Klasičar koji je ubio Homera

Prenosimo skraćenu verziju teksta sa sajta newyorker.com.

Zapadnjačku tradiciju ništa ne predstavlja u boljem svetlu od Rembrantove slike iz 1653. godine „Aristotel ispred biste Homera“. Bilo da stojite pred njom u Muzeju umetnosti Metropoliten ili je gledate preko interneta, slika vas pretvara u kariku lanca koji seže tri hiljade godina u prošlost. Eto vas u 21. veku kako stojite i razmišljate o slici naslikanoj u Amsterdamu u 17. veku, koja prikazuje atinskog filozofa iz četvrtog veka pre n. e. dok gleda u pesnika za kojeg se veruje da je živeo u osmom veku pre n. e. Tradicija obesmišljava vreme i sve nas čini savremenicima.

Ipak, slika nagoveštava da Homer ne pripada istoj dimenziji stvarnosti u kojoj ste vi, Aristotel i Rembrant. Aristotel je prikazan realistično, u odeći Rembrantovog vremena – otmenoj beloj košulji, jednostavnoj, crnoj kecelji, noseći šešir sa širokim obodom. (Istoričari su tek u 20. veku utvrdili da se radi o Aristotelu; ranije se, između ostalog, verovalo da je u pitanju Rembrantov savremenik, Korneliš Hoft). Drugim rečima, Aristotel je čovek kao i mi, i to izuzetan. S druge strane, Homer je bela, mermerna bista – umetničko delo u umetničkom delu.

Ovo nas podseća da je, čak i za Aristotela, Homer bio više legenda nego čovek. Ni najraniji izvori nisu pouzdani kada su u pitanju mesto i vreme Homerovog života. Herodot piše da je Homer živeo „četiri stotine godina pre mog vremena“, što bi ga smestilo u 9. vek pre n.e, ali nam istoričar ne pruža nikakve dokaza za svoju tvrdnju. Drugi antički izvori daju datume između 1100. i 800. godine pre n. e. čime se Homer stavlja u period koji istoričari nazivaju mračni vek antičke Grčke, u kome su propala kraljevstva o kojima čitamo u „Ilijadi“, a gradovi-države poput Atine i Sparte još nisu nastali. Ovo je period mnogo pre razvoja pismene i urbane civilizacije koju nazivamo stara Grčka. Nema pisanih tragova o ovom periodu, što sugeriše da su Grci Homerovog vremena bili nepismeni. Konačno, jedini dokaz da je Homer uopšte postojao jesu same „Ilijada“ i „Odiseja“. Neko ih je svakako morao napisati i, po podacima koje imamo, taj čovek se zvao Homer.

Ali u 19. veku klasičari počinju da podvrgavaju „Ilijadu“ i „Odiseju“ istoj kritičkoj analizi koja je bacila novo svetlo na poreklo „Biblije“. Tradicionalno se verovalo da je pet knjiga Mojsijevih napisao sam Mojsije, ali istraživanjem se došlo do saznanje da su one sastavljene od više izvora koji su spojeni u jednu celinu dugo nakon što su, verovatno, napisane. Slična debata – poznata kao homersko pitanje – mučila je klasičare. Takozvani „unitaristi“ zagovarali su tezu da je samo jedan autor, sa moćnim i kreativnim umom, mogao smisliti tako monumentalne epove. S druge strane, „analitičari“ su podelili epove na, kako pretpostavljaju, originalne komponente tako što su temeljno analizirali jezik i narativ.

Možda ne znamo kada je Homer rođen, ali sa sigurnošću možemo reći da je prestao da postoji u ranim tridesetim godinama 20. veka, kada je mladi harvardski profesor, Milman Peri, objavio dve studije u Harvardskom žurnalu studija klasične filologije, sa naizgled bezopasnim naslovom: „Studije o tehnikama usmenog epskog stihotvorenja“. Perijeva teza bila je jednostavna, ali revolucionarna: „Kao što znaju oni koji su pročitali moje studije o homerskom stilu, moje je mišljenje da se priroda homerske poezije može pojmiti samo ako se uvidi da je njen jezik usmen, formulaičan i tradicionalan“. Drugim rečima, „Ilijadu“ i „Odiseju“ nije napisao Homer jer one nisu ni napisane. One su proizvod usmene tradicije i generacijama su ih izvodili anonimni grčki bardovi koji su ih postepeno uobličili u epove koje danas znamo. Naučnici su i ranije predlagali ovu hipotezu, ali Peri je taj koji ju je dokazao.

