JEDNOSTAVNI LJUDI

Na njih se uvek računa i oni su uvek spremni da daju sve.

Na njih se uvek na kraju zaboravi i njima se uvek na kraju najmanje daje.

Jednostavni ljudi, čiji identiteti nisu poznati javnosti, spremni su da se odazovu na neophodnu mobilizaciju bilo koje vrste. Računa se na njihov broj i neustrašivost kada treba da se brani zemlja, da se brani mir, da se žrtvuje za velike ciljeve i ideale, kada se izlazi na izbore...  a zamera im se ukoliko se nisu odazvali u očekivanom broju, koji su utvrdila strateška ispitivanja stepena očajanja građana.

Računa se na jednostavne ljude, na njihovu psiho-fizičku izdržljivost i nepokolebljivost, kada se organizuju masovna, maratonska okupljanja zarad protesta ili podrške nekome ili nečemu : vlasti, opoziciji, nezavisnim grupama i naravno sportskim reprezentacijama. Ali, ako se desi da ta očekivanja iznevere i ne odazovu se u broju koji su predvidela ona ista marketinška ispitivanja stepena očajanja građana, onda izazivaju revolt i dobijaju oštre prekore.  

Računa se da će jednostavni ljudi, obzirom na objektivno teške i stalne društvene krize, biti spremni da zaborave i šta je plaćeno radno mesto, šta je godišnji odmor, odlazak na letovanje, šta je lečenje na koje se ne čeka mesecima, besplatno obrazovanje dece, šta je redovna ishrana, redovno kupanje, obnavljanje obuće i odeće, šta je kultura, šta je put u druge zemlje, šta je popravka dotrajalih automobila koji trunu na ledinama oko stambenih objekata, šta je normalan gradski prevoz...

Ukratko – od jednostavnih ljudi se očekuje da ne moraju da žive baš svakog dana, već povremeno, a poželjno je da to čine u letnjem periodu, kad se ne treba grejati, i kad je stepen vere u bolje dane veći.

Računa se na jednostavne ljude da će trpeljivo i razumno prihvatiti činjenicu da će socijalno i penziono osiguranje vremenom biti u rangu socijalne pomoći, i da će zato blagovremeno preći na privatne penzione fondove, bez obzira na propagandu da u vreme svetske ekonomske krize takvi fondovi među prvima bankrotiraju.

Zamera se jednostavnim ljudima koji su završili svoj radni vek, zato što žele da im se isplaćuje iznos penzije, stečen dugogodišnjim radom, koji je koliko-toliko dovoljan za jednostavan život. Onda kada se pobune i zatraže svoje pravo, jednostavni ljudi penzioneri, bivaju izvređani do krajnjih granica i optuženi da ugrožavaju budućnost mladih, a naročito stabilnost zemlje. Oni, kao da postaju neka vrsta podmuklog unutrašnjeg neprijatelja ili tehnološkog viška. A te ’’petokolonaške’’ penzije predstavljaju samo delić od onoga koliko redovno zarađuju neki, koji na svoj odgovoran posao ne moraju čak ni da dodju jer kvorum nije neophodan, ili iznose delić od mesečnih primanja nekih Važnih Ličnosti.

Ignorišu se oni jednostavni ljudi koji se usude da samostalno organizuju svoj individualni štrajk glađu, koji je prouzrokovan ostankom bez posla ili, na primer, rušenjem plafona u stanu, koji se urušio od nedozvoljeno nadogradjenog ’’solitera’’ na njihovom kućerku, nejakog temelja.

Jednostavni ljudi...

Njihov angažman je ključna tačka oslonca svim vladaocima i poslodavcima.

Jednostavni ljudi su svoje svakodnevne životne potrebe sveli na minimum, a na duhovni razvoj se neretko plaše i da pomisle, jer bi ih on mogao navesti na ozbiljna i bolna razmišljanja, i preispitivanja.

A jednostavnih ljudi je puna planeta.

Šta bi se dogodilo kad bi se svi oni odlučili, istovremeno, na kolektivnu planetarnu pobunu?