Uznemirujuće zarazni triler „Ti“ autorke Kerolajn Kepnes je kao skrojen za ljubitelje pop kulture. Kao bivša urednica magazina „Tajer Bit“ i „Entertejment vikli“, Kepnesova ume da prikaže svoje likove iznutra kroz njihovu ljubav prema filmu „Pitch Perfect“ ili sećanjima na pesme Dejvida Bouvija. Zapravo, kada sam se sa Kepnesovom srela u kafiću u El Eju, oduševljeno je zatapšala kada je razgovor prešao na televiziju (njena trenutna opsesija je serija „Afera“). Jasno je da je autorkina strast za pop kulturom urodila plodom – njen roman je za samo godinu dana preveden na 18 jezika.
Roman „Ti“ govori o opsesiji i požudi – priča nam stiže iz perspektive glavnog junaka, Džoa, koga opisuje kao „narcisa na granici poremećaja ličnosti“ – i osuđen je na to da bude poređen sa „Iščezlom“. Osim toga, roman je stekao armije fanova, a među njima je i Stiven King. Majstor horora je tvitovao pohvale nekoliko puta opisujući roman kao „zaista jeziv, ali uvrnuto zabavan“ kao i „hipnotišuć i strašan“. Razgovarali smo sa autorkom na nekoliko tema, a među njima je i priča o nastavku ovog sjajnog romana.
Uz sav rizik da zvučim potpuno uvrnuto, moram reći da sam Vašu knjigu pročitala za jednu noć. Jednostavno nisam mogla da prestanem da je čitam.
Drago mi je. Volim da čujem takve reakcije!
Zvuči kao da je i sam proces pisanja izazivao takva osećanja kod Vas.
Da. Dešavalo mi se da mi prsti utrnu od pisanja. Kad bih vozila, pisala sam na telefonu kad bih se zaustavila na semaforu. Nikako nisam uspevala da se smirim. Prva verzija je bila gotova za svega nekoliko meseci, veoma brzo. Prvih 40 stranica sam napisala za nekoliko nedelja a ostatak za nekoliko meseci. Probudila bih se – pod uslovom da sam uopšte i spavala – i vozila poput manijaka do kafića kako bih pisala celog dana.
S obzirom na to koliko ste se uneli u proces pisanja, kakve su posledice života sa likom poput Džoa?
Da... Napisala sam nekoliko priča o sličnim likovima, ali one su naravno znatno kraće i brzo završite sa njima. Ali da, on je ostao sa mnom, a sada radim na nastavku. Priča se nadovezuje gotovo odmah na prethodni deo.
Čitaoci se na početku pitaju da li će uspeti da žive u glavi ovakvog junaka do kraja knjige, ali na genijalan način ste uspeli da nas uvučete u njegovu logiku.
Dobro, volim psihologiju. Izučavala sam psihologiju abnormalnog, volim da ulazim ljudima u glavu. Jedno vreme sam redovno čitala tekstove na sajtu na kome zatvorenici traže nekoga da se dopisuju. Dopadalo mi se da čitam pisma u kojima se oseti iskreno kajanje, a bilo je i onih koji pišu: „Ovde pokušavam da zvučim kao dobar momak.“
Zaista su mi se dopale reference na pop kulturu u knjizi, ali imam utisak da se neki autori boje da ih upotrebe jer to umanjuje bezvremenost priče. Da li Vam je neko predložio da to ne radite?
Ne, jer su moji izdavači, srećom, od početka znali šta radim i slagali se sa time. Takođe, imala sam utisak da je priča dovoljno jaka da postoji i bez svih referenci. Mislim da reference pomažu i da nisu puki dekorativni elementi priče. A i dopalo mi se šta i kako Džo učitava u to i koliko mu to znači. „Američki psiho“ je najviše uticao na ovaj roman jer Bret Iston Elis neverovatno piše o pop kulturi. Sećam se kada sam ga čitala u srednjoj školi i vrtela glavom u neverici: „O moj bože! To se radi. Možeš da pišeš o Vitni Hjuston na pet stranica u romanu i da to i dalje bude deo priče.“
Vaš roman se često poredi sa „Iščezlom“. Izgleda da čitaoci žele ovakve trilere u poslednje vreme. Mislite li da postoji nešto što to podstiče?
Intervjuisala sam Džilijen Flin za „Entertejment vikli“ pre nekoliko godina. Bilo mi je veoma drago zbog njenog uspeha. Mislim da ta želja čitalaca potiče iz preterane komunikacije. Previše smo jedni drugima u životima. Danas mislimo da znamo sve o svakome – a ne znamo – i da ćemo se, kada nam se ne dopada sopstveni život, bolje osećati ako projektujemo sreću. Ovakve stvari i umrežavanje stvaraju neravnotežu između stvarnosti i projekcije. Zbog toga mi se i dopao lik Čudesne Ejmi u „Iščezloj“, zato što je delovala toliko savršeno. Ona je sjajan simbol osobe sa Fejsbuka koju svako od nas pokušava da stvori.
Pisali ste u svakom žanru kog mogu da se setim: scenariji, novinarstvo, knjige za tinejdžere, televizija. Kakav je bio Vaš autorski put?
Obožavam da pišem, oduvek, i kada sam studirala, mislila sam da je to moj posao iz snova. Ali znate, ne možete diplomirati i zaposliti se kao pisac romana. Mnogo sam radila kao novinar tokom studija, a počela sam u srednjoj školi. Moj brat je učestvovao u filmu „School Ties“ i otišla sam na snimanje, a tamo su bukvalno bili Ben Aflek, Met Dejmon i Kris O’Donel. Pomislila sam: „Kako da popričam sa njima?“ A onda shvatila: „O, pa zato postoji novinarstvo!“ Pozvala sam „YM Magazin“ i žena po imenu Linda Fridmen me nije otkačila iako sam imala 15 godina već me je pitala: „OK, kako ćemo to da uradimo?“ Objasnila mi je kako funkcionišu publicisti i kontakti, tako da sam intervjuisala Krisa O’Donela. Ali šta god da sam radila, pisala sam i fikciju. Izabrala sam „Tajger Bit“ umesto „Konde Nast“ što je sve šokiralo, a kada sam prelazila u „Entertejment Vikli“, bili su fascinirani što sam radila u „Tajger Bitu“. Zato, pratite svoje srce!
Izvor: popsugar.com
Prevod: Dragan Matković