Perijeva klasičarska karijera trajala je oko petnaest godina, od prvih kurseva grčkog do iznenadne smrti 1935. godine, kada je imao 33 godine. Nije objavio nijednu knjigu, već samo nekoliko studija. U svom najvažnijem istraživanju, koje je pokrenuo u poslednjim godinama života, putovao je do udaljenih delova Jugoslavije da bi snimio lokalne guslare čije improvizovane pesme daju neke tragove o tome kako su možda izvođeni Homerovi epovi par milenijuma ranije. Ovi snimci predstavljaju važan iskorak u razumevanju usmene književnosti, ali kada je Peri umro, niko ih još nije bio čuo; oni su bili samo gomila od 3500 aluminijumskih diskova koji skupljaju prašinu u jednom harvardskom magacinu.

Značaj Perijevog rada možda nikada ne bi postao šire poznat da nije bilo još jednog naučnika, Alberta Lorda, koji je zajedno sa Perijem otišao u Jugoslaviju kao njegov asistent. Lord je ostatak svog života posvetio čuvanju i nadgradnji istraživačkog rada svog učitelja, pre svega kroz svoju knjigu o usmenoj poeziji, „Pevač priča“ (1960). Kako piše Kanigel, za klasičare, Peri i Lord su nerazdvojivi kao Votson i Krik, naučnici koji su otkrili strukturu DNK.

Mnoge kulture imaju priče o drevnom tekstu od kog su ostali raštrkani fragmenti, koji su onda sakupljeni da bi se ponovo sastavio izgubljeni original. Za persijski ep „Šahname“ (Knjiga kraljeva) se zna da ga je napisao pesnik Firdusi krajem 10. veka n.e. Ali u tekstu Firdusi tvrdi da je priča nekada bila izgubljena, a onda ju je grupa mudraca ponovo sastavila od fragmenata priča ispričanih na razne načine i na raznim mestima, kako bi od nje sačinila jedinstvenu, konačnu verziju, koja se potom projektuje na davnu prošlost.

Ipak, temeljno čitanje ovih epova otkriva nedoslednosti koje bi se teško mogle objasniti ako je bilo koji od njih, ili oba, napisao jedan autor. Robert Fejgels primećuje, u uvodu svog prevoda „Ilijade“ iz 1990, da se Grci i Trojanci bore oružjem od bronze, legure bakra i antimona koja se koristila na Bliskom Istoku do oko 1200. godine pre n. e. Gvozdeno doba očigledno tek počinje, jer je gvožđe retko i dragoceno.

Još jedan znak, vidljiv stručnjacima poput Fejgela i Perija, iako nevidljiv nama koji čitamo prevod Homera, je homerski grčki jezik koji je amalgam dijalekata iz različitih regija i epoha. U njemu su reči i gramatički oblici koji su već zbunjivali Atinjane u 5. veku pre n. e. kada su učenici morali da čitaju Homera u školi. Kako Fejgel kaže, Homerov grčki „je jezik koji niko nikada nije govorio“. Otkud su onda „Ilijada“ i „Odiseja“ njime napisane?

Peri je u naletu genijalnosti shvatio da mu se odgovor na ovo pitanje krije pred očima, u dve najočiglednije osobine homerske poezije – metrici i epitetima. U svojoj doktorskoj disertaciji Peri je pokazao da su ove osobine direktno povezane, na način koji niko nije primetio već više od dva milenijuma. Peri je pokazao da „za svakog heroja, boga ili boginju, u svakom gramatičkom obliku, u svakoj poziciji unutar heksametarskog stiha, obično postoji samo jedan epitet koji ide uz njih“. Homer je imao više unapred pripremljenih epiteta u različitim metričkim šemama koje je mogao da ubaci u zavisnosti od potrebe stiha, kao u tetrisu. Kako Peri piše u jednoj od svojih studija: „homerski jezik je rezultat homerskog stiha“, a ne obrnuto.

