Kejt Marfi o svojoj knjizi „Veština slušanja“

Kejt Marfi je promovisala svoju knjigu „Veština slušanja“ prilikom gostovanja u emisiji „The Chris Evans Breakfast Show with Sky“. Prenosimo vam deo tog razgovora.



Odmah na početku da vas pitam – koliko su važna ostala čula kada je reč o slušanju?

Izuzetno važna. Zapravo, kroz neverbalne informacije primamo oko 55% značenja. Reč je onome što vidimo ili što možemo da osetimo ili namirišemo, sva čula učestvuju u procesu – slušanje nije vezano samo za ono što čujemo.

Kako možemo da znamo da li nas neko zaista sluša?

Zanimljivo je to jer sam pitala ljude sa pet kontinenata šta znači kada vas neko pažljivo sluša i obično bi samo zurili u mene. (smeh) Nisu umeli da mi odgovore. Ali su isto tako odmah bili u stanju da mi kažu šta za njih predstavlja „loš slušalac“. Rekli bi da je to osoba koja gleda u svoj telefon, prekida vas, nelogično odgovara, okreće razgovor na sebe... Mnogo toga su navodili. Lakše nam je da navedemo osobine osobe koja nas ne sluša pažljivo zato što imamo daleko više iskustva sa takvim ljudima nego sa onima za koje smo sigurni da nas razumeju.

Kada eliminišete sve loše osobine šta ostaje kao suština „dobrog slušanja“?

Tokom rada na knjizi intervjuisala sam ljude koji su olimpijci u slušanju, one koji su u tome najbolji – agente CIA, vođe fokusnih grupa, sveštenike, barmene – ljude kojima se posao sastoji od toga da slušaju druge. Izučavajući ih i pokazujući njihove osobine u knjizi, pokazala sam ljudima kako da budu dobri slušaoci.

Navedite nam neku supermoć, posebnu osobinu koju ste uočili kod tih ljudi?

Dobra mera slušanja se sastoji od toga na koji način reagujete – odnosno kako i da li postavljate dobra pitanja. Podstičete ljude da vam pričaju više o temi o kojoj govore. Ali to moraju da budu zaista dobra pitanja, ne opšta poput: „Zar ne? Slažeš se?“ Takođe, želite da izbegnete postavljanje pitanja koja su česta u društvenim razgovorima poput: „I čime se baviš? Jesi li u braku? Imaš li decu?“ jer to su pitanja pomoću kojih pokušavamo da sudimo o drugima i smestimo ih na određenu lestvicu društvene hijerarhije. Instinktivno ljudi zauzimaju odbrambeni stav kada ih to pitate. To nije razgovor već ispitivanje! Takve razgovore nazivam onim zbog kojih želite da pobegnete kući i zagrlite svog psa.

Jer je vaš pas jedan od najboljih slušalaca na svetu! (smeh) Šta da radimo u situacijama kada slušamo nekoga sa kim se ne slažemo i jedva čekamo da kažemo šta mislimo? Ili kada uopšte ne želimo da slušamo to o čemu nam neko govori?

Zapravo su rađena istraživanja na mozgovima ljudi i utvrđeno je da u takvim situacijama reaguju isto kao kada ih juri medved. A šta se dešava kada vas juri medved? Sasvim sigurno ne slušate! (smeh) U tim situacijama je neophodno da uključimo više redove svog mozga i tada se dešava da počinjemo da slušamo. Tako ćete ih saslušati, duboko udahnuti i postaviti im pitanje jer pokušavate da shvatite na koji način su formirali to mišljenje. Možda se nećete složiti sa njima, ali je zaista fascinantno kada shvatite kako je ta osoba došla do određenog stava.

Veoma često se dešava da ne vodimo razgovor već pričamo jedni drugima kao da igramo tenis. Iako smo svesni toga da iz takvih konverzacija ne ponesemo ništa, kao vrsta smo nekako zavisni od toga. Zašto? Da li zbog ega? Straha?

Zapravo je reč o kombinaciji faktora. Ego, ili želja da nekoga impresioniramo, a tu je elemenat straha koji je deo primitivne strukture našeg bića jer ako se ne složiš sa mnom, biću izbačen iz plemena. Uglavnom je reč upravo o tom primarnom osećanju koje svi imamo i zato je toliko rasprostranjeno. Ne radi se o tome da su svi ljudi loši već da svi imamo slične reakcije koje pokreće strah.

Kako da navedemo decu da nas više slušaju?

Upravo je tu reč o modelu – moramo da budemo dobri slušaoci i da im pokažemo kako slušanje zaista izgleda. Na primer, kada se vrate iz škole da ih ne zasipamo pitanjima: „Jesi užinao? Šta si dobila iz francuskog?“ već da ih navodimo da nam pričaju o sebi: „Koji deo dana ti je bio najbolji?“ Da se ne svede sve na logistiku, koja mora da postoji kada ste roditelj, ali ne sme da postane samo to jer je onda reč samo o logistici, ne o slušanju.

Kada sam sa decom se trudim da budu sigurni da sam prisutan, ali pustim da tišina povede razgovor.

To je dobra metoda, postoji poglavlje u mojoj knjizi koje se zove „Tišina“. Ljudima u zapadnim kulturama tišina izaziva nelagodu. Kada sam radila kao novinarka, mnogo vremena mi je trebalo da shvatim da ne moram ni da postavljam pitanja. Ćuti i pusti ljude da ti kažu šta žele.

Recite nam nešto o desnorukim ljudima i slušanju na levo uvo.

O, to je zaista fascinantna stvar. Kada ste desnoruki, vaše desno uvo bolje upija informacije jer je deo koji procesuira govor u levoj strani vašeg mozga i veza sa desnim uvetom je direktna. Ukoliko ste levoruki, uglavnom je obrnuto. Ali isto tako emocionalne izjave bolje čujete na levo uvo jer se te informacije procesuiraju u desnoj strani mozga. Ako obratite pažnju na kom uvetu držite mobilni telefon kada razgovarate, videćete da ako razgovarate o poslu sa šefom, sigurno ćete telefon držati na desnom kako biste bolje razumeli šta treba da radite. Ali ako pričate sa partnerom i pokušavate, na primer, da shvatite da li je ljut ili ljuta, telefon ćete staviti na levo uvo.

Kada pogledamo sva čula, kako biste ih rangirali? Koliko je važno slušanje?

Mislim da to ne može da se generalizuje, ali ako pogledate – sluh je jedno od prvih čula koje dobijamo kao bebe, još u majčinom stomaku počinjemo da čujemo stvari. A ujedno je i jedno od poslednjih koje gubimo kada umremo. To nam mnogo govori o njegovoj važnosti.

Često se govori da čak i u smrtonosnim situacijama, treba da razgovaramo ili puštamo muziku ljudima?

Tako je. Čak i ako ne daju znake života, nastavite da govorite jer vas čuju.

Za kraj, recite nam da li nam uši postaju veće tokom života jer žele da čuju još stvari? (smeh)

Da, upravo tako! Nisam o tome razmišljala na taj način, ali da!

Izvor: youtube.com
Prevod: Dragan Matković