. Ipak sam ja mama branitelja prirode.

U dnevnoj sobi otac, ćerka i pronađeni zeka su zaspali na trosedu. Počela je tako još jedna mirna noć za nas, ali čini mi se, ne i na Zemlji.