Knjige uvezane ljudskom kožom nisu izmišljotina

„Antropodermičke“ knjige mogu zvučati kao tema iz nekog horor filma, ali je zato Megan Rozenblum istražila njihovu i te kako stvarnu istoriju za svoju novu knjigu Dark Archives: A Librarian’s Investigation Into the Science and History of Books Bound in Human Skin (Mračni arhivi: Naučno i istorijsko istraživanje knjiga uvezanih ljudskom kožom).

Za razliku od knjige Necronomicon Ex-Mortis (Knjiga mrtvih) iz filmova „Zla smrt“, Rozenblumova objašnjava da knjige sa ljudskom kožom nikada nisu prizivale šumske zloduhe koji tinejdžere pretvaraju u krvožedne zombije. Zapravo, takve knjige izgledaju kao tipične luksuzne knjige sa povezom od obične stare kože. Autorka je provela pet godina istražujući mračne detalje koji se kriju iza nekih od „najjezivijih knjiga u istoriji“ kako bi otkrila kako i gde su nastale.

Rozenblumova radi kao bibliotekarka za kolekcionarske strategije na Univerzitetu Kalifornije. Takođe je organizovala tzv. „Salone smrti“, neformalne razgovore sa ciljem normalizacije stavova društva prema smrti i ožalošćenosti.

Godine 2014. harvardska Houtonova biblioteka privukla je pažnju objavom da se u njenom vlasništvu nalazi knjiga Arsena Usea Destinies of the Soul uvezana ljudskom kožom. Ovaj francuski autor je, pogođen smrću svoje supruge, osamdesetih godina devetnaestog veka objavio knjigu kao neku vrstu meditacije o duši i poklonio jedan primerak dr Ludoviku Bulonu, koji ju je obložio kožom jedne psihičke bolesnice. U knjizi stoji beleška autora: „Knjiga o ljudskoj duši zavređuje ljudsku odoru“.

Rozenblumova je provela više od jedne decenije radeći kao medicinska bibliotekarka na Univerzitetu Južne Karoline i redovno je slušala glasine i dobijala dojave o lokacijama navodnih knjiga od ljudske kože. Želela je da razdvoji činjenice od fikcije, tako da je sledeće godine počela da obilazi neke od najprestižnijih univerzitetskih biblioteka i drugih kolekcija u SAD, ali i Francuskoj i Engleskoj, da bi proučila i zabeležila prvobitne autore, knjigovesce i kolekcionare ovih knjiga, kao i samu evoluciju knjiga tokom vremena.

„Glavna poenta, u neku ruku, jeste da pokušam da razjasnim zašto one postoje i šta treba da radimo sa njima“, kaže Rozenblumova.

Uz još dva hemičara i kustosa iz Muterovog muzeja, Rozenblumova je otpočela projekat „Antropodermička knjiga“, u kojem analizira uzorke uzete sa poveza knjiga metodom „peptidnih masenih otisaka prstiju“ da bi utvrdila da li je koža ljudska. Do marta je njen tim potvrdio da od pedeset navodnih knjiga od ljudske kože, koliko je dosad testirano u svetu, 18 zaista to i jesu.

Među njima je medicinska knjiga engleskog lekara Tomasa Gibsona Anatomy Epitomized and Illustrated (Sažeta i ilustrovana anatomija), koju je Rozenblum našla upravo u Hantingtonovoj biblioteci, kao i knjiga belgijskog anatomičara Andreasa Vezalijusa On the Fabric of the Human Body (O vlaknima ljudskog tela), najstarija knjiga o anatomiji, koja se nalazi na Univerzitetu Braun. Međutim, ovde stvari postaju jezivije.

