Kako su nemački bibliotekari konačno uhvatili neuhvatljivog kradljivca knjiga

Norbert Šild je u popodnevnim časovima 21. februara 2006. godine zauzeo svoje mesto u čitaonici gradske biblioteke u Triru, na zapadu Nemačke, i otvorio knjigu staru četiri stotine godina, posvećenu geografiji Evrope. Brzim potezima Šild je na knjigu položio beli papir, iz džepa izvadio skalpel i diskretno izrezao kartu Alzasa, koja se nalazila na 375. i 376. stranici.

Šild nije primetio da su stolovi dva bibliotekara zadužena za pronalaženje knjiga za čitaoce postavljeni na postolje koje je približno metar visine, što je značilo da imaju savršen pogled na njega. Prišli su mu i pitali ga šta radi.

„Vredelo je pokušati“, rekao je Šild. Bacio je člansku kartu biblioteke na sto i požurio da napusti prostoriju, noseći kartu sa sobom.

Zapanjeni, dva službenika su otišla pravo kod direktora gradske biblioteke Gintera Franca. Franc, brkati stručnjak za istoriju knjiga, pozvao je dva svedoka iz čitaonice i podneo prijavu policiji. Poslao je i mejl ostalim bibliotekama u Nemačkoj, obaveštavajući ih da se Šild predstavio kao istoričar, da je bio prosečne visine i korpulentne građe, neočešljane plave kose i da je nosio upečatljiv nakit.

U svom mejlu Franc je Šilda nazvao Büchermarder, odnosno „knjiškom kunom“. Kune su sisari-mesožderi, često kradu ptičija jaja i jako je teško otarasiti ih se. Nadimak se primio.

Nekih petstotinak kilometara dalje, u biblioteci u Oldenburgu, malom gradu blizu Severnog mora, Klaus-Peter Miler je pročitao Francov mejl. Prebledeo je. Poznavao je Norberta Šilda.

Takozvana „knjiška kuna“ bila je redovni posetilac Pokrajinske biblioteke u Oldenburgu, gde se predstavljao kao student doktorskih studija koji se bavi starim turističkim vodičima i atlasima. Miler se setio razgovora koji je sa Šmitom vodio o njegovom istraživanju. „Nisam ništa posumnjao“, rekao je.

Miler je, zajedno sa elokventnom mladom koleginicom po imenu Korina Reder pregledao evidenciju biblioteke o Šildovim posetama. Veći deo ovih dokumenata već je ranije uništen. Oldenburška, kao i većina drugih biblioteka u Nemačkoj, poštuje stroga pravila zaštite podataka o ličnosti svojih korisnika. Našli su, međutim, jedan trag. Šild je poslednji put biblioteku posetio u jesen 2005. godine. Planirao je da se vrati, te su bibliotekari već izdvojili knjige koje je poručio.

Miler i Rederova su prečešljali knjige. Dve među njima, uključujući i izuzetno vredno izdanje posvećeno geografiji Španije, bile su neoštećene. Treća, Atlas van Zeevaert en Koophandel door de geheule Weereldt Luja Renara, atlas mora i trgovine iz 1745. godine, na prvi se pogled činio neoštećeno. Međutim, pregledali su ga pažljivije. Samo bi jako pažljiv čitalac primetio šta je nedostajalo.

Šild je iz knjige isekao devet karata, uključujući i Renarov nacrt celog sveta i detaljne ilustracije jugoistočne Azije i zaliva Hadson. Isekao je i prilog, koji je sadržao spisak karata. Kao da to nije bilo dovoljno, olovkom je obeležio preostale karte sitnim rukopisom u gornjem desnom uglu, na način na koji to čine profesionalni arhivisti.

„Sedeći nad knjigom, jedva sam disao“, seća se Rederova, „Stvarno je bio profesionalac.“

Rederova je slučaj prijavila oldenburškoj policiji. (Koja će, nešto kasnije, štetu proceniti na između 44.130 i 48.800 dolara.) Na predlog poznanika, pratila je onlajn aukcije na kojima su se mogle pojaviti karte iz Renarove knjige. Uporedila je fotografije iz ponude tragajući za karakterističnim bojama, veličinom, žutilom papira i naborima iz oldenburškog atlasa, da bi zatim kontaktirala sa trgovcima antikvitetima, raspitujući se za poreklo artikala koje prodaju.

