Laguna - Bukmarker - „Kćeri Sparte“ i „Klitemnestra“: Predanja iz ugla kraljica na lošem glasu - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

„Kćeri Sparte“ i „Klitemnestra“: Predanja iz ugla kraljica na lošem glasu

Teško da postoje omraženije junakinje grčke mitologije od Klitemnestre i Helene, ako računamo „obične“, smrtne žene. Za njih se retko kad vezuju pozitivne osobine: prvu isključivo uzimaju za simbol negativne osvetoljubivosti, a drugu posmatraju kao površnu lutku, pojavnost lišenu suštine, čiji je varljivi sjaj bezbrojne koštao života ili, u najboljem slučaju, mnogih izgubljenih godina. Teško je ovim sinonimima bračne izdaje pripisati iskupljujuće kvalitete, ali nove generacije književnika, prvenstveno struja zainteresovana za obnavljanje antičkih priča, poduhvataju se i toga, sa različitim rezultatima.



Svojim debitantskim romanima, dve mlade autorke, uz to odlični poznavaoci starogrčke istorije i kulture, Kler Hejvud i Kostanca Kazati možda ne skidaju (odmah) stigmu sa oklevetanih ženskih likova, ali daju reč pretežno demonizovanim junakinjama da iznesu drugu stranu uveliko poznatih priča. Interesantno je što kao da se pritom sasvim nenamerno nadovezuju jedna na drugu, ali često drastično različitim pristupima.

Kler Hejvud se opredelila da radnju knjige „Kćeri Sparte“ fokusira na paralelno praćenje sudbina sestara, spartanskih princeza Klitemnestre i Helene, postavljenih prema kontrastu u odnosu na određena načela. Obe žene danas, kao što je već primećeno, asociraju na destruktivnu moć i kršenje nekog pravila. Jedna je preljubnica, druga uz to i ubica supruga, ali iza konačnih postupaka stoji složena motivacija koju autorka teži da što uverljivije predoči. Knjiga ujednačenim ritmom smenjuje nizove od po nekoliko poglavlja posvećenih jednoj od sestara, zatim se, bez preseka, potpuno spontano prebacujući u drugi pripovedni tok. Iako se rano razdvajaju, životi sestara ostaju povezani ne samo bazičnim rodbinskim vezama (obe su udate za mikenske kraljeviće), već kulturološki i opštim zakonitostima sudbine i položaja ondašnjih žena.

Karakteri Klitemnestre i dve godine mlađe Helene postavljeni su i dosta jasno iscrtani već na početku opisivanjem detinjstva na dvoru Tindareja i Lede. Starija sestra je odmalena pripremana za naslednicu prestola (uz objašnjenje da, radi prenebregavanja svađe i građanskog rata, blizanci Kastor i Polideuk, iako prvi u naslednom redu, neće dobiti krunu), ozbiljna, usmerena ka porodici i dužnostima. Helena je pomalo „glupa“, površna, zaneta sopstvenom lepotom i ujedno opterećena osećajem nedvosmislene odbačenosti. Leda ne krije prezir prema mlađoj ćerki, mada je razlog (silovanje i čitav mit o Zevsu preobraženom u labuda) tek nagovešten. Ni posle obrta u vidu razočaravajuće odluke da, usled brzo napredujućih glasina koje se pletu oko Helene (spomenuto moguće kopilanstvo i otmica od Tezeja) umanjujući joj mogućnosti da se dobro uda, upravo nju ostave na tronu Sparte, a Klitemnestru pošalju u Mikenu, među devojkama nema rivalstva, zavisti, bilo kakvih neprijateljskih misli. Klitemnestra zadugo oseća jedino veliko nedostajanje i bezuslovno poverenje u, sada udaljenu, sestru.

