Knjige će sigurno opstati

O svom eseju „Zapisano u beskraju“ koji se našao na vrhovima top-lista i preveden je – ili se prevodi – na preko 20 jezika, koji je dobio pet značajnih nagrada i iskrene izjave divljenja Marija Vargasa Ljose i drugih književnih veličina, španska autorka Irene Valjeho govori za Lagunu.

U kojoj meri Vam je dok ste pisali „Zapisano u beskraju“ pomoglo iskustvo doktoriranja klasične filologije na univerzitetima u Saragosi i Firenci?

Tokom doktorskih studija u Španiji i Italiji godinama sam proučavala poreklo knjiga i nastanak čitanja u drevnom svetu. To su tokom jedne decenije bile središnje teme mojih studija i publikacija. Stipendija za doktoriranje mi je omogućila da živim gotovo godinu dana u Firenci, radeći nebrojene sate u stanju neprestanog divljenja koje je sumnjivo ličilo na zadovoljstvo. Do prvog otkrića, rađanja pisanja eseja, došlo je u biblioteci Rikardijani. Milovala sam rukopise prepisivane sporo i podrobno, ulepšane radom iluminatora, a impresionirao me je vremenski i novčani napor koji je iziskivala kopija svake knjige. Naslutila sam da iza svih drevnih dela, onih koje nazivamo klasičnima, postoji dug lanac osoba koje su se borile da te reči prodru kroz vekove i dođu do nas. U mnogima od tih spisa pulsiraju neke od najboljih ideja našeg sveta i stoga smo dužni zahvalnost tom anonimnom i nepoznatom društvu koje je sačuvalo književna blaga od uništenja i zaborava. Tako je došlo do ideje da započnem književno putovanje kroz poreklo tih svakodnevnih i fascinantnih predmeta koje danas čuvamo u knjižarama i bibliotekama i na policama naših domova. Odlučila sam da uvežem dva svoja lica, istraživačice i spisateljice fikcije, u slobodan književni esej lišen akademskih okova, osmišljen da bude čitan sa emocijom romana. U odvažnu i ekstravagantnu priču o dve književne strasti: ljubavi prema grčkim i latinskim klasicima i prema knjigama.

„Zapisano u beskraju“ je „zvanično“ esej, ali se može čitati i kao antologija priča o istoriji knjige. Kako Vi vidite svoju knjigu – kao esej, zbirku priča ili, možda, kao roman?

Ugledni španski pisac Luis Landero definisao je knjigu kao esej avantura, i to mi se čini najboljim mogućim opisom. Kada sam započela pisanje „Zapisanog u beskraju“ namera mi je bila da sjedinim zadovoljstvo čitanja sa potragom za saznanjima. To je književni eksperiment koji prepliće činjenice sa životima, sećanja na druge epohe, književne i filmske digresije, refleksiju, humor, veze sa sadašnjošću, putopise, saspens i zapanjenost otkrićem. Želela sam da delo obeležim entuzijazmom i strašću koje su u meni uvek budile priče.

U vreme kada sam davala časove, posmatrala sam svoje učenike i ustanovila da na njih više traga ostavljaju anegdote, pustolovine, ugroženost i biografije nego apstraktna rasuđivanja. I pitala sam se kako da stvorim esej istkan kao roman, sa nitima saspensa, priča, ljudskih atmosfera i likova. Pomislila sam da, ako želim da napišem omaž knjigama, najbolji način bio bi upravo prepričavanje njihove istorijske okolnosti na način kako su to činile drevne pripovedačice. Zato sam ušla u pisanje ne kao u hladno i oprezno istraživanje, nego kao u pokušaj da napravim ravnotežu između akademske preciznosti i strasti s kojom bi Šeherezada iz „Hiljadu i jedne noći“ ispričala tu fascinantnu avanturu. „Zapisano u beskraju“ računa na emociju i entuzijazam romana, priču o tom kolektivnom podvigu, milenijumski san o očuvanju knjiga. Likovi dela su usmene pripovedačice, izumitelji, pisari, iluminatori, bibliotekarke, prevodioci, knjižarke, ulični prodavci, učiteljice, mudraci, špijuni, avanturistkinje, štampari: većinom anonimne osobe koje su nam ostavile legat knjiškog blaga, zapanjujući uspeh koji je u korenu najboljih otkrića u našem svetu, kao najsjajnije među njima.

Da li ste stekli određeni utisak o većinskom profilu čitalaca „Zapisanog u beskraju“?

Želela sam da napišem knjigu dobrodošlice za intelektualno radoznale čitaoce, a ne esej namenjen struci. Obraćam se onima koji vole rituale čitanja i žele da prodru u njihovu istoriju i duboko značenje. Priznajem da sam, u ambijent izrazito sklon apokaliptičnim slutnjama kakav je sektor knjige, želela da unesem glas optimizma. Knjige su se dokazale kadre da suvereno prežive milenijume, prevazilazeći razdoblja siromaštva, pljačke, kuge, propasti imperija, ratove, istorijske obrte, proganjanja, požare i poplave. Uvek ugrožene, pokazuju loše ali čelično zdravlje. Toliko puta je prognozirana njihova smrt da su naučile da uskrsnu bolje nego iko.

Topao prijem ove knjige u mojoj državi i na drugim mestima vodi me zaključku da je nas zaljubljenika u knjigu, kulturu, humanističke nauke – naše neobične porodice – više no što mislimo. Postoji publika – manjinska i tiha, ali pulsirajuća – koja s entuzijazmom podržava starinsko ubeđenje u vrednost reči i čitanja. Možda je posle decenija izbegavanja i obezvređivanja humanizma došao trenutak da se on izbori za svoje mesto u našoj sadašnjosti. Više no ikad pre svetu su potrebni filozofija, kreativnost, etička refleksija, obnavljanje, duhovnost, razumnost, kao i da vraćanje kontakta sa klasicima, našom pupčanom vrpcom sa korenima onog što jesmo.

Sudeći po ličnom slučaju, do koje mere nesporni nacionalni i internacionalni uspesi moraju da promene izvesne navike i prirodu autorke odnosno autora?

Ova knjiga je stvarno promenila moj život. To je čudno jer, zahvaljujući pandemiji, postoji kolektivni utisak o nagloj promeni. Što se ličnog slučaja tiče, doživljavam velikodušnu naklonost čitalaca kao ogromnu privilegiju. Njihova zapanjujuća dobrodošlica ostvarila mi je san iz detinjstva da se posvetim pisanju sa apsolutnom kreativnom slobodom. Uzbuđuje me pre svega poverenje prestižnih izdavača poput Lagune, koji su poklonili najlepša krila knjizi, dopuštajući joj da leti do čitalaca čije pejzaže i životne događaje sam otkrila i zavolela posredstvom literature. Trenutno imam više posla nego što mogu da postignem i nedostaju mi sati, ali smatram poklonom što mogu da biram svoje projekte i, kad mogu da prionem na novu knjigu, da raspolažem nužnim spokojem za čitanje, mirno istraživanje, sa dovoljno vremena za pisanje i redigovanje. No ovo sa sobom nosi težinu i odgovornost da budem na visini divnog poverenja koje sam stekla. Želela bih da svojim zrncem peska doprinesem unošenje pojedinih važnih tema u kolektivni razgovor, poput intelektualnog doprinosa žena tokom istorije, značaja humanističkih nauka i obrazovanja u budućem svetu. Ono što nas sjedinjuje.

S jedne strane, već iz međunarodnog uspeha Vašeg eseja može se zaključiti da je knjiga i danas veoma važan artefakt, ali u svetu u kojem se veštačka inteligencija nezaustavljivo razvija, kakvu budućnost knjige možete da naslutite i vidite?

Insistiram na optimizmu. Verujem u opstanak knjiga i čitanja u svetu u kojem ekrani menjaju naš pogled. Uopšte, insistira se na rivalstvu tradicionalnog i digitalnog formata; retko se spominje plodan kreativan odnos koji ih sjedinjuje. Sav tehnološki napredak nastaje iz otkrića iz prošlosti, a inovacije doprinose poboljšavanju starih predmeta i praksi. Kao istraživačicu me zanima bogatstvo saživota – ne takmičenja – tradicija i sadašnjosti. Aleksandrijska biblioteka bila je prvi pokušaj da se samo na jednom mestu okupi univerzalno znanje. Postoji nit knjiga i stranica koja sjedinjuje glavni grad Aleksandra Velikog sa našom tehnološkom sadašnjošću. Knjige i biblioteke su bile modeli inspiracije za kreatore interneta, kako objašnjava Timoti Berners-Li, poznat kao otac World Wide Weba.

Mislim da će veštačka inteligencija razvijati svoj potencijal uvek u savezu sa ljudskom kreativnošću. Mašine nam sve olakšavaju, računar nam omogućuje pristup izvoru informacija koji je samo pre koju godinu bio nezamisliv. S druge strane, umetnost se hrani kvalitetima koji su, za sada, dokazali da su ljudsko nasleđe: psihološka dubina, iskorištavanje dualnosti, smisao za humor, nepredvidljivost. Opažam plodnu saradnju koja će obogatiti naše čitalačko iskustvo bez potrebe da zamišljamo istrebljenje knjige ni zamenu pisca tehnologijama programiranim za pisanje.

Stare knjige su potrebnije nego ikada pre kako bi se uravnotežili rizici koje bi nosilo, i za mlade i stare, naše okretanje isključivo internetu i društvenim mrežama. Napuštamo nasleđe strpljenja. Taj nedostatak kognitivnog strpljenja možemo imenovati krizom gubljenja fokusa. Gi Debor je ustvrdio da nas naše vreme tera da budemo više gledaoci nego čitaoci; naime, da ublažimo čitalačku tenziju usredsređenošću gledaoca. Čitanje nije tako pasivno kao slušanje ili gledanje; ono predstavlja ponovno stvaranje i mentalnu gorljivost. Čitamo po našem sopstvenom ritmu, menjamo brzinu, usvajamo ono što želimo a ne ono što nam bacaju tako intenzivno i često da nas zbunjuju. U ovo ubrzano doba knjige se pojavljuju kao saveznici povratka zadovoljstvu koncentrisanosti, intimnosti i spokoja. Čitanje stoga može da bude čin otpora u razdoblju napadnutom nervoznim i nasrtljivim informacijama.

Autor: Domagoj Petrović