Otkako je dobila Nagradu kritike za „Kćerku Istoka“, Klara Uson (Barselona, 1961) bila je izložena golemom pritisku. Ali za svoj novi roman „Hrabrost“ kaže da je naišao na veoma pozitivne reakcije čitalaca. U knjizi kombinuje tri vremenska plana i različite pripovedačke prostore: krizu bankovnih polisa osiguranja, pobunu u Haci iz 1930. i brutalni genocid nad Srbima u Hrvatskoj u Drugom svetskom ratu. U jednom od tih vremenskih planova i narativnih prostora, autorka putuje u predrepublikansku Španiju, u period koji je podseća na savremeno dobar. „U oba slučaja posredi je očajanje, utisak da ovo ne može tako da se nastavi. S tom razlikom što su onomad“, primećuje, „ postojale individue koje su verovale da se stvari mogu promeniti i koje su nastojale da to učine, bilo da su na kraju uspele ili ne. Sada smo svi rezignirani zbog boga merkantilnosti. Ne odvažujemo se u strahu da ćemo izgubiti posao, prihvatamo šta god nam daju, a to je nasilje jače od onog koje se postiže oružjem.” Uson aludira na jedan od različitih vidova hrabrosti (časti) o kojima piše u romanu.
Ne vidite izlaz iz ovog kolapsa?
Nadam se da izlaz postoji, koliko god da smo svi rezignirani. Videli smo šta se dogodilo u Grčkoj. A dobro znamo da ako čovek pokuša da izađe iz opšte slike, izbačen je zasvagda.
Postoje kolektivne iluzije poput katalonske, koja će, naizgled, razrešiti sva zla.
Ta ideja čistote, nezavisne Katalonije, ta nova ideja naizgled daje energije pojedincima. U pitanju je magično rešenje kakvo sadrže svi nacionalizmi. Sve što nam se dešava, skrivili su drugi. Mi smo izvanredni, solidarni, pravični, ljudi od integriteta. A da se oslobodimo onog koji nas lišava novca i, osim toga, unosi zlokobno seme korupcije? Sve ćemo mi da izvedemo najdivnije moguće. To mišljenje jeste zapravo kolektivni narcisizam koji podrazumeva svaki nacionalizam, uključujući i španski. Meni je komičan ponos zbog toga što je čovek rođen na jednom mestu.
Ili možda ljubav prema mestu na kojem se rodiš...
Ja sam zadovoljna što sam rođena ovde a ne u Siriji, ko je trenutno ponosan što je Sirijac? Ali iz čega se sastoji greška tih ljudi? Nacionalizam je škodljiva ideologija koja je uzrokovala mnoge ratove. Spregom nacionalizma i religije, rađa se najveći deo ratova. Ali posredi su uvek samo opravdanja, manipulacije vlasti koje se serviraju nacionalistima jer oni u njih zaista veruju, independistima koji stvarno poseduju tu vrstu vere. A najposle imamo druge, poput gospodina Artura Masa, koji je koriste za lične interese.
Da se vratimo na „Hrabrost“, da li je to Vaš najambiciozniji roman?
Različit je strukturno, jer nastojim da uradim nešto drugačije, kako bih stvorila utisak ritma, pri čemu je jedna priča odraz druge. Takođe je u pitanju roman o internetu, mada sam toga postala svesna tek naknadno. Opažamo realnost kao zbir varnica, od iskačućeg prozora do iskačućeg prozora. To je način percipiranja stvarnosti dvadeset prvog veka.
Lik devojčice ima presudnu težinu.
Da, lik devojčice, tinejdžerke, Matine kćerke. Ona je tinejdžerka koja mrzi sopstvenu majku kao i sve tinejdžerke, ali i zbog nečega što ćemo ustanoviti kasnije. Devojčica, koja želi da bude slavna, govori sebi: „Zbog čega bih uopšte studirala?“ Želi da bude slavna eto tako, ne radeći ništa ali da ima novac.
Da li ste, složenošću priče, na sebe preuzeli rizik pred čitaocem?
Jesam. I roman, iz nekog razloga, ide dobro. Čitaoci mi kažu da ih na početku pomalo zbunjuje ali da odmah zatim shvataju igru i ulaze u nju. I pokušala sam da komplikovanost bude na mojoj, a ne na čitaočevoj strani. Ja obožavam Foknera, ali savremeni čitalac nema neophodno strpljenje.
Izvor: Kultura
Prevod: Igor Marojević
Foto: © Oscar Elias