Misterija radnih akcija

Radne akcije. Jedan od simbola stare, velike Jugoslavije, koji i dan danas izaziva moćne uspomene i asocijacije. Stotine hiljada omladinaca i omladinki koji postavljaju pruge, zidaju građevine, prave puteve i pomažu gdegod još treba u zemlji koja se najpre oporavlja od razarajućeg rata, a zatim i sve više diže i razvija... Za nebrojene ljude poreklom od Vardara do Triglava koji su u njima i fizički učestvovali, one su bitnije od zajedničkih letovanja, služenja vojske ili odlazaka u Trst na šoping. Mnogim mladićima i devojkama sa sela i iz malih sredina, to je bila jedinstvena prilika, da makar na kratko odu od kuće, upoznaju druge narode i narodnosti, kao i neki veliki grad, da se opismene, završe čak i neki kurs, pa možda i zaljube...



Naravno, postoji i druga strana medalje, ili bolje rečeno, udarničke značke. Upotreba neiskusnih, i za građevinske poslove neobučenih radnika je često rezultovala loše izvedenim radovima, neretko i povredama a do danas kolaju i glasine o upotrebi broma u hrani kako bi se suzbila seksualna želja kod brigadira... Ipak, kada se sve uzme u obzir, radne akcije su bile genijalan način da se mladi iz cele zemlje, neopterećeni nacionalnim predrasudama, nađu i združe, i šire duh bratstva i jedinstva, kao i da se kroz takmičenje koji će se pojedinac ili brigada proglasiti za udarnu svo to dirinčenje pretvori u neku vrstu sporta. Nagrade za najvrednije nisu bile samo protokolarne, već su čak u nekim periodima značile i bolji status prilikom podele tačkica za hranu, a svakako i prestiž i malu slavu za nosioce titule „udarnik“.

I gde je sad tu misterija? Pa, jedna od inicijalnih kapisli koja je pokrenula vatromet ideja koje će se pretvoriti u moj roman „Peščana hronika“ je bila priča moje nane, o prvoj radnoj akciji na kojoj je učestvovala, ujedno i prvoj velikoj radnoj akciji uopšte, izgradnji pruge Šamac-Sarajevo 1947. godine. Naime, zgurani u sklepanim barakama, omladinci bi slatko spavali izcrpljeni od celodnevnog udarnikovanja, ali je nana, tada mlada devojka lakog sna, primetila da se iz noći u noć pojedini drugovi bude u istio vreme, krišom oblače i izlaze nekud zajedno. Nikada ih nije pratila, ni otkrila šta su to radili, ali je zapamtila da su svi pomenuti bili članovi Partije. Naravno, da postoji racionalno objašnjene, verovatno su išli na neke sastanake. Ili...?



Drugo, još sadržajnije iskustvo o radnim akcijama sam dobio od nekih od najbitnijih aktera prvih akcija na Novom Beogradu, mestu koje sam odabrao za pozornicu na kojoj će se odigravati radnja „Peščane hronike“. Više od bilo kog drugog mesta, ovaj naučnofantastični grad je simbolizovao jedno buduće vreme koje nikada zaista nije došlo, snove i nade čitavog jednog sistema i ljudi koji su u njemu živeli i verovali u sve to. A jedan od najvažnijih elemenata tog mita su bile upravo omladinske brigade koje su ga podizale iz mulja i peska još od ’48.

Imao sam neverovatnu čast i sreću da pričam sa komandantom glavnog štaba radnih akcija te prve faze izgradnje Novog Beograda prema Petogodišnjem planu, Slobodanom Bosiljčićem. Ovaj krepki starac, čuveni biciklista, novinar i pisac koji je preko glave preturio sto čuda je bio u stanju da se seti najsitnijih detalja, i brojnih anegdota koje se nigde nisu mogle pročitati, a biće presudni za uverljivo oživljavanje tog vremena i mesta. Preminuo je nedavno, ali će ostati da živi u sećanjima, i kao lik u mom romanu. I mnogostruki udarnik Radič Mitrović i hroničar radnih akcija dr Slobodan V. Ristanović su dodali pokoji delić u taj mozaik koji sam sklapao, i koji se od čvrstog, istorijskog centra razgranao ka mnogim prizorima fantastike.

Jer, „Peščana hronika“ je mnogo više od romana o radnim akcijama. On će svakako nostalgičarima ponuditi razlog da utonu u slatke reminiscencije, a neupućenima priliku da saznaju o čemu je tu uopšte bila reč, ali pošto progutate prvi veliki preokret od mnogih koji slede, očekuje vas žestoka vožnja kroz pet i kusur decenija neverovatnih, nemogućih događaja.

Šta se to desilo na „tajnoj smeni“, u leto 1948., kada je grupa od pet dečaka, pionira jedva primljenih na radnu akciju na Novom Beogradu, odlučila da istraži misteriozne noćne aktivnosti grupe brigadira? I kakve to veze ima sa Ilijom Orlovićem, bivšim DB-ovcem i samohranim ocem, koji tačno 50 godina kasnije, u lavirintu novobeogradskih blokova traži priliku za sopstveni spas, i očuvanje okrnjenog detinjstva svog šestogodišnjeg sina Lazara - Lakija. Konačno, zašto Laki ne bi trebalo da se igra na igralištu ispred svog novog doma i koje će sve još urbane legende da se umešaju kako bi zakomplikovale priču?

Ne dozvolite da vam neko otkrije rasplet!