Džozef Lajdi, hirurg u vojsci Unije, kožom jednog vojnika iz Američkog građanskog rata obložio je svoju knjigu An Elementary Treatise on Human Anatomy (Elementarni traktat o ljudskoj anatomiji), koju je donirao Muterovom muzeju. Istom muzeju je donirao i čuvenu „ženu od sapuna“, čiji leš je prekrio adipocer, voštana supstanca nalik sapunu. Muzej istorije medicine u Filadelfiji poznat je po neobičnim eksponatima kao što su isečci Ajnštajnovog mozga, spojene jetre sijamskih blizanaca Čanga i Enga Bankera, i torakalno tkivo Linkolnovog ubice Džona Vilksa Buta. Ne iznenađuje što se u muzeju nalazi i pet potvrđenih knjiga od ljudske kože, što je najveći broj u svetu. Onda imamo i dr Džona Stoktona Hafa, koji je tri knjige o ženskom zdravlju i reprodukciji uvezao kožom irske udovice koja je umrla u Filadelfiji 1868. od tuberkuloze i trihineloze. Rozenblumova je pronašla primerak knjige na Univerzitetu Pensilvanije.

Autorka navodi kako ovi knjigovesci nisu bili „ludi naučnici“, već uglavnom cenjeni lekari koji su želeli da povećaju vrednost svojih biblioteka.

„Tada je bilo popularno i uobičajeno da kolekcionari daju knjige da se ponovo uvežu, naročito u 19. veku“, kaže Rozenblumova. „Takve knjige su više odraz ličnog ukusa nego rukotvorina od istorijskog značaja. Da sam ja tada bila doktor i kolekcionar knjiga i da sam imala neku retku, staru knjigu i pristup ovom veoma neobičnom materijalu za uvezivanje zahvaljujući anatomskim seciranjima, i ja bih tako uvezala knjigu da bih joj pridala poseban značaj. Za njih bi se moglo reći da su bili spoj doktora i bibliofila.“

Nisu sve knjige koje je otkrila o medicini. Naišla je na francusku knjigu BDSM alegorijske poezije, kao i primerke knjiga poezije Filis Vitli, prve Afroamerikanke koja je 1773. objavila knjigu poezije. Džordž Volton, profesionalni kriminalac koji je umro u bostonskom zatvoru 1837. godine, lično je zahtevao da njegove memoare oblože njegovim sopstvenim tkivom. Kada je umro, jedan primerak knjige je poklonjen njegovom doktoru, a drugi čoveku kojeg je opljačkao.

Veruje se da uvezivanje knjiga ljudskom kožom, takozvano antropodermičko knjigovezništvo, datira još iz vremena Francuske revolucije, ali sam postupak je postao popularan u devetnaestom veku. U većini slučajeva koža je skinuta sa neidentifikovanih tela, siromašnih ili ljudi tamnije puti. To je bilo u vreme pre nego što je pristanak postao važan u medicinskoj praksi. Iako neki eksperti sa kojima je Rozenblumova razgovarala dovode u pitanje etičnost javnog izlaganja ovakvih morbidnih rukotvorina i smatraju da ih jednostavno treba pokopati, autorka zastupa mišljenje da se iz njih može nešto naučiti.

„Moje mišljenje je da ih treba čuvati“, kaže ona. „Te knjige su dokaz mračne istorije kliničke medicine o kojoj većina ljudi ne zna ništa. Iz njih se može mnogo toga saznati. Čuvajmo ih sa poštovanjem i dodajmo im naš kontekst.“

Takođe dodaje da je interesovanje koje ljudi pokazuju za knjige od ljudske kože slično njihovoj fascinaciji „homicidnim suvenirima“, na primer, umetničkim radovima koje prave serijske ubice u zatvoru, kao i opsesiji horor filmovima i podkastima o istinitim zločinima.

„Postoji način da gledate stvari koje su užasavajuće i koje vas plaše“, kaže Rozenblumova. „Za neke ljude bliže upoznavanje sa takvim stvarima pomaže im da odagnaju užas i strah. To je delimično ono što privlači ljude – gospodarenje strahom.“

Autor: Siran Babajan
Izvor: lamag.com
Prevod: Borivoje Dožudić