U svojoj doktorskoj disertaciji, Peri je demonstrirao ove šeme kroz detaljne tabele i grafikone. I dalje nije bio spreman da objasni zašto su epovi ovako komponovani. Ali svakome ko je bio uključen u akademske rasprave o homerskom pitanju, implikacije su bile jasne. U recenziji Perijevog rada, njegov mentor, francuski lingvista Antoan Meje, napisao je da „su ove pesme bile predviđene za recitovanje i da su bile zasnovane na antičkim usmenim poluimprovizacijama“.

Na kraju krajeva, da je Homer bio pisac koji sedi za stolom sa trščanim perom i papirusom, ne bi bilo potrebe da stihove sklapa od unapred pripremljenih elemenata. Mogao bi da popunjava stihove kako želi. Ali ako je ep na licu mesta improvizovao usmeni izvođač, epiteti su bili nezamenljivi i pomagali su pevaču da očuva metriku dok smišlja šta sledeće da kaže. Ovo je naročito tačno ako pevač nije umeo da čita i piše, tako da nije imao originalan tekst koji je mogao da čita i zapamti. Kako Peri piše: „U društvu u kome se ne čita i ne piše, pesnik, kao što znamo iz izučavanja takvih naroda našeg vremena, uvek stvara stihove na osnovu obrazaca. Ne može drugačije“.

Ova teorija je odvela Perija u Jugoslaviju, gde je i dalje postojala živa tradicija usmenog pesništva. Uz pomoć prevodioca, Nikole Vujnovića, Peri je išao od sela do sela i u kafanama se raspitivao o najboljim lokalnim guslarima.

Nije ni čudo što je Peri verovao da je u Jugoslaviji naišao na izvorište epike. Neki od snimaka koje je napravio, kao i oni koje je kasnije snimio Lord, mogu se preslušati na sajtu Harvardske biblioteke. Ne zvuče prastaro samo zbog pucketanja; otegnuti zvuk gusala i govorno pevanje u molskom ključu zvuče iskonski, kao da su iz vremena pre nego što su se poezija i muzika razdvojile. „Volim da mislim“, napisao je Lord, da u se ovim pesmama „može čuti 'Odiseju', ili slične antičke pesme, još uvek žive na usnama guslara, uvek nove, a ipak uvek iste“.

Perijevo istraživanje je pokazalo da, u tradiciji usmenog izvođenja, nema smisla govoriti o pesmi koja ima autentičan, originalan tekst. Otkrio je da, kada traži od guslara da izvede istu pesmu sledećeg dana, transkripti umeju da budu dramatično različiti, sa stihovima i celim odlomcima koji se pojavljuju i nestaju. Peri je napravio eksperiment sa guslarom za kog je smatrao da je najnadareniji, šezdesetogodišnjim Avdom Međedovićem: dao je Međedoviću da presluša priču koju nije čuo ranije, koju izvodi guslar iz drugog sela, a onda ga je zamolio da je ponovi. Posle jednog slušanja, ne samo da je Međedović uspeo da ponovi celu priču, već ju je učinio tri puta dužom i, po Lordovom sećanju, mnogo boljom: „Ukrasi i raskošnost su se nakupljali, a ljudski dodir je likovima dao dubinu osećanja koja je nedostajala“.

Posle Volfa, homersko pitanje nametnulo je izbor između dve suprotnosti: jedan genijalni pesnik ili niz anonimnih narodnih pesnika. Kroz temeljnu analizu teksta, Peri je okončao debatu u korist ovog drugog. Međutim, otkrivši Međedovića, nazreo je kako se ova suprotstavljenost može prevazići. Među generacijama starogrčkih bardova koji su pričali priče o Trojanskom ratu i Odisejevim avanturama, sigurno je postojao jedan ili više njih koji su bili genijalni – koji su mogli da odslušaju formulaične stare priče i da ih transformišu u epove toliko živopisne i dramatične da će ih ljudi održavati u životu hiljadama godina. Ne znamo ništa o tim sjajnim pripovedačima, kao što ne znamo ni imena većine velikih arhitekata i zidara koji su izgradili gotičke katedrale. Ali mogli bismo ih zvati Homer.

Autor: Adam Kirš
Izvor: newyorker.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Pixabay