Kloe Espozito govori o inspiraciji za svoj roman „Luda“

Moj debitantski roman „Luda“ opisan je u „Dejli telegrafu“ kao „najžešća knjiga leta“ i „dodatak ’Iščezloj’“. Reč je o seksi trileru mračnog tona smeštenom u Londonu i Siciliji tokom jedne krvlju natopljene nedelje pred kraj leta. „Luda“ govori o Alvini Najtli, devojci koja je pravi propalitet i zla sestra bliznakinja. Otkrivamo dokle je sve spremna da ide ‒ ne samo da je spremna da ukrade savršeni život svoje sestre, već i da nastavi da ga živi. Od ove nove antiheroine očekujte seks, laži, obrte i ubistvo. Ona je necenzurisana, neuravnotežena i nezaboravna.



Inspiracija za „Ludu“ je poticala sa više strana i uključuje romane i predstave.

Počela bih od Šekspirove briljantne tragedije, „Otela“, i teme ljubomore. Pitala sam se – zbog čega bih poludela od ljubomore? Za Otela je to bila ženina navodna preljuba sa Kasijom. Za mene bi to bilo da imam identičnu sestru bliznakinju koja je uspešnija od mene, lepša od mene, bogatija od mene i udata je za čoveka u koga sam ja nekada bila zaljubljena. Čoveka sa kojim sam ja prva spavala! To bi me zaista razbesnelo.

Oduvek sam smatrala da su negativci najfascinantniji likovi u književnosti. Šta ih motiviše? Kako mogu da žive sami sa sobom? I šta im se dođavola mota po glavi kada lažu, manipulišu ili ubijaju? Ukrala sam lik Jaga iz „Otela“, takođe. Nezaboravan je, makijavelijski zlikovac odgovoran za gomilu mrtvih na kraju dela. Pitala sam se kakav bi Jago bio kao moderna žena koja živi u Londonu 2017. godine? Nasilna i gruba osoba, materijalista, neko ko bi bukvalno ubio zbog cipela: svoju opaku antiheroinu nazvala sam Alvina Najtli, a njenu identičnu sestru bliznakinju ‒ Bet.

Okrenula sam se Šekspirovoj lejdi Magbet kako bih pronašla inspiraciju za istinski zlu ženu. Magbetova preambiciozna supruga kaže da bi pre ubila sopstvenu bebu nego odustala od svog plana o bogatstvu i moći. Svakako nije tradicionalna niti majčinski nastrojena žena. Dopada mi se kako je Šekspir razbijao taj tabu još davne 1606. godine i kako je to i dalje kontroverzno. Uživala sam u razbijanju konvencija o ženstvenosti i okretanju stereotipa naglavačke. U „Ludoj“, Alvi je ta koja radi sve one stvari koje smo navikli da vidimo u ponašanju loših momaka: vozi auto u jurnjavi velikom brzinom, pritiska okidač pištolja ili svodi muškarce na seksualne objekte i ima mnogo ludački vrelog seksa. I, čoveče, i te kako uživa u tome!

Za malo lakši sadržaj, okrenula sam se čuvenoj zameni blizanaca u komediji „Kako vam drago“. U ovom komadu, Sebastijan i Vajola menjaju mesta kada završe na ostrvu Ilirija. Vajola se pretvara da je dečak sluga, Cezario, i toliko dobro skriva svoj identitet da uspeva skoro sve da prevari. Šekspir, kao genije kakav je bio, uspeo je da uspešno izvede zamenu blizanaca različitog pola. Ja sam igrala na sigurno i odabrala da moje bliznakinje budu ženskog pola.

U pogledu modernih dela, inspirisao me je šokantni roman iz tridesetih „Poštar uvek zvoni dva puta“ Džejmsa M. Kejna. Roman je bio toliko kontroverzan u vreme kada se pojavio da je zabranjen u nekoliko država Amerike. (Baš bih volela da „Luda“ bude negde zabranjena, ali do sad nisam bila te sreće.) Kejn je kombinovao seks i nasilje kako bi stvorio šokantnu i erotikom nabijenu dramu sa mnogo zapleta. Dopadao mi se brzi ritam i koliko je nečuven taj roman bio, tako da sam želela da uhvatim malo te mračne magije. Na neki način, Alvina Najtli je savremena, ženska i britanska verzija Frenka Čejmbersa dok su muški likovi u mom romanu različite verzije hiper seksualne Kore.

Volela sam i „Talentovanog gospodina Riplija“ Patriše Hajsmit i njenog antiheroja sociopatu Toma. Hajsmitova je uspela u tome da ubedi čitaoce da saosećaju i navijaju za hladnokrvnog ubicu. Izazivam svakoga da pročita „Riplija“ i ne navija da se Tom izvuče. Od Alvine Najtli sam stvorila lika koji je modno osvešćen poput Toma Riplija, i na isti način opsednut životom u visokom društvu, dizajniranom odećom i italijanskim suncem. Ali Tom je često morbidan i ozbiljan. Veoma retko bi se nasmejao. Želela sam da Alvi bude zabavna i opasna, tako da sam dodala elemente crne komedije u roman. Opisala bih Alvinu kao Bridžet Džouns koja postaje loša. Nešto poput komične verzije Ejmi Dan.

Moj put do objavljivanja ove knjige bio je dug i pun prepreka. Kao detetu, nos mi je uvek bio u knjizi i sanjala sam da postanem druga Inid Blajton, autorka knjiga za decu. Omiljeni predmeti u školi bili su mi engleski jezik i izučavanje pozorišta tako da sam otišla na Oksford kako bih završila osnovne i master studije engleskog jezika i književnosti. Oduvek sam želela da budem spisateljica, ali nisam imala samopouzdanja da napišem knjigu do kraja. Tako sam postala modna novinarka, profesorka engleskog i na kraju savetnik u upravljanju. Žvrljala bih u slobodno vreme, zaključavala se u sobu kao da se radilo o nekakvoj mračnoj tajni. Sve dok jednog dana, kada sam napunila trideset godina, nisam postala svesna sopstvene smrtnosti. Dođavola, umreću! I morala sam da pokušam. Pratila sam svoje snove i dugogodišnju strast, i prijavila se na kurs pisanja romana na akademiji Faber. Bila sam oduševjena i veći deo „Lude“ napisala sam tokom kursa. Na kraju šestomesečnog kursa, Faber je objavio antologiju radova svih učenika i morali smo da čitamo odlomak tokom (zastrašujućeg!) dana posete agenata. Imala sam sreće, čak 21 agent se ponudio da me zastupa i, nakon razgovora sa nekoliko favorita, odlučila sam se za legendarnog Sajmona Trevina iz WME. Prodao je moj roman u 25 zemalja, uključujući i izdanja za Sjedinjene američke države i Veliku Britaniju. Moj agent u Los Anđelesu je prodao filmska prava Univerzalu. Majk De Luka, producent „Pedeset nijansi sive“, biće producent i ovog filma. Još uvek mislim da sanjam i moram da se uštinem kada na to pomislim...

Izvor: writing.ie
Prevod: Dragan Matković