Domeniko Starnone piše za filmsku industriju i direktno i indirektno: zaslužan je za desetine scenarija, dok je jedan od njegovih romana,
Denti, pretočen na filmsko platno. Pitali smo ga o razlikama između filma i književnosti.
Kako posmatrate ulogu pisca/književnika u odnosu na ulogu scenariste?
Koliko god se trudili da promenite neke stvari, u Italiji, posao scenariste ne predstavlja samostalni doprinos, već proizvod saradnje koji dosta zavisi od režisera i producenta. Romanopisac je sam svoj gazda, apsolutni vladar (
padrone) sveta koji stvara: on je vlasnik svake zapete. Nasuprot tome, scenarista doprinosi nastanku filma čiji konačni produkt može uvideti tek nakon što se njegov tekst uroni u vizuelnu priču. Scenario se neprestano može menjati. Svi se mešaju u nastanak scenarija – producent, režiser, glumci, savetnici – sve dok realizacija ne stigne do seta.
Kako vi vidite eskapizam u filmovima u odnosu na onaj u knjigama?
Film mnogo više ograničava. Traje određeno vreme; ono protiče. Scene su nametnute; one umanjuju potrebu da gledalac koristi sopstvenu maštu. Gledanje filmova ne oduzima mnogo vremena, ali zato to vreme ne bi trebalo da bude prekinuto. Tako vreme u filmu postaje tamnica. S druge strane, knjige, tokom stvaranja i konzumiranja, pružaju širi spektar. Međutim, knjige su te koje takođe zahtevaju vremena od čitaoca. Stranice se neće same okretati ako čitalac nije aktivan saučesnik, ako ne udahnjuje život u piščev svet. Književnost je oblast koja ima potencijal da postane manje zastupljena jer treba uložiti trud u čitanje. I bioskopske sale se prazne, ali iz drugih razloga. Upijanje filmskog sadržaja se prenelo na male ekrane i preuzelo prisnije modele. Gledanje filmova na DVD-u je slično čitanju knjige (mada bez istog stepena posvećenosti): u prilici ste da zaustavite priču, da označite gde ste stali, obavite druge stvari, promislite o pogledanom sadržaju, pa da nastavite sa daljim gledanjem. Vrlo je verovatno da budućnost i knjiga i filmova leži na malim prenosivim ekranima.
Koje razlike primećujete pri oblikovanju romana i oblikovanju scenarija? Šta se dešava sa stilom, kreiranjem likova, uglom pripovedanja?
Romani su sačinjeni od reči. Kada pišem, svestan sam da svaka situacija, svaki junak, svaki pejzaž, svaka emocija zavisi od moje upotrebe reči, moje artikulacije reči u rečenici, mog poigravanja gramatikom i vremenima, sintaksom. Znam da će snaga knjige ležati u mom autorskom glasu, mojoj sposobnosti da uđem i izađem iz svojih likova, u odluci iz kog ugla ću pripovedati, u kom trenutku i kako ću prelomiti da je potrebno promenti perspektivu. Najznačajnije od svega je to da znam da rečima mogu postići šta god poželim, jer one ništa ne koštaju, i što je važnije – u njima je sve sadržano. Kada pišem scenario, svakog trenutka moram da imam na umu da reči koje upotrebljavam moraju postati smernice za slike i scene. Te slike su, zapravo, uvek deo sadašnjosti. Stvaranjem bilo kakve vremenske nijanse i odrednice u filmu – ja sam, bio sam, bio sam nekada, biću – zahteva dosta vizionarskog maštanja. U književnosti, baratanje nijansama je ono što pokreće. A tu su onda i glumci, njihova tela, koji uobličavaju karakter junaka, a ne tamo neke smernice koje definišu izgled ili psihološki profil lika dok uporedo ostavljaju dovoljno prostora za čitaočevu maštu. Kada čitamo „Rat i mir“, svako od nas zamišlja svoju verziju Nataše. Film „Rat i mir“ pokazuje samo jednu Natašu – Odri Hepbern. A upravo je glumac taj koji definiše unutrašnja zbivanja junaka (plačem, smehom, zurenjem, trčanjem, uzdisanjem) a ne verbalizovana psihologija. Isto važi i za dijalog; sve počiva na interpretaciji. Scenarista određuje određeno stanovište, utvrđuje osobine, gradi odnose, artikuliše različite stadijume narativa. Sve je to kao trampolina. Da li će skok biti elegantan ili trapav zavisi od slika u koje je priča pretočena.
Autor: Suzan Heris
Izvor: wordswithoutborders.org
Prevod: Aleksandra Branković