Kejt Kvin o „Rusalkinom poljupcu“: Više me fasciniraju autsajderi nego insajderi

Istorijski roman Kejt Kvin „Rusalkin poljubac“ prati međusobno prepletene sudbine engleskog novinara, ruskog pilota bombardera i ratnog zločinca iz nacističke Nemačke, koji žive tajnim životima u Bostonu.
U razgovoru autorka govori o istraživačkom procesu, ženama u vojsci, stvaranju živopisnih krajolika i fascinantnim istinitim pričama koje je jednostavno morala da ubaci u knjigu.

Koji se junak prvi pojavio u Vašoj mašti?

U suštini, to je bila Džordan, moja najmlađa heroina, tinejdžerka iz Bostona koja se bavi fotografijom. Ali to je samo zato što je, u stvari, u pitanju heroina jednog od mojih ranijih romana, koji nikada nije objavljen. Roman je bio grozan, triler bez ikakvog uzbuđenja, koji je, u svakom smislu te reči, bio osuđen da ostane na groblju neobjavljenih rukopisa koje se nalazi ispod mog kreveta... Džordan je, međutim, bila lik koji sam volela i zato sam oduvek smatrala da zaslužuje da se nađe u boljoj knjizi. Čim sam shvatila da bi se savršeno uklopila u „Rusalkin poljubac“, pokupila sam je iz jedne knjige i ubacila u sledeću. Pri tome uopšte nisam morala da razmišljam o njenom glasu, pošto sam je već veoma dobro poznavala iz stare priče koju sam o njoj napisala, godinama ranije.

Možete li nam reći nešto o Vašem interesovanju za ljude koji žive dvostrukim životima ili stvaraju nove živote posle burne prošlosti? Kako stvarate saosećanje za likove poput Ane, koja je počinila užasne zločine?

Fasciniraju me posledice. Ne samo ono što se dešava tokom rata, već posle, kada ljudi moraju da sakupe ostatke svojih života. Većina likova iz „Rusalkinog poljupca“ pokušava da izađe na kraj sa posledicama Drugog svetskog rata. Ijan, novinar koji je postao lovac na naciste, pokušava da se izbori sa posttraumatskim stresom iz godina kada je izveštavao sa ratišta. Nina, nekadašnji pilot ruskog bombardera, žali za drugovima izgubljenim u ratu. Toni, bivši vojnik koji je postao detektiv, bori se sa grižom savesti zbog toga što je vodio „bezbedan“ rat, dok su Jevreji u njegovoj porodici stradali u Holokaustu. Konačno, Ana, nacistički ratni zločinac, posle rata je postala domaćica, nastojeći da izgradi novi život, kako niko ne bi saznao šta je bila u starom. Prikazujući je kao majku punu ljubavi i iskrenog Džordaninog prijatelja, nisam pokušavala da izazovem saosećanje za zlikovca, već da sâm lik učinim zaokruženim i, samim tim, strašnijim. Mnogo me više od omraženog zločinca koji zalizuje brkove i odbija svakoga koga upozna, plaši pojedinac koji čini užasne stvari, a zatim odlazi kući voljenoj porodici i smireno priprema večeru. A bilo je mnogo takvih u nacističkom režimu, sposobnih za ovu vrstu jasnog odvajanja jednog od drugog. To sam želela da demonstriram kroz lik Ane.

Veliki deo romana zasnovan je na stvarnim događajima i ljudima. Kako je izgledao proces istraživanja, u odnosu na proces pisanja? Kako ste sprečili sebe da izgubite previše vremena u istraživanju? I kako se proces istraživanja razlikovao od istraživanja za Vašu prethodnu knjigu?

Ova knjiga prati tri sleda događaja, umesto dva, tako da je bilo tri puta više istraživanja! Bavim se opsežnim istraživanjem pre nego što ću uopšte nešto napisati, upoznajući se sa svetom o kome želim da pišem. Posle toga sam nastavila da čitam i istražujem dok sam pravila nacrt i prepravljala rukopis, udubljujući se kada god bi neki detalj nedostajao u poglavlju na kome sam trenutno radila. A onda se proces proveravanja činjenica otegne unedogled, sve do trenutka kada kliknem SEND i pošaljem knjigu svom uredniku. To što u nekom trenutku moram da kliknem SEND je verovatno i jedino što me sprečava da dalje istražujem.

Od ljudi koje ste istraživali i/ili intervjuisali, sa kime ste osetili najveću povezanost? Čiju ste priču detaljnije istraživali i o kome ste razmišljali intenzivnije?

Nina je, na više različitih načina, umalo preuzela kontrolu nad celom knjigom – ona nije istorijska ličnost, ali njeno sibirsko poreklo i ratno iskustvo među „Noćnim vešticama“ inspirisani su intervjuima sa pravim pilotima. Te su me žene fascinirale, a njihovi su poduhvati pokrenuli moju maštu čak i više nego druge narativne niti u „Rusalkinom poljupcu“.

