Priča o Klubu 27 je jedan od najeksploatisanijih mitova popularne kulture, koji govori o fatalnom dobu za čuvene muzičare – dvadeset sedmoj godini života. Time se dodatno mistifikuju okolnosti pod kojima muzičari baš tada stradaju, najčešće usled zloupotrebe droga i alkohola, samoubistva ili saobraćajne nesreće. Ne postoji nijedan čvrst dokaz u prilog statistici da je u ovom životnom dobu povećan rizik, čak ni u slučaju rok zvezda i njihovog neobuzdanog životnog stila.
Neretko su slavni muzičari koketirali sa smrću, pa je tako lista članova Kluba 27 podugačka. Najpoznatiji među njima svakako su Džimi Hendriks, Dženis Džoplin i Džim Morison, koji su nas napustili u samo dve godine (1970. i 1971). U novije vreme pridružili su im se Kurt Kobejn i Ejmi Vajnhaus. Zapravo je izjava Kobejnove majke, izvučena iz konteksta nakon njegovog samoubistva, ponovo pokrenula tezu o famoznom klubu („Rekla sam mu da se ne učlanjuje u taj glupi klub", rekla je, misleći na samoubice iz njihove porodice). Klubom 27 su se bavili novinari, fotografi, pisci i reditelji. Služio je kao inspiracija za romane, izložbe, predstave i filmove. Pa ipak, sem puke statistike, još uvek niko nije ponudio smislenije objašnjenje ovog fenomena.
Nagledali smo se dovoljno biografskih filmova o rok zvezdama da znamo da posle vrtoglavog uspeha sledi još brži put ka dnu. Možemo samo da zamislimo koliko je usamljena bila Dženis Džoplin tog 4. oktobra 1970. dok se vraćala u svoju hotelsku sobu u Holivudu nakon snimanja u studiju. Osećajući se nevoljeno i zapostavljeno, pevala je te večeri
A Woman Left Lonely, jednu od poslednjih pesama koju će ikad izvesti. Oko jedan sat iza ponoći, izvukla je svoj mali pribor i ubrizgala heroin u venu levu ruke. Otišla je do automata po cigarete i vratila se u sobu s paklom, krenula da se skida i u tom trenutku pala, udarivši licem o ivicu stola. Pronašli su je sledećeg dana mrtvu na podu sobe. O detaljima njenog nesvakidašnjeg životnog puta punog protivrečnosti govori biografija
Dženis: Njen život i muzika, Holi Džordž-Voren, koja donosi priču o ženi ispred svog vremena i jednom od najuticajnijih muzičkih izraza dvadesetog veka.
U maniru lika koji vam za šankom opskurnog bara priča o poslednjem u nizu suludih ispada zajedničkog poznanika, Mik Vol u svojoj knjizi
Dva su jahača prilazila neposrednim i sirovim jezikom ispisuje biografiju Džimija Hendriksa tako naelektrisano i iskričavo da svaka stranica treperi od ludačke energije šezdesetih. Džimi je umro u hotelskoj sobi u Londonu, 18. septembra 1970. Nerasvetljene okolnosti pod kojima se desila njegova smrt ostavile su prostora gomili protivrečnih teorija o tome šta se zaista odigralo te noći u hotelu Samarkand. Barbiturati u prekomernoj dozi zaliveni crnim vinom gurnuli su Džimija u delirijumski san iz kog nije bilo izlaza.
Kult Džima Morisona je zvanično utemeljen u popularnoj kulturi kada je američki reditelj Frensis Ford Kopola u saundtrek za svoj film Apokalipsa danas uključio
The End, pesmu koju je Džim izvodio sa svojim bendom
The Doors. Za ulazak u legendu delom je zaslužna i činjenica da je umro upravo u 27. godini, baš kao Dženis i Džimi. Morison je bio otelotvorenje hipi kontrakulture. Autentičnim glasom, osobenim stilom i izuzetnim poetskim dometima svojih tekstova ostaje jedan od najupečatljivijih frontmena u istoriji rok muzike.
No One Here Gets Out Alive, ultimativna biografija Džima Morisona koja će se naći i u Laguninom izdanju, donosi priču iz prve ruke o ovom intrigantnom liku – pevaču, filozofu, pesniku, delinkventu – koji je odbacio sve autoritete u svojoj neumornoj potrazi za smislom, čak i izvan granica realnosti.
Autor teksta: Ivana Veselinović