Karma Braun: Za „Recept za savršenu suprugu“ neće vam biti potrebne maramice

Najnovija knjiga nagrađivane autorke Karme Braun „Recept za savršenu suprugu“ prati živote dve žene koje žive u razmaku od 50 godina. Ove žene žive u istoj kući, koriste istu knjigu recepata i bore se protiv istih problema dok pokušavaju da same upravljaju vlastitim životima.



Zašto ova knjiga i zašto baš sada?

Ima nečeg poprilično zanimljivog u vezi sa pisanjem knjiga… potrebno je mnogo vremena da neka priča prođe svoj put od rukopisa do gotovog primerka na polici, a kada je čitalac konačno dobije u ruke, to znači da se godinama radilo na njoj. Počela sam da pišem „Recept za savršenu suprugu“ pre oko pet godina, a najzanimljivije mi je što su teme kojih sam se dotakla u ovoj knjizi i danas relevantne i važne, kao što su bile i onomad kada sam napisala prvu rečenicu (a možda su sada čak i važnije).

Odakle Vam ideja o zajedničkoj knjizi recepata i zajedničkoj kući (sa vremenskim razmakom od 50 godina)?

Sve je počelo knjigom recepata. Posedujem dosta starinskih kuvara (neki su deo porodičnog nasleđa, a druge sam pronašla u prodavnicama polovnih knjiga), i oduvek sam volela ubrljane i isprskane stranice i rukom ispisane napomene pored recepata. Neli, domaćica iz 1950-ih, oformila mi se u glavi dok sam zamišljala žene koje su posedovale ove kuvare pre mene i njihove živote koji su se odvijali pre mnogo decenija. Što se tiče kuće, inspirisao me je film pod nazivom „Kad bi ovi zidovi mogli da govore“ (1996) koji prati tri žene koje su živele u istoj kući, a čije priče pokrivaju period od 20 godina. Želela sam da kuća bude jedan od likova u knjizi; mesto koje je čuvalo uspomene na značajne životne trenutke... ali i tajne.

Napisali ste mnogo tužnih priča koje prosto mame suze i duboke uzdahe. „Recept za savršenu suprugu“ nije takva vrsta priče. Kako ste se osećali povodom toga?

Osećala sam se lakše. Dok pišem, volim da guram emocije do samih granica, ali nemoguće je da se zaštitite od tuge dok pišete priču koja izaziva suze. Može da bude veoma teško kada u takvom emotivnom stanju pišete knjigu za knjigom, tako da mi je ova priča — i pored toga što sam se u njoj bavila teškim temama — dala preko potreban predah od svega toga.

Kako su Vaši odani obožavatelji reagovali na ovu knjigu?

Do sada su reakcije bile veoma pozitivne! Čitaoci kažu da im i dalje deluje kao „knjiga Karme Braun“ – način pisanja im se čini poznatim – ali im ovoga puta, dok čitaju knjigu, nije potrebna kutija maramica nadohvat ruke.

O kojim aspektima života žena ste zaista želeli da govorite u romanu?

Kada razmišljam o vremenu u kom su moje majka i baka odrastale, primećujem napredak do koga smo došle. U isto vreme, čak i ovde u Kanadi i SAD, koje se ubrajaju među najprogresivnije zemlje na svetu, i dalje postoje protivrečnosti: žene su i dalje manje plaćene od svojih muških kolega; žene su i dalje glavne negovateljice i domaćice, čak i kada rade puno radno vreme i onoliko sati nedeljno koliko i njihovi supružnici/partneri; žene se i dalje procenjuju na osnovu izgleda; a očekivanja u brakovima i domaćinstvima utemeljena na osnovu rodnih uloga su frustrirajuće otporna na bilo kakve promene. Imam 11-godišnju ćerku i nadam se da će, dok odraste, društvo postati mnogo ravnopravnije – ona ​​to zaslužuje, a uostalom kao i sve žene.

Veliko pitanje koje se postavlja u ovoj knjizi ujedno je i veliko pitanje koje sve nas muči: ko smo zapravo mi? Da li ste otkrili nešto o sebi dok ste pisali o ovoj temi?

Upravo sam proslavila petnaestogodišnjicu braka i jedna sam od onih majki koje ostaju kod kuće zato što imaju malo dete, oko čega smo se moj muž i ja složili. Imam veoma uzbudljivu spisateljsku karijeru, obavljam većinu kućnih poslova i vodim brigu o detetu dok moj muž radi van kuće. Tako da je delom otkriće do kog sam došla u ovoj knjizi, ali i analizirajući sebe, bilo vezano za istraživanje vlastitih osećanja povodom svega toga. Tačnije, istraživala sam ulogu feminizma u tradicionalnom braku, i kako da izgradim karijeru, dok istovremeno težim ravnoteži i jednakosti unutar svoje porodice. Počela sam da verujem da je ravnoteža precenjena stvar i da žene mogu da „imaju sve“, ali možda ne u isto vreme. Volela bih da to nije istina, ali barem za mene jeste – i sa tim sam se pomirila.

Recite nam nešto o svojim dvema junakinjama: Neli, domaćici iz 1950-ih, i Alis, savremenoj milenijalki. Zašto ste ih spojili u ovoj priči?

Neli Merdok je tipična domaćica iz 1950-ih koja u svim aspektima liči na mnoge žene tog doba: obožava svog muža i svoju kuću i shvata koje je njeno mesto u braku i društvu. Slično tome, Alis je mlada i udata, ali ima karijeru i slobodu da izabere svoj životni put... ali da li je to baš tako? Obe žene imaju ambicije koje izlaze iz tradicionalnih okvira uloge „supruge“ i obe imaju izazove i tajne u svom braku. Lik domaćice Neli iz 1950-ih mi je došao lakše – sama se formirala u mojoj glavi, i iako je bilo nekoliko obrta, njena priča je u suštini linearnija i jednostavnija. Neki će zasigurno pogrešno razumeti Alis, jer iako deluje kao da nema zbog mnogo čega da se požali – pošto joj muž pruža, neki bi rekli, „zavidno lagodan“ život – oseća se sputano zbog onoga što se od nje očekuje u braku, čak i u ovom modernom, progresivnom dobu. Ona jeste nesavršena, kao i svi mi, i pravi mnoge greške dok pokušava da shvati šta želi i ko je zapravo. Iako se njihove priče i ishodi razlikuju, oduvek sam doživljavala i Neli i Alis kao jake, nezavisne žene. Možda se čitaoci neće uvek složiti sa njihovim izborima, ali se nadam da će makar pokušati da ih razumeju.

Da li je ova knjiga delom autobiografska?

Nema ničeg autobiografskog u njoj, ali to je pitanje koje često dobijam. Pretpostavljam da čitaoci veruju da autori ubacuju mnogo više scena iz vlastitog života u knjigu nego što je to zapravo slučaj. Osim nekoliko recepata (koji su stari porodični recepti) i činjenice da volim da pravim testa – što mi je zajedničko sa Neli – moja lična priča ne nalazi se na ovim stranicama. Pisanje ovog romana me je svakako podstaklo da preispitam svoja osećanja prema braku, majčinstvu i sebi kao ženi, ali ovi likovi imaju svoje živote koji nimalo ne liče na moj. Zvuči čudno, ali do momenta kada završim knjigu, doživljavam ih kao stare prijatelje koje sam nekada dobro poznavala, ali nisam imala prilike da se neko vreme družim sa njima.

Da li imate neki poseban način na koji vaspitavate svoju ćerku?

Roditeljstvo je najteži zadatak koji sam ikada imala i, na mnogo načina, imam utisak da učimo zajedno dok ona odrasta. Partnerska veza sa mojim mužem je stvarno snažna i imam i uzorne roditelje, a često se prisećam i svojih iskustava iz detinjstva koji mi služe kao primer. Ako i imam neku krilaticu koju ponavljam ćerki, ona verovatno glasi ovako: „Ne odustaj, zabavi se (i budi bezbedna) i nikada ne zaboravi da nisi ovde samo zato da bi usrećila druge ljude.“

Na čemu sada radite?

Radim na svom sledećem romanu, koji će ponovo pratiti dva vremenska toka, ali ću detalje za sada zadržati u tajnosti.

Autor: Dejna Dži
Izvor: vancouversun.com
Prevod: Kristijan Vekonj