Istoričar i pisac Nebojša Jovanović, poreklom Lozničanin, predstavio je u Biblioteci Vukovog zavičaja knjige „
Dvor gospodara Jevrema Obrenovića 1816 –1842.“ i „
Idemo na Zagreb“. Pored autora, na književnoj večeri govorio je i pesnik Milan Lukić. Sa gostima su razgovarali direktorka biblioteke Mirjana Pejak i organizator kulturnih programa Dragan Tošić.
Iznoseći detalje iz biografije autora, Dragan Tošić je podsetio da je Jovanović u rodnom gradu završio osnovnu školu i gimnaziju, a u Beogradu, na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta, diplomirao, magistrirao i doktorirao. Radio je u Jevrejskom istorijskom muzeju, u Beogradu, Zadužbini kralja Petra Prvog u Topoli (Oplenac), Petoj beogradskoj gimnaziji, a danas je urednik u Zavodu za udžbenike u Beogradu. Član je Predsedništva Društva istoričara Srbije, a član Nacionalnog prosvetnog saveta Republike Srbije bio je u prvom mandatu od 2006. do 2009. godine. Akcenat druženja bio je na knjizi posvećenoj Jevremu Obrenoviću, ali nije izostavljeno ni podsećanje na knjigu „Idemo na Zagreb“, koju je većina čitala pre više od dve decenije pod drugim nazivom, a koja je doživela dvanaesto izdanje.
„Više smo pričali o knjizi posvećenoj Jevremu Obrenoviću jer mi Lozničani treba da budemo ponosni na tu porodicu. Ćerka vojvode Ante Bogićevića Tomanija bila je supruga Jevremova, a njih dvoje baba i deda, odnosno prababa i pradeda prvim srpskim kraljevima iz dinastije Obrenović, kralju Milanu i kralju Aleksandru. Cela istorija Srbije u 19. veku je tesno skopčana sa životom njih dvoje i oni su bili ogromni autoriteti u svetu stvaranja srpske države. Pored svega, niti je Jevrem bio vladar niti je Tomanija imala zvaničnu funkciju, a praktično sve što danas sa setom znamo ili se prisećamo mi kao istoričari, a u vezi sa dinastijom Obrenović, koja je bila baš onako srpska dinastija, vezano je za njihovu kuću i za njihov dvor, prvo u Šapcu a potom i u Beogradu. Inače, knjiga je objavljena 2020. godine ali nije doživela veća predstavljanja zbog pojave korone. Jevrem je ozbiljnija tema, to je istoriografski rad, ali je knjiga napisana popularnim načinom da bi bila prihvatljiva i zanimljiva svakom čitaocu“, rekao je Nebojša Jovanović.
Govoreći o knjizi, Milan Lukić smatra da bi, posle nje, svakako bio red da se napiše drama o Jevremu ili Tomaniji, ali da i njihova ćerka Anka (Ančica) to sigurno zaslužuje.
„To su ličnosti koje zaslužuju dramu, Tomanija je neobična žena, toliko toga je učinila za državu i narod, bez velike pompe, a moj favorit je i Ančica. Ona je gostima na dvoru Jevrema Obrenovića, prvo u Šapcu, a onda i u Beogradu, gde su organizovane prve muzičke i književne večeri, umetnička posela i balovi za najveću gospodu svirala na prvom klaviru dopremljenom u Srbiju. Ženski likovi su potpuno antički, stvoreni za dramu, a Jevrem Obrenović je čovek koji je Evropu doveo u Srbiju“, rekao je Lukić dodajući da je ovo jedinstvena priča o najmlađem bratu kneza Miloša i pretku srpskih kraljeva iz dinastije Obrenović, znamenitom čoveku koji je mnogo uradio za Srbiju ali je nepravedno zapostavljen u našem nacionalnom pamćenju.
Za drugu knjigu „Idemo na Zagreb“, rečeno je da je 2001. godine objavljena u Zagrebu i da je tamo imala jedanaest izdanja, kao i da je prevedena na francuski jezik 2003. Reč je o prvom srpskom romanu objavljenom u Hrvatskoj koji je govorio o ratu devedesetih. Jovanović je kao rezervni oficir imao obavezu da tih dana vodi dnevnik, ali je na marginama zapisivao svoja opažanja, asocijacije na određene događaje, koje su mu kasnije poslužile kao materijal za ovu knjigu. Kao antiratna knjiga, zbog svoje autentičnosti pobrala je brojne pohvale publike i kritike.