Kaluđerova priča: Intervju sa Gelungom Tubtenom

Ako postoji grupa ljudi kojoj bi britanski budistički sveštenik Gelong Tubten želeo da prenese svoja učenja, to su svakako današnji političari. „Hajde da isprobamo svesnost“, rekao bi.



Kaluđer sa mnogo odora

Meditacija – ili svesnost (Tubten kaže da su ovo sininimi) – ušla je na Zapad krajem prošlog veka zahvaljujući zvezdama – Opri, Gvinet Paltou i Nikol Kidman – i tajkunima – Ričardu Brensonu i Arijani Hafington – koji su isticali koliko ova aktivnost pozitivno utiče na smanjenje anskioznosti i stresa. Toliko se saživila sa svakodnevnicom da je na Zapadu ušla i u škole, bolnice, zatvore, korporacije i univerzitete, a Gelung Tubten je jedan od najpoznatijih učitelja.

Razgovarali smo sa njim preko telefona pre nego što će održati predavanje, i prvo sam ga pitala šta je obukao – iako deluje banalno, zanimalo me je da li je u farmerkama ili možda ima skrivenu kolekciju kožnih jakni. Ali ne, celog dana je u odorama kojih ima u različitim bojama i od različitih materijala u zavisnosti od godišnjeg doba. Već sutradan odleteće za Peru gde ima govor u sklopu konferencije Ujedinjenih nacija.

Trnovit put ka svesnosti

Nije oduvek bilo lako. Njegova prošlost ispunjena je depresivnim epizodama, napadima panike i istrošenošću koju je prouzrokovalo previše provoda i premalo brige o sebi. „Ja sam osoba ekstrema“, govori sa osmehom koji čujete u tom toplom, jasnom glasu.

Tubten je odrastao u Kembridžu, Oksfordu i Londonu u religiozno i kulturološki liberalnoj anglo-indijskoj porodici. Majka mu je poznata glumica Indira Joši, a otac programer. Iako je budizam bio prisutan u njegovom životu od samog početka, odrastanje opisuje kao veoma otvoreno prema svim religijama.

Kada je imao 17 godina i upisao se na Oksfordski univerzitet, njegovi roditelji su se razveli. Ne može ili neće da kaže da li je to ostavilo emotivnog traga, ali svakako možemo da pretpostavimo da je uticaj bio ništa manji nego kod druge deca koja prolaze kroz takvo iskustvo. Nakon Oksforda, pokušao je da se bavi glumom u Londonu i taj poziv ga je odveo u Njujork. Upravo u Americi su počele borbe sa stresom, nesrećom i anksioznošću.

„Osećao sam kao da bežim od sopstvenog uma. Upao sam u veoma naprednu pozorišnu školu gde sam izučavao metodologiju glume. Ohrabrivali su nas da zaronimo u svoju prošlost i to mi je izazvalo napade panike. Učili su nas da istražujemo svoju ličnost kako bismo bili što autentičniji u ulogama, ali to je bilo kao da ste na terapiji bez terapeuta.“

U 21. godini je počeo njegov sunovrat, često se opijao, loše se hranio i nije brinuo o sebi. Tubten je dotakao dno jednog jutra kada se probudio sa takvim bolom u grudima da je mislio da je doživeo srčani udar. Doktori su dijagnostikovali arterijsku fibrilaciju (abnormalan rad srca koji pet puta povećava opasnost od srčanog udara) i savetovali su mu da promeni način života kako bi izbegao teže posledice. Nekoliko meseci je proveo u krevetu. O njemu je tada brinula majka, i u njenom stanu je pronašao knjige o budzimu. Na kraju je doneo odluku da promeni život iz korena i ode u Škotsku u budistički manastir, prvi koji je osnovan na Zapadu tokom šezdesetih. „Kada se potpuno raspadate, ponekad je jedino rešenje da napravite radikalan potez.“

Četiri dana po dolasku postao je kaluđer, kako nalaže procedura jednogodišnjeg monaškog života. „Tokom ceremonije, starešina je rekao: ’Sada je tvoj stari život mrtav, ponovo si rođen kao osoba.’ Osetio sam veliko olakšanje.“

Četiri godine potpune izolacije

Nakon godinu dana svakodnevnih meditacija i moltivenih ceremonija – plus zadatka da namešta krevete u gostinjskoj kući manastira – Tubten je shvatio da samo grebe po površini i odlučio je da se povuče u samostalnu meditaciju na devet meseci. „Tokom tih meseci intenzivnih meditacija počeo sam zaista da preispitujem šta želim da radim sa svojim životom. Da li je ovo bila samo pauza ili ću uraditi nešto zaista značajno? Želeo sam da razvijem saosećanje i uradim nešto što će pomoći drugima. U početku je ta odluka izazivala agoniju, ali je dovela do toga da se odlučim na kaluđerski poziv zauvek.“ Jasno je da se nimalo ne kaje. „Obučavala me je najneverovatnija osoba – poznati tibetanski master Čoje Akong Tulku Rinpoče. On me je podstakao da držim kurseve kako bih pomogao ljudima.“

Ako vam ovih devet meseci zvuči ekstremno, sledeća odluka će vas zaprepastiti: Tubten je 2005. godine pošao u susret najvećem izazovu – četvorogodišnjoj meditaciji na ostrvu Aran sa još 20 kaluđera i tokom tog perioda nisu imali apsolutno nikakav kontakt sa spoljnim svetom. „To je najintenzivniji period mog života. Meditirali smo oko 12 sati svakog dana i ubrzo sam bio šokiran otkrićem koliko patnje i tuge nosim u sebi. Provodio sam dane u dubokoj depresiji tokom kojih sam želeo da sa sebe zbacim odoru i vratim se na stari način života. Prve dve godine su bile veoma teške, ali sam uz pomoć starešine uspeo da naučim kako da oprostim sebi. Drugi deo ovog poduhvata bio je potpuno drugačiji – kao da sam iz noći prešao u dan.“

Po povratku u ostatak sveta, primetio je da se desila revolucija pametnih telefona koja je navela ljude da zakopaju noseve u svoje uređaje i postanu još opterećeniji stresom, neprestano u potrazi za novom dozom dopamina. Bio je šokiran.

Pogled ka svesnijoj budućnosti

„Mora da se dogodi mnogo dublja promena. Neophodno je da prepoznamo da nas pohlepa neće učiniti srećnijim. Moj rad na polju svesnosti sastoji se u tome da ljudima pokažem da sreća ne potiče odatle i da im takve stvari pružaju kratkotrajno uzbuđenje koje je neophodno neprestano pothranjivati. Svesnost može da nas oslobodi.“

Tubten je sada veoma tražen. Ne samo da sarađuje sa kompanijama poput Gugla i Linkdina, osmislio je i programe za studente medicine na univerzitetu u Irskoj. Putuje po svetu i drži predavanja. Čak ga je Marvel pozvao da podučava meditaciji Benedikta Kamberbača i Tildu Svinton za film „Doktor Strejndž“. A sada je objavio i svoju prvu samostalnu knjigu „Kaluđerov vodič za sreću“.

Njegov život sada zvuči kao potpuna antiteza kaluđerskom pozivu. Da li ikada jede čokoladu i pije kafu ili je sve vreme na pirinču? „O, i te kako pojedem čokoladu“, nasmejao se i dodao, „ali volim i pirinač.“ Da li mu nedostaje nešto iz prethondog života? „Ne, ništa. Sjajno mi je sada. Uživam u svom životu.“

Autor: Lusi Kliland
Izvor: countryandtownhouse.co.uk
Prevod: Dragan Matković