Koja Vas je istorijska činjenica najviše iznenadila dok ste pisali ovu knjigu? Da li Vas je iznenadilo nešto u vezi sa Vašim procesom istraživanja i pisanja?

Ovu je knjigu bio izazov napisati, najpre zbog toga što se radi o balansiranju između tri veoma različita narativa, što mi je zasigurno zadavalo glavobolje. Ali me je istorija u kontinuitetu iznenađivala – svaki put kada bih pomislila da me je dovoljno iznenađivala hrabrost/požrtvovanost/ludost „Noćnih veštica“ tokom bombaških napada, naišla bih na neku novu anegdotu koja bi me zaprepastila. „A da, ponekad bi bombe ostale zaglavljene, pa bi navigator morao usred leta da izađe na krilo i pogura ih“. Pošto sam se presabrala, pomislila sam: „Ovo mora da se nađe u knjizi!“



U ovom romanu nas vodite na put od Sibira do Bostona sredinom 20. veka, šta je ključno kada je u pitanju stvaranje atmosfere?

Kontrast i detalji. Obožavam šok koji čitalac doživljava kada ga sa udaljenog jezera u Sibiru odvedem na bejzbol meč nedeljom popodne, na Fenvej parku – ovakav kontrast čini roman živopisnijim. Ključno za oživljavanje svake od ovih scena jeste pronalaženje odgovarajućih detalja kako bi se pojedinačnim lokacijama dao prizvuk istinitosti. Često se detalji kriju na samom obodu istraživanja. Kada je u pitanju Boston, to je kafe u kome se moglo jesti za deset centi i Fenvej park u kome još uvek nije bilo zida prema levoj tribini na kome je naslikano zeleno čudovište. U Sovjetskom Savezu to su bile slatkovodne foke koje žive u Bajkalskom jezeru (i nigde drugde), kao i posebni nazivi za sezonske vetrove koji duvaju sa jezera. Sitnice oživljavaju scenografiju.

Voda igra izuzetno važnu ulogu u romanu. Da li ste osećali ličnu povezanost ili interesovanje za vodu pre nego što ste počeli da pišete ovu knjigu? Jeste li znali zašto vodu želite da učinite važnom i šta je trebalo da predstavlja?

Ideja jezera – i duhova čuvara jezera, iz narodnih verovanja koja se za njih vezuju – postala je način da povežem likove koje, na samom početku „Rusalkinog poljupca“, još uvek razdvajaju prostor i vreme. Ijan, Džordan, Nina i Rusalka nisu povezani na početku romana, ali započinju svoje priče stojeći na obalama veoma različitih jezera... do kraja, stoje na obali istog jezera.

Vidite li vezu između načina na koji su se muškarci odnosili prema „Noćnim vešticama“ tokom Drugog svetskog rata i odnosa prema njima u savremenoj vojsci? Da li ste uzeli u obzir sličnosti i razlike dok ste pisali?

Kao žena pripadnika mornarice, sprijateljila sam se sa mnogim ženama u vojsci, koje će vam verovatno reći da im je sada bolje nego što je tada bilo „Noćnim vešticama“, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što nisu morale da čekaju da izbije rat, da bi se prijavile i služile svojoj zemlji. Savremene žene u vojsci još uvek frustrira sveprisutni seksizam – naslušale su se viceva o „malim princezama“, kao i „Noćne veštice“, jer se, i pored toga što je vojska dosta truda uložila u promene, veliki sistemi teško daju modifikovati. I pored svega, kada funkcioniše savršeno, vojska je ultimativna meritokratija – osoba koja na najbolji način može da obavi posao je ona sa kojom svi ostali žele da sarađuju, bila ona muškog ili ženskog pola.

Da li smatrate da svoje likove često percipirate kao autsajdere ili insajdere? Da li ste unapred znali u koje će grupe spadati Vaši likovi iz „Rusalkinog poljupca“? Da li Vas je neki od njih iznenadio?

To je jako dobro pitanje i pitanje o kome nisam unapred razmišljala. Nina počinje kao autsajder, zahvaljujući detinjstvu provedenom u neverovatnoj izolaciji u jednom od najdaljih i najzabačenijih delova SSSR-a, ali pronalazi sestrinstvo žena poput nje kada se priključuje puku ženskih pilota-bombaša. Pošto je sve to izgubila kada je napustila Sovjetski Savez, ponovo je postala autsajder – njeno je putovanje, umnogome, fokusirano na pronalaženje nove zajednice i porodice koji će je prihvatiti. I Džordan je unekoliko autsajder, mada je okružena porodicom i prijateljima. Njene ambicije prevazilaze ograničenja njenog vaspitanja i, ne shvatajući to, žudi za ljudima koji će razumeti zašto priželjkuje više od uloge žene i majke kakvu joj nameće porodica. Ijan je stalni autsajder, pošto kao novinar, a zatim i kao detektiv, stalno stoji sa strane i posmatra druge. Pretpostavljam da me više fasciniraju autsajderi nego insajderi!
 
Izvor: readinggroupchoices.com
Prevod: Milan Radovanović