Do Uskrsa Rederova je svoju potragu ograničila na dva trgovca. Jednog sunčanog dana u maju 2006. godine Rederova i njen kolega Klaus-Peter Miler ušli su u službeni golf oldenburške biblioteke, crvene boje, i krenuli u potragu za kartama koje su nestale. „Osećali smo se kao da smo u nekom filmu“, kaže Rederova.

Rederova i Miler prešli su nekih 450 kilometara, od Oldenburga do Genta u Belgiji, sa Renarovim oštećenim atlasom na zadnjem sedištu. Karte u prvoj aukcijskoj kući, kako su ubrzo shvatili, nisu odgovarale atlasu koji su nosili sa sobom. Format i površina papira su se razlikovali. Originali iz Oldenburga bili su u daleko boljem stanju.

Posle noći provedene u hotelu prešli su još 100 kilometara do Brede u Holandiji, gde su posetili „Antikvarijat Plantijn“, malu, ali dobro održavanu antikvarnicu. Vlasnik Diter Dunker bio je vrlo uviđavan i odlično je govorio nemački. Pokazao je Rederovoj i Mileru dokumente koje su tražili. Pregledali su stranice i izmerili ih.

„Četiri karte savršeno su odgovarale našem atlasu“, kaže Rederova uz zadršku.

Rederova i Miler nisu bili jedini bibliotekari koji su prepoznali ime Norberta Šilda. Šild je, navodno, još 1988. godine utekao sa serijalom ilustracija Rajne, koje su čuvane u Univerzitetskoj i Pokrajinskoj biblioteci u Darmštatu. Nedavno restaurirana knjiga filozofa i astronoma Johana Keplera iz 1616. godine nestala je 2002. godine u Bonu.

Za mesec dana koliko je proteklo od kada je poslao mejl bibliotekama širom Nemačke, Franc je sastavio spisak od dvadeset institucija koje su tvrdile da je Šild iz knjiga koje čuvaju ukrao pojedinačne stranice. Jednom se prilikom Šild navodno predstavio kao slobodni novinar koji se bavi temama iz umetnosti.

U Univerzitetskoj biblioteci u Minhenu, Sven Kutner, upravnik odeljenja starih knjiga, takođe je primio Francov mejl. Šild je 2005. godine proveo mesece u biblioteci, tvrdeći da je istraživač koji radi na sastavljanju bibliografije istorijskih karata nastalih posle 1500. godine. Stranice su nedostajale iz skoro pedeset knjiga koje je Šild pregledao. Kutner se setio Šildovog glomaznog prstenja, za koje je sada mislio da je imalo oštre ivice ili se u njemu krio mali nož. „Stalno nas je gledao u oči“, kaže Kutner, „tada tome nismo pridavali preveliki značaj.“

Kutner je slučaj prijavio policiji i Šildu zabranio pristup biblioteci. Potom je kupio analitičku vagu. Biblioteka sada meri retke knjige pre i posle svakog čitanja.

Pošto je prikupio svedočanstva bibliotekara širom Nemačke, Franc ih je prosledio kancelariji državnog tužioca u Bonu. Istraga je već bila pokrenuta povodom krađe Keplerove knjige iz 2002. godine. Franc je bio ubeđen u uspešnost ishoda ove istrage. Mada je Šild bio aktivan od 1988. godine, u Triru je prvi put uhvaćen na delu.

Tokom puta u Bredu Rederova i Miler su bili optimistični. Antikvar se složio sa njima da karte koje se nalaze kod njega odgovaraju stranicama koje nedostaju iz atlasa koji se čuva u Oldenburgu, i rekao im da će ih ukloniti iz ponude i sarađivati sa zvaničnom istragom.

Danker je karte kupio u februaru 2006. godine na buvljoj pijaci starih ilustracija u Parizu. Suvonjavi Nemac, najverovatnije ne Šild, prišao je Dankeru i ponudio mu karte po ceni od 5.000 dolara. Nisu razmenili zvanične dopise, imena ili kontakte.

Neki bibliotekari kritikuju način na koji antikvari „gledaju kroz prste“ prodavcima istorijