„Knjiga o prijateljstvu“ dvojca bez kormilara

Pisanje u četiri ruke nije toliko česta pojava kod nas kao što je u svetu, a sam princip koautorstva se u okvirima svetske književnosti odavno smatra uobičajenim i očekivanim. Autori koji se slažu u domenu književnosti – deleći isti pogled na umetnost i čin pisanja, pripadajući istom naraštaju, ili pak posvećujući se istim tematsko-motivsko-poetičkim okvirima – ili u domenu privatnog života – ukoliko su, dakle, privatno bliski ili makar u nekoj vrsti saradničkog odnosa – mogu da značajno pomognu jedni drugima i da više urade za rukopis onog drugog pisca nego što izgleda na prvi pogled. Zbog toga je prirodno da ovakvi stvaraoci gravitiraju jedni ka drugima i da dolazi do kolaboracija koja rađa zajedničke knjige dvoje ili više saradnika. U okvirima srpske književnosti ovakvih naslova je više u domenu esejistike i prepiske, dok se u formi proze pojavljuje tek nekolicina imena koji se posvećuju ovakvoj vrsti pisanja, a jedan od njih koji to uporno čini već više decenija, i to sa različitim koautorima, jeste i Žarko Radaković, čija je nova knjiga, s američkim kritičarem, profesorom, piscem i prevodiocem Skotom Abotom, „Knjiga o prijateljstvu“, skoro istovremeno stigla pred našu i američku publiku.
 
Ova dva pisca privatno su prijatelji od sredine osamdesetih godina 20. veka, a zajedno stvaraju od devedesetih i do sada su publikovali knjige „Ponavljanja“ (1994) i „Vampiri & Razumni rečnik“ (2008) koje, nažalost, kod naših čitalaca nisu imale onu recepciju koje su ostvarile drugi Radakovićevi naslovi. No razlog tome je vrlo jednostavan i krije se u činjenici da su njegovi romani i kratke priče neprestano igrali na tankim granicama između emigrantskih utisaka, problema definisanja sopstvenog identiteta, potrage za porodičnom prošlošću, pokušaja razumevanja tranzicione sadašnjosti, nestalne putopisno-flanerske prirode njegovih junaka, istraživanja različitih pripovednih formi i koncepata, te prozne konkretizacije ideja koje se kriju u srži umetničko-performativnih pokreta njegove mladosti i ranog stvaralačkog perioda. Ukratko, njegov tematski plan je vrlo širok, a njegova poetički okvir neprestano varira, uspevajući ipak da se održi u granicama koje je manje-više zacrtao svojim ranim delima. Povrh toga, njegovi noviji naslovi – „Kafana“ (2016), „Krečenje“ (2018) i „Putovati“ (2021) – oblikuju jednu skoro nezavisnu trilogiju koja čeka svoje naredne derivate kojima se čitaoci iznova vraćaju, i zbog toga je njegova pozicija u savremenoj srpskoj proznoj produkciji jasna i neupitna. No, povrh toga, Radaković je jedan od autora koji se, pored osnovnog toka svog stvaralaštva, okreće i drugim formama pisanja, a njegove knjige u četiri ruke sa Davidom Albaharijem – „Knjiga o muzici“ (2013) i „Knjiga o fotografiji“ (2021) – i Abotom dokaz su toga. One jesu u dosluhu sa njegovim proznim delima, naročito na tematskom i poetičkom planu, ali predstavljaju i iskorak u nešto novo, neistraženo, neočekivano i neuobičajeno, a upravo zbog toga i zaslužuju dodatnu pažnju čitalaca i kritike.
 
„Knjiga o prijateljstvu“ nastavlja pomenute naslove Radakovića i Albaharija iz serije „knjiga o“, ali sada sa drugim koautorom, a njena osnovna tema, naglašena u njenom naslovu, jeste i ona najvažnija spona koja ih dovodi u istu ravan i stavlja u situacije koje im omogućavaju da dođu do građe od koje nastaje ovaj naslov. On je podeljen u dva dela: prvi, u prevodu Ivana Jovanovića, posvećen je američkom piscu, a drugi je fokusiran na srpskog, a u ovakvoj rigidnoj organizaciji čini se kao da će izostati ono dozivanje, dopunjavanje i komentarisanje koje omogućava zajednički rad oba autora na istom tekstu u isto vreme. Takođe, jasna je podela koja se nameće ovakvom organizacijom, a ona se tiče načina na koji dva pisca vide svoje prijateljstvo: jedan je konkretniji i bliži stvarnosti, dok je drugi u asocijativno-meditativnom modusu i više naginje fikciji. Abot, dakle, shvata stvar prilično jasno i njegov prilog ovom delu je usmereniji na različite činjenice koje opisuju njegov odnos sa Radakovićem – kada su se, gde, kako i pod kojim uslovima upoznali; na koje načine sarađuju na novim rukopisima; kako posmatra Radakovića i njegov stvaralački proces; kako provode vreme zajedno i kojim aktivnostima se posvećuju; kako se njegov prijatelj odnosi prema drugim važnim ljudima svog života itd. Zbog toga se ova prva polovina javlja kao jasniji i prohodniji prolaz kroz istoriju jednog prijateljstva, od njegovog formiranja i svih okolnosti koje okruživale taj trenutak, preko kućnih poseta i odnosa sa porodicom onog drugog prijatelja. Naravno, to znači da će ovaj segment dela biti fragmentaran, ispreskakan, isprekidan i aluzivan, ali to ne zamara čitaoce već ih, sasvim suprotno, nagoni na veće interesovanje i viši nivo razumevanja teksta.
 