Dok prilično verno rekreira osnove grčkih mitova, Hejvudova u njihove okvire uklapa razrađeniju psihologiju i kontekstualizovanje postupaka likova. Prikazuje put kojim su obe princeze, a ubrzo kraljice, stigle do ličnosti kakvima ih predanja pamte i slikaju. Ta je geneza izvedena kroz nekoliko ključnih principa i njihovo različito reagovanje ili (ne)prihvatanje. U oba slučaja vidljiv je trenutak, tačka razdora, između ličnosti u nastajanju i one preobražene, posle čega više nema povratka na staro. Spomenuta vodeća načela tiču se: prvo braka/ljubavi, pa majčinstva/porodice i vlasti/odanosti. Politički brak je nešto protiv čega se devojke ne bore, potpuno svesne da se, oduvek i neizbežno, dešava svima u njihovom položaju. Očekuju da se iz toga eventualno izrode iskrena osećanja. Klitemnestra se svojski trudi da postigne sklad sa grubim Agamemnonom, dok Helena dugo ne uviđa da Menelajeva „hladnoća“ potiče (i) od njene sopstvene. Klitemnestra je posvećena majka, dok Helena ne oseća nikakvu povezanost sa svojim jedinim detetom Hermionom. Odluka da skrivenim načinima spreči svako kasnije začeće, time štedeći sebe novih porođajnih trauma i životne ugroženosti, čini je suprotnošću sestri koja kao da oličava plodnost i supružničku odanost. Klitemnestra ne zaboravlja ni stečeno vladarsko vaspitanje, ne gubeći nadu da je suprug s vremenom više i ravnopravnije uključi u upravljanje državom. Helenu, naprotiv, vlast ne interesuje i želje su joj usmerene na zadobijanje ljubavi kao samog osećaja da je voljena i da je zaista žele. Upravo pažnjom koja obećava nadoknadu za odbačenost tokom odrastanja, Paris kasnije uspeva da je izmanipuliše.

Interesantni su odgovori dveju žena na gotovo iste situacije, od kojih se ističe suprugova preljuba sa robinjom – legitimna kada je u pitanju muškarac, uz to kralj. Za Helenu, uprkos pogođenoj sujeti, dolazi do olakšanja i oslobođenosti obaveze da rodi muškog naslednika. Klitemnestri je slučaj sa otetom sveštenicom Leukipom znatno komplikovaniji i na duže staze postaje okidač kobnih događaja koje će orkestrirati prorok Kalhant. Ujedno se radi o jasnoj anticipaciji sličnih epizoda tokom predstojećeg rata sa Trojom, odnosno, same Agamemnonove naravi.

Za Klitemnestru konačni prag tolerancije koji nije u stanju da pređe u smislu razumevanja ili daljeg opravdavanja suprugovih motiva, predstavlja Ifigenijina smrt. Mada Helenin prelomni trenutak – donošenje odluke da identitet Helene Spartanske zameni onim po kom će je pamtiti istorija, Helenom Trojanskom, vodi ratnom pohodu i svim tragičnim pripremama, uključujući žrtvovanje mikenske princeze, Klitemnestra ne okrivljuje sestru. U stanju je da razdvoji uzrok od povoda i prepozna klicu ambicije, beskrupuloznosti i nemilosrdne strogoće u Agamemnonu. Od tog momenta, njena dugo potiskivana energija postaje čista strast za osvetom.

Kler Hejvud mnogo pažnje posvećuje okruženju svojih junaka, pa tako prostor dobija značajnu ulogu i korespondira sa njihovim osećanjima, bilo da govorimo o zidinama Mikene koje još neiskusnoj Klitemnestri nagoveštavaju snagu i hladnoću žitelja, ili o iščezavajućem pejzažu grčke obale pred Heleninim očima dok se brod u bekstvu udaljava, pa sve do zloslutnog ambijenta Aulide na jutro lažnog svadbenog obreda ili hladnoće Ejletijine pećine, u kojoj Helena i Menelaj pristupaju istom ritualu sa dve različite strane (samo)obmanjivanja.

Više od legendarnih figura i reprezenata negativnih ženskih osobina ili postupaka, spartanske princeze dobijaju priliku da progovore u svoje ime, kao „obične“ žene izdvojene tek statusom ili fizičkim odlikama, ali željne istih onih, elementarnih ljudskih potreba za pripadnošću, sigurnošću i samopoštovanjem koje se (nažalost) uglavnom gradi refleksijom tuđih pogleda na nas. Svesne neravnopravnog položaja u odnosu na muškarce, ali i privilegovanosti naspram drugih žena, prvenstveno nižeg roda, svoju moć upotrebljavaju u granicama izvodljivog, bez savremenog revizionističkog pristupa koji bi ih učinio neuverljivim.

