Savremeni model obrazovanja je fokusiran na stil umesto na sadržaj i na izlaganje suvih činjenica umesto na pažljivo razmatranje metoda. Učenici uče istorijske činjenice i datume, umesto da razumeju kako istoričar procenjuje pouzdanost različitih primarnih izvora i šta raditi kada se izvori ne slažu. Učimo studente imenima i redosledu planeta u Sunčevom sistemu, ali se ne trudimo da im pokažemo prirodu naučnog metoda ili značaj kontrolnih grupa, replikacije, velikog broja uzoraka i recenzija kolega. Učimo ih činjenicama, ali ne i metodu koji se koristi da bi se otkrile te činjenice; govorimo studentima u šta da veruju, ne kako da razmišljaju.
A onda se pitamo zašto običan čovek ne ume da interpretira osnovno naučno istraživanje ili zašto ne može da održi razumnu diskusiju o politici, a da ne posegne za prozivkama. To bi bilo kao kada biste odbili da predajete matematiku, a onda se pitate zašto ljudi ne znaju osnove algebre.
„Šest tajni inteligencije“ možda zvuči kao uobičajena knjiga o samopomoći, ali ona je nešto daleko sofisticiranije i važnije od toga. Krejg Adams izuzetno vešto i jasno prikazuje elemente opšte inteligencije, zašto se ne uče u školama, koje su posledice i kako da se to ispravi. Ubedljivo zastupa stav da ako želimo da proizvedemo dilplomce sa boljim veštinama razmišljanja, treba da damo prioritet učenju filozofije, a naročito učenju kritičkog rasuđivanja koje je u osnovi svake oblasti, a nezavisno je od nje.
Adams zagovara tezu da ljudski um ima univerzalnu strukturu i da se to ogleda u činjenici da ipak možemo učiti od grupe ljudi koja je živela u suštinski drugačijoj kulturi i govorila potpuno drugačiji jezik pre više od 2000 godina – antički Grci. Možemo da učimo od njih jer, za razliku od drugih plemena izgubljenih u pojedinostima sopstvenih kultura, Grci su tragali za univerzalnim objašnjenjima koja su prevazilazila neko pojedinačno vreme i mesto. Konkretno, Aristotel je prvi sistematizovao univerzalnu strukturu ljudskog uma i univerzalne principe rasuđivanja koji su u temelju svih naših uverenja i argumenata.
Adams tvrdi da bi trebalo eksplicitno predavati u školama ove ideje – koje je prvi otkrio Aristotel – pošto psihološka istraživanja pokazuju da ljudi mogu efikasnije da rasuđuju ako su prethodno bili izloženi apstraktnim idejama. Naučite ljude zakonu velikih brojeva, na primer, i pokazaće značajno bolje rezultate na narednim testovima statističkog rasuđivanja. Ako učenike naučimo principima efikasnog deduktivnog, induktivnog i analognog rasuđivanja – uključujući i šta tačno jedan argument čini naizgled ispravnim – i sami će postati bolji u argumentaciji, a i manje podložni manipulaciji. Kao rezultat ovoga, imaćemo i bolje političare, jer će se njihova argumentacija meriti po višim standardima.
Upravo ovo nedostaje u javnom obrazovanju i u javnom diskursu. Preplavljeni smo činjenicama i statistikama, a nemamo ideju šta sa njima da radimo. Ne verujemo nauci zato što je ne razumemo i detinjasto smo površni u politici – ne zato što nam nedostaje znanja – već zato što smo nesvesni osnovnih aspekata racionalnosti.
Stvar je u tome da ovi aspekti – nasuprot naslovu knjige – nisu tajna. Poznati su već više od 2000 godina i nadgradile su ih savremena psihologija i filozofija. Tajna su samo zato što odbijamo da o njima naučimo široku publiku na smislen način.
Preporučio bih ovu knjigu svakome ko želi bolji uvid u strukturu naših umova i argumenata. Ako se do sada niste susreli sa ovim idejama, one će vas istinski transformisati, a Adams ih predstavlja jasno, jezgrovito i objektivno. Takođe ćete saznati i zašto obrazovni sistem ne uči ovim veštinama, kao i mogućnost prevazilaženja ovog problema.
Izvor: Goodreads
Prevod: Borivoje Dožudić