Abot se usmerava na nekoliko tematskih celina koje su takođe geografski određene – početak prijateljstva sa Radakovićem u Nemačkoj, druženje u Beogradu, i posetu srpskog pisca njegovom domu u Americi – neprestano varirajući između ta tri plana i pristupajući tekstu u maniru džez muzičara koji može unedogled da svira istu temu na nekoliko različitih načina. Takođe, on ispisuje izmaštaju biografiju svog koautora koja je utemeljena u stvarnosti i činjenicama koje opisuju Radakovićev život, ali je ovde predstavljena u mnogo širem rakursu i znatno detaljnije i maštovitije no što bi to bilo u slučaju stvarne biografije. Krenuvši od njegovih roditelja i okolnosti koje su dovele do njihovog upoznavanja i njegovog kasnije rođenja, Abot progovara o detaljima koji su promenili život njegovog prijatelja – njegov odlazak u Nemačku, rad u medijima i književnosti, aktivna posvećenost na prevođenju dela Petera Handkea na srpski jezik, putovanja na koja odlazi, ljudi sa kojima se sreće, umetničke prakse koje od njih pozajmljuje i inkorporira u poetički okvir svog književnog rada, te, najzad, prozna dela na kojima radi. Sve ove stvari on poznaje iz bliskog prijateljstva sa Radakovićem i stoga se nameće ne samo kao komentator njegovog života već i njegov saučesnik, važna figura sa kojoj taj pisac razmenjuje ideje i koja, naposletku, usmerava njegovu stvaralačku pažnju na određenje načine. Ipak, centralni deo segmenta iza kog stoji Abot je posvećen putu u Beograd u kojoj se sreću on, Radaković i pomenuti Handke koji, sve snažnije i snažnije, postaje važna figura u ovom naslovu. Postoji nekoliko razloga za to, a ovaj austrijski nobelovac je osnovna veza između dva pisca pošto su se obojica bavili njegovim opusom i prevodili ga na engleski, odnosno srpski jezik. Tako je i počeo njihovo prijateljstvo, a Handkeovo delo se, na ovaj ili onaj način, preslikava i u njihovom. Stoga je njihov zajednički susret u Beogradu i druženje, kojem prisustvuju i druge ličnosti iz sveta umetnosti i književnosti u formi svojevrsnog skupa podrške gostu iz Austrije, kamen-temeljac „Knjige o prijateljstvu“, i iz tog susreta, koji rekapitulira dotadašnji odnos tri umetnika i najavljuje njegove naredne korake, može se videti suština prijateljstva Abota i Radakovića, kao i njihov odnos sa drugim stvaraocima u njihovoj sredini. Jedan od njih je i pesnik, umetnik i performer Aleks Kaldijero koji, zajedno sa njima dvojicom, postaje važna figura poslednjeg Abotovog segmenta, Amikabilna korespodencija, koji predstavlja dopisivanje mejlovima u dopunjujućem maniru u kom učestvuju sva trojica. Njihove rečenice se prepliću, dopunjavaju, komentarišu i usaglašavaju, nudeći jedinstveno iskustvo u kom se fragmentarne ispovesti iz mejlova pretvaraju u višeglasje koje nastaje višedecenijskim odnosom bliskih ljudi i koje se dovodi u snažnu vezu sa prijateljsko-saradničkim odnosom Getea i Šilera.
 