Vredi istaći pripovedni minimalizam i jasnoću, koji divno upotpunjuju autorkin stil. Recimo, Elektrin budući karakter dovoljno naznačava konstatacija da mlađa ćerka „ima Agamemnonove oči“ i izvesne facijalne ekspresije. Rečenica koja isključuje svaku mogućnost mešanja natprirodnog/fantastične sile spasa u jednu od najdramatičnijih epizoda, glasi jednostavno: „Nož prereza Ifigenijin grkljan.“ Kler Hejvud je diplomirala klasične nauke, tako da njen roman prvenac primetno obeležavaju poštovanje prema izvorima, njihovo odlično poznavanje i namera da ih vlastitom imaginacijom produbi, a ne izobliči u već spomenute revizionističke svrhe. Primera radi, naročitom lepotom i snagom izdvaja se scena u kojoj Klitemnestra noću dolazi do Kalhantovog šatora da zamoli za povlačenje kobnog, lažnog proročanstva koje direktno ugrožava život njenog deteta, pri čemu sve podseća na čuvenu Prijamovu posetu Ahilu.

I „drugi čin“ pojedinačnih drama razdvojenih sestara otkriva paralelizam prema kontrastu: Klitemnestra se stupanjem u savez sa Egistom konačno odriče principa vernosti i postaje preljubnica, čitavim bićem posvećena izvršenju odmazde, dok se Helena istom principu – vraća, po definitivnom razotkrivanju Parisovog kukavičluka u sceni dvoboja sa Menelajem, koga (iznova) vidi u boljem svetlu. Bilo bi interesantno, kad smo već kod toga, promišljati Menelaja kao starogrčkog Banović Strahinju, u kontekstu koji mu pruža ovdašnja interpretacija prihvatanja odbegle supruge. Motiv koji naročito efektno povezuje sestre u ovom delu priče je i stranost, ali ponovo drugačije podneta, tako da se Helena u Troji sve vreme oseća nepopravljivo izopšteno i izolovano, dok Klitemnestra s godinama prihvata Mikenu kao istinski dom, što joj biva uzvraćeno onda kada je to najpotrebnije.

Spominjanja je vredna Kasandra, junakinja iz prikrajka: tragičnom sudbinom i ne znajući služi kao još jedna spona među sestrama, čijih se života njeno kratko postojanje značajno dotaklo. Čak je i završnica romana, sa otvorenim budućnostima sestara-povratnica koje dozvoljavaju da ih preplavi nada, dosledno osmišljena u znaku obrnutog smera kretanja, Helene ka stabilnosti, a Klitemnestre prema rušenju poretka... Jer, nema udela bogova, oni su nemi – ljudi biraju i donose odluke, onako kako jedino mogu ili moraju.

I tu je pravi trenutak da se zaintrigirani čitalac prihvati romana „Klitemnestra“, u određenom smislu dopune, ali i primera suprotnog prilaska priči kraljice-osvetnice. Ako je prethodno delo nešto poput Diznijevih ublaženih verzija bajki Andersena ili braće Grim, Kostanca Kazati se opredelila za siroviju, donekle „apokrifniju“ varijantu mitske priče. Njena Klitemnestra, baš kao i kompletno okruženje u kom se formira i živi, sasvim je usklađena sa neogoljenim svetovima iz istorijske i legendarne građe. Istovremeno, stil književnice je izrazito poetizovan, sa mnogo brige prema detaljima, pa svaku celinu otvaraju autorski stihovi ili odgovarajući citati kao signal onoga što sledi, a u sve u najuspelijim delovima podseća i na „KirkuMedlin Miler.

Klitemnestra kakvu Kazatijeva bira više odgovara zabeleženim predstavama o spartanskom vaspitanju i pravilima, podjednako zahtevnim za mušku i žensku decu. Od prve epizode, gde je prikazana dok lovi, junakinja postepeno ispunjava model neustrašive ratnice, vešte s oružjem, atletski potpuno spremne i kompetentne, a intelektualno visprene i često drske u komunikaciji, čak i sa autoritetom oca. Čitavo, ovde prošireno, „domaćinstvo“ dvora Sparte nemilosrdnije je i neuvijenije oslikano: Leda sklona piću, pragmatični Tindarej, kvir sestra Timandra, blizanci avanturisti Kastor i Polideuk, dve uglavnom izostavljane najmlađe ćerke... Helenina različitost objašnjena je krhkošću tela, prozračnijom i svetlijom lepotom, nevičnošću borbama, pre nego, iako prisutnim, tračevima o tome da je dete Ledinog prolaznog, anonimnog ljubavnika. Kao takva, nežnija, istraumirana otmicom i silovanjem za koje je odgovoran Tezej, predmet je prezira većeg dela porodice, ali zato Klitemnestrine bezuslovne bolećivosti i zaštite.

Mada posvećen naslovnoj junakinji, samim tim najvećim delom usredsređen na nju, roman mnogo prostora daje njenim bližnjima, kao i generalno predstavljanju društva. U knjizi Hejvudove, princeze su zaštićene i pretežno odgajane unutar zidina palate, dok kod Kazatijeve slobodno lutaju gradom, od vežbališta do trgovine, starije su, seksualno osvešćenije i – imaju slobodu izbora. S tim u vezi, autorka bira ređu, manje poznatu verziju koju je i Euripid koristio kao podlogu tragedije „Ifigenija u Aulidi“, a prema kojoj se Klitemnestra prvobitno udala za kralja Tantala iz udaljene zemlje, dakle, varvarina prema shvatanju Grka. Proterani mikenski prestolonaslednici, braća Agamemnon i Menelaj, utočište pronalaze na Tindarejevom dvoru. U dogovoru sa zaštitnikom, koji im obezbeđuje pomoć pri izvođenju puča kod kuće, Agamemnon organizuje ubistvo Klitemnestrinog supruga i tek rođenog sina, nakon čega se sam ženi njome i odvodi je u Mikenu.

Dakle, Kazatijeva bira da bezmalo od početka pretvori Klitemnestru u napetu, ogorčenu, borbenu osobu (što je, između ostalog, Agamemnona toliko neodoljivo i privuklo), čija se mržnja i rešenost na osvetu začinju još pre klasične verzije i žrtvovanja obožavane Ifigenije. U brak ulazi uveliko mrzeći, a nije mnogo drugačije ni sa Helenom, za koju autorka daje do znanja da njen, mada svojevoljan, izbor Menelaja za muža proishodi isključivo iz inaćenja sestri. Atridi su od prvog pojavljivanja portretisani izrazito negativno, kao nasilni oportunisti, što priču lišava iznijansiranosti i dramske tenzije, ma koliko stilski i dinamikom bila živopisna. Ličnosti su unapred zadate, bez mnogo mogućnosti daljeg razvoja, a to je jedan od upadljivijih, mada za diskusiju izuzetno podsticajnih, nedostataka inače zanimljivog romana.

U većoj meri su uključeni i bliže dočarani pojedini sporedni likovi, poput inteligentne rođake Penelope i njenog budućeg muža Odiseja, kao i onih negativnih: spartanske neimenovane proročice i dvorjanke Kiniske. Prvo dvoje su katalizator Klitemnestrinih simpatija, druge dve dodatnog gneva. Dat je značajan prostor naznakama učešća blizanaca u pohodu Argonauta na zlatno runo, a dok kod Hejvudove Klitemnestra tek od Egista, već duboko u braku, saznaje za krvavu prošlost Atrejeve loze, ovde je od početka sve transparentno i poznato. Klitemnestra bi, očigledno, sve i da Ifigenija nije žrtvovana, ostala zakleta osvetnica bez početnih iluzija o muževljevoj naravi i spremnosti na svaku surovost zarad ostvarenja megalomanskih ambicija. Suprotno nameri takvog usložnjavanja motivacije, ona je zapravo ograničena, lišena dubine efekta iznenađenja i razočaranosti. Čak i ljubav prema Tantalu ostavlja utisak preuveličanog, mladalačkog zanosa, pretežno zasnovanog na njegovom fizičkom izgledu i slatkorečivosti, koji, usled tragičnog kraja, kod glavne junakinje prerasta u sakralnu uspomenu.

