Gospodin Pogrešni

Pre nekoliko dana moj stari drug pitao me je ko je Gospodin Pogrešni, nadajući se, samouvereno, da će biti svrstan – među prave. Pričao mi je da je ludo zaljubljen u dvadeset pet godina mlađu devojku, mada želi da sačuva svoj brak. „Dakle, ja nisam gospodin Pogrešni?“

Iako je moj roman „Gospodin Pogrešni“ priča o umetnosti, slavi, uspehu, egoizmu i usamljenosti jednog neobičnog umetnika, čuvenog slikara, o misteriji isečenih slika i komplikovanim odnosima sa ženama koje su želele da budu ovekovečene na njegovim platnima ‒ zbog intrigantnog naslova, priča o gospodinu Pogrešnom i, naravno, gospodinu Pravom, ovih dana je vrlo aktuelna.

Pre nekoliko dana moj stari drug pitao me je ko je gospodin Pogrešni, nadajući se, samouvereno, da će biti svrstan – među prave. Pričao mi je da je ludo zaljubljen u dvadeset pet godina mlađu devojku, iako želi da sačuva svoj brak. „Dakle, nisam gospodin Pogrešni?“

„Ti si opšte mesto“, odgovorila sam.

Bio je zapanjen, ubeđen da je njegova adolescentska drama u srednjim godinama jedinstvena, te da njegove ljubavne muke niko nije okusio. Tražio je razumevanje i saosećanje. Umesto toga, dobio je definiciju: „Gospodin Pogrešni je onaj ko nije shvatio ništa“.

Gledao me je razrogačenih očiju.

„Spopao te je demon dosade“, dodala sam samouvereno. „Trebalo bi da pročitaš 'Mušku azbuku', jer si, u stvari, ti moj glavni junak.“

Svako voli da bude junak neke priče, pa se zadovoljno osmehnuo, i ne sanjajući da će čuti nešto što mu niko do sada nije rekao ‒ o gospodi Pravom i Pogrešnom, i ludostima muškaraca naše generacije.

„U čemu je vaša ludost? U tome što vas je neko ubedio da se strah od starosti, od smrti, od beznačajnosti, strah od simboličkog društvenog 'silaska', koji nam je svima indukovan, kod vas, muškaraca, leči mladim devojkama. A radi se upravo o suprotnom. S trideset godina mlađom devojkom možeš da se osetiš samo starijim nego što jesi.“

Zinuo je.

„S toliko mlađom devojkom ne možeš da se ljubiš na stepeništu, ne možeš da se valjaš po travi na Kalemegdanu, ne možeš da je izvedeš u bioskop i na kokice, ne možeš da je odvedeš na burek i da joj zaneseno pričaš o muzici koju slušaš, niti možeš da je odvedeš kod ortaka u stan jer su mu roditelji otišli kod svojih na selo. To rade mladi frajeri. To rade klinci. To radi njena generacija.“

Sručio je rakiju i gledao me kao da mu upravo otkrivam najveću misteriju univerzuma.

„Mlada devojka od tebe očekuje šampanjac, separe, hotel s pet zvezdica, šoping posle kojeg te još više voli, i to te čini matorcem. To, kad ogrebeš karticu. To te čini glupim matorcem, koji ide u teretanu uveren da može imati trbušnjake kao njen drug s Kopaonika.“
Uvukao je stomak i lupnuo se zadovoljno po trbušnjacima. Hteo je da kaže nešto u stilu „šta mi fali“, ali je odustao.

„Mlad možeš da budeš samo sa ženom iz svoje generacije. Samo s njom možeš da budeš ortak, i da se cepaš od smeha, i da budeš nesavršen i mlad, kao nekad. I da je izvedeš na ćevape, i da drmnete po pivkanicu, i da se dogovorite da li jedete luk ili ne. I s njom ne moraš baš uvek da budeš 'seksualni gigant s Karaburme'. I ne moraš da farbaš kosu. I možeš da budeš blesav, i romantičan, i lud. Jer, žena tvojih godina samo to i traži.“

„Žena mojih godina?! Pa, ja to imam kod kuće!“

„Pa, to ti kažem! Čuvaj to.“

Gledao me je nekoliko trenutaka kao da čeka da u potpunosti shvati tu matematiku mladosti, starosti i ludosti, a onda mu je odjednom neki skoro dečački osmeh zatitrao na usnama.

„Hoćemo li još po jedno piće?“

Klimnula sam glavom i pomislila koliko su reči moćne, ako ima ko da ih čuje.

„Je l’ ti neko rekao da još uvek imaš šanse da postaneš sjajan dečko?“

Glasno se nasmejao.

„Pravi gospodin“, rekao je ponosno, nazdravljajući.

„Ne, nego gospodin Pravi, kretenu!“

„To znači da sam ukapirao?“

Izvor: Lepa&Srećna