Kako znamo da je epska poezija bila recitovana iz glave?

Ko je bio Homer? Ili da preformulišemo: ko je bio tvorac Homerovih stihova? Tokom 19. veka, pitanje identiteta grčkog pesnika je u učenim krugovima smatrano veoma važnim. Među tumačima su se pojavile dve dominantne struje: „analitičari“ su verovali da se iza Homerovog imena krilo više različitih autora, dok su „unitaristi“ bili ubeđeni da se radilo o samo jednom čoveku. Većini naučnika se činila nezamislivom ideja da je među nepismenom populacijom bilo ljudi sposobnih da recituju duge i komplikovane spevove pre nego što su oni bili zapisani. Kako bi iko mogao da zapamti tolike stihove?

A onda krajem dvadesetih godina prošlog veka na scenu stupa Milman Peri. Mladi naučnik, koji je od 1929. godine radio kao predavač na Univerzitetu Harvard, bacio se na analizu starih tekstova i, oslanjajući se na rezultate antropoloških istraživanja i rad na terenu, dokazao da su pripadnici nepismenih ili polupismenih naroda bez ikakve sumnje bili u stanju da recituju duge spevove. Slavista Matija Murko, koji je prisustvovao njegovoj odbrani doktorata na Sorboni, inspirisao je Perija da se ranih tridesetih zaputi u brda zemlje koju danas zovemo Bosna i Hercegovina. Tamo je na aluminijumske diskove snimao „epske pjesme“ u izvođenju guslara – tamošnjeg ekvivalenta bardova ili rapsoda. Radilo se o usmeno prenošenoj poeziji iz perioda koji je prethodio širenju pismenosti. Primetio je da su se guslari služili „istom strukturom i obrascima“ koje je pronašao kod Homera.

„Umesto da ih posmatra kao konvencionalna umetnička dela ili kao celine nastale naknadnim  povezivanjem različitih verzija iste pripovesti, Milman Peri je 'Ilijadu' i 'Odiseju' video kao rezultat generacijama dugog procesa komponovanja kroz izvođenje“, piše stručnjak za usmenu tradiciju Džon Majls Foli. Peri je na taj način uneo revoluciju u naše poimanje usmenih korena epske poezije.

Briljantna karijera ovog naučnika prerano je okončana njegovom iznenadnom smrću 1935. godine. Projekat je prešao u ruke njegovog saradnika Alberta Lorda, koji je u Jugoslaviju uspeo da se vrati tek po završetku Drugog svetskog rata. Perijeva i Lordova „usmena teorija“ o poreklu „Ilijade“ i „Odiseje“ danas je široko prihvaćena od stručne javnosti i primenjuje se u tumačenju više od 150 različitih usmenih tradicija.

Foto: Muzej Vojvodine / CC BY-SA 3.0 rs / Wikimedia commons
 

Perijevi akustični snimci – ili „pola tone epova“, kako ih je opisao Albert Lord – čuvaju se u Zbirci usmene književnosti Milmana Perija na Harvardu. Peri ih je napravio u idealnom trenutku: tehnologija tog vremena bila je nezgrapna, ali ipak prenosiva, a guslari su još uvek postojali.

Oko Milmanove misteriozne smrti isplela se bogata mreža urbanih legendi, koje bi se i same mogle nazvati svojevrsnom „usmenom tradicijom“. Peri je tokom boravka u zabitima Jugoslavije sa sobom uvek nosio pištolj i zna se da ga je poneo na porodično putovanje u Kaliforniju. Jedna od pretpostavki je da je oružje slučajno opalio dok se njegov vlasnik raspakivao. Budući da nije utvrđeno šta se zaista dogodilo, počele su da se šire glasine.

Profesor klasične filologije Stiv Ris je u članku pod naslovom „Mit o Milmanu Periju“ objavio saznanja do kojih je došao proučavajući različite teorije koje su proistekle iz tog tragičnog događaja. On navodi da je Peri obično opisivan kao „junak radničke klase“, momak sa farme pilića koji se suprotstavio harvardskoj snobovštini i koji je, iz očajanja što mu nije ponuđeno mesto redovnog profesora, oduzeo sebi život. Mnogi su ga poredili sa Aleksandrom Velikim koji je takođe umro u 33. godini života, T. E. Lorensom [Lorens od Arabije] koji je poginuo u besmislenoj saobraćajnoj nesreći nekoliko meseci pre Perijeve smrti, pa čak i Ajantom koji je izvršio samoubistvo „duboko uvređen što nije nasledio Ahilovo oružje“. Ris se u svom članku oslanja na postojeću dokumentaciju i pažljivo analizira mitove o Periju u kontekstu fluidnosti usmenih tradicija.

Čini se da čovek modernog doba, iako zasićen korporacijskim narativima i televizijskim zapletima, ipak nije izgubio sposobnost da peva o svojim palim herojima.
 
Autor: Metju Vils
Izvor: jstor.org
Prevod: Jelena Tanasković