Druga polovina romana obuhvata Klitemnestrin život u Mikeni i Trojanski rat, potvrđujući od početka zauzet, ali sada sve napadnije praćen smer. Junakinja ostaje u granicama gotovo jednodimenzionalne, besne karikature agresivnog, prenaglašenog protofeminizma. Umesto istančanosti koju bi obezbedila veća šarolikost, ustaljuje se crno-beli svet suprotstavljanja negativnih junaka (većinom muškaraca) „oštećenima“. Skrenimo pažnju na par primera dvostrukog morala. Najupadljivije je primenjen na Klitemnestrinu braću i sestre, čije preljube i seksualne „slobode“ prolaze s odobravanjem, dok je Menelaj kritikovan zbog odvođenja sluškinja u svoje odaje. Klitemnestra nije u stanju ni da ne favorizuje „prelepu, plemenitu“ kći Ifigeniju i to čini veoma upadljivo, naročito u poređenju sa direktnom, introspektivnom Elektrom ili prestolonaslednikom Orestom. Time se potvrđuje već primećena diskriminacija prema izgledu: lepi likovi, muški i ženski, jedini su kojima je baš sve dopušteno. Na kraju krajeva, Klitemnestri su Paris i Helena prihvatljivi s obzirom na istovetno savršenstvo njihovih – tela... Zatim, nasuprot implicitno osuđivanoj težnji vladara za potomstvom, kao progresivno se pozdravlja Timandrino otvoreno izbegavanje supruga, jer od tek udate kraljice, naravno, svi očekuju otvoreni suživot sa ljubavnicom dovedenom iz otadžbine, u ime slobode?

Zanimljivo je i to da su jedini pozitivno okarakterisani muškarci oni sa osobinama da ispredaju priče, lepe koliko njihov fizički izgled, uz to neskloni ratovanju, ali koji zato preuzimaju tradicionalno (u ondašnjem kontekstu!) ženske zadatke poput gajenja dece, prepuštajući suprugama da se bore i vladaju. S druge strane, maskulini kvaliteti koji se osporavaju Agamemnonu i ostalima, kod žena su poželjne, izrazito visoko vrednovane osobine. Naročito je scena na Aulidi i doslovce žrtvovana potrebi da se Klitemnestra prikaže kao superžena iz akcionih filmova, koja poput Stivena Sigala poseče svakog vojnika na putu do oltara, sve dok je ne zaustavi nečije – koleno u leđa. Sve nabrojano, zapravo, veoma dobro odražava i ilustruje jedan savremeni, opštekulturološki trend „toksične femininosti“ i prelaska inicijalno dobrih ideja u opasnu krajnost. Sledi li autorka takav tok intuitivno ili ga svesno primenjuje kako bi ubedljivo dočarala Klitemnestrino psihičko zastranjivanje, neka ostane izazov za čitaoce.
 
„Mržnja je kao loš koren. Ona zauzima mesto u tvom srcu pa se širi sve više, tako da sve truli.“

U svakom slučaju, romani „Kćeri Sparte“ i „Klitemnestra“ nisu tek praćenje jednog, poslednjih godina sve prisutnijeg, trenda oživljavanja i neretko ne baš veštog aktuelizovanja antičkih tema, već pre svega pojedinačna, originalna proširenja dobro poznatih priča na različite, za uporedno sameravanje izazovne, a čitalački zanimljive načine.

Autor: Isidora Đolović


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
uz banca intesa mastercard kreditne kartice popust 25  laguna knjige Uz Banca Intesa MASTERCARD kreditne kartice popust 25%
20.11.2024.
Odlična vest za sve ljubitelje dobrih knjiga i društvenih igara je da Banca Intesa i Izdavačka kuća Laguna nastavljaju sa uspešnom saradnjom i omogućavaju specijalne popuste.   Do 30. novem...
više
black friday od 29 novembra do 1 decembra 2024 u delfi knjižarama i na sajtovima laguna rs, delfi rs i dicearena rs laguna knjige Black Friday od 29. novembra do 1. decembra 2024 u Delfi knjižarama i na sajtovima laguna.rs, delfi.rs i dicearena.rs
20.11.2024.
Četvrti petak u novembru se od sredine 20. veka naziva crnim, jer od tog dana počinje sezona praznične kupovine i sniženih cena. Ovaj datum iz godine u godinu poprima sve veće razmere i proglašava se ...
više
uspešno predstavljanje lagune na interliberu  laguna knjige Uspešno predstavljanje Lagune na „Interliberu“
20.11.2024.
Na nedavno završenom Međunarodnom sajmu knjiga „Interliber“ u Zagrebu, Laguna je predstavila svoja izdanja čitalačkoj publici u Hrvatskoj na štandovima „Hoću knjigu“ i „Knjižare Zuzi“. Tokom sajams...
više
promocija romana sedef magla dragoljuba stojkovića laguna knjige Promocija romana „Sedef-magla“ Dragoljuba Stojkovića
20.11.2024.
Roman Draguljuba Stojkovića „Sedef-magla“ predstavljen je 19. novembra u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC, gde su, pored autora, govorili i reditelj Milorad Milinković i urednica Dubravka Drago...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.