Nakon Abota delo i njegove čitaoce „preuzima“ Radaković, a njegov segment Mi odskače od prvog dela onoliko koliko i on sam odskače od svega što se danas može opisati pod terminom „savremena prozna produkcija“. Krenuvši, dakle, pre svega od sopstvenog iskustva i osećanja sveta, on zauzima drugačiju poziciju od svog koautora i umesto da mu uzvrati čast i sada predstavi njegovu (pseudo)biografiju, on se odlučuje za motiv potrage. Polazeći od ideje da se Abot i on slučajno nalaze u nekom nepoznatom gradu u kom tragaju za Handkeom, Radaković ide dalje, te pored potrage za svojim austrijskim prijateljom, kreće da traži i američkog, postavivši okvire svoje „potrage“ toliko široko i maštovito da u njima može da radi sve što mu granice fikcije dozvoljavaju. Tako njegovi prijatelji ulaze u narativ i izlaze iz njega slobodno i bez ograničenja, dok drugi junaci, potpuno fiktivni, preuzimaju primat i skreću pažnju čitalaca. Sve što Radakovićev pripovedač – zapravo, u ovakvoj postavci dela, on sam – „vidi“ i sve čemu „svedoči“ razlaže se na najsitnije elemente, odnose i događaje koji govore mnogo više o Abotu i njemu samom no što se to čini. Uz to, ovaj segment dela snažno evocira prozna ostvarenja ovog autora, pre svega pomenutu trilogiju koja nastaje u vreme pisanja „Knjige o prijateljstvu“, tj. u godinama pre i nakon nje, te se ovi zapisi mogu opisati kao nefikcionalni odblesci fikcionalizovanih događaja i tematskih okvira novijih Radakovićevih romana. Njima figuriraju druge umetničke ličnosti i pojave koje se javljaju i ovde, od Albaharija i Tomasa Bernharda do Ere Milivojevića i Julija Knifera, i zato bi ovaj segment mogao da posluži kao vrlo adekvatan dodatak za razumevanje romana „Kafana“, „Krečenje“ i „Putovati“.
 
Najjasnija veza između ovih zasebnih, ali ipak povezanih dela, prepoznaje se u segmentu Tajna odsutnog prijatelja, i to na njegovom kraju: „Otkako sebe doživljavam kao pisca – a šta sam drugo u životu i mogao da budem (?) – smatrao sam da mi je bila ’dužnost’ da pišem prvenstveno o svojim ličnim doživljajima: o zbivanjima oko mene, ali ne onako kako su se uistinu dogodila, nego kakva bi mogla da budu.“ Upravo o ovom iskazu krije se suština Radakovićevog posmatranja književnosti i njenog odnosa sa stvarnošću – on opisuje svoju stvarnost, ali iz drugačijeg ugla, nadograđenog izmaštanim segmentima i potkrepljenog ranijim iskustvima čitanja, pisanja, prevođenja i slušanja. Međutim, pošto je svestan da je ovo ideja na koju se oslanja veći deo savremenih pisaca, on ide i korak dalje, pojašnjavajući kako je došlo do njegovog pogleda na svet fiktivne umetnosti. U tom procesu se iskustvo čitaoca nameće kao ključno, zajedno sa iskustvom pasioniranog slušaoca raznih muzičkih žanrova, pre svega klasične muzike i džeza, u kojima su javljaju ideje varijacije, slobodne interpretacije i nadograđivanja već postojeće matrice novim individualnim artističkim mogućnostima. Sva ta literatura i muzika poslužili su Radakoviću kao lektira kojom je stvorio svoj intimni korpus poznavanja ono što je došlo pre njega, i onda je došlo do pitanja kako dalje i na koji način on može da ostvari svoju umetničku sudbinu. Baš u tom trenutku se ponovo javljaju Abot, Handke i Kaldijero, i nakon spiritualnog i katarzičnog iskustva na jednom koncertu gde muzičari potpuno dekonstruišu sve muzičke zakonitosti i menjaju uobičajene muzičke strukture fragmentima i rezovima, on shvata šta sledi: „Ali sam s najvećom sigurnošću mogao da tvrdim da sam ’sada’, ’ovde’, ’u Kelnu’, morao da prestanem da čitam, i da sam morao samo još da pišem. Morao sam konačno da pripovedam. I to baš na način kako su to, te septembarske večeri 1990. godine, u dvorani kulturnog centra Štatgarten, činili [muzičari]. Jer i ja sam tih godina slutio ’zlo’. Jasno sam ’video’ to ’primicanje ivici ponora’. Slutio sam ’propast’. I želeo sam da ’pripovedam’, da demaskiram bolest koja se širila vratolomnom brzinom.“ U tom autopoetičkom iskazu, u kojem opisuje pronalazak ključnog momenta u kom je „sa čitanja ’prešao’ na pisanje“, Radaković nudi suštinu razumevanja svoje književnosti, ali i suštinu njegovog prijateljstva sa Abotom.
 
Nakon „ispovesti“ fiktivnih junaka i epiloških priloga Kaldijera i vizuelne umetnice Nine Pops, čitanje ovog naslova okončava se mešavinom zbunjenosti i neobičnog zadovoljstva usled osećanja da je čitalac učestvovao u zaveri s autorima i da je spoznao njihove tajne. I Skot Abot i Žarko Radaković uspevaju da zabeleže nešto neočekivano i neobično, što rekapitulira njihov dosadašnji rad i anticipira naredni, a upravo je u tom iščekivajućem faktoru najveća vrednost „Knjige o prijateljstvu“ koja će se sigurno nametnuti kao bitan detalj u opusu oba autora.

Autor: Dragan Babić
Izvor: Prosvjeta, br. 171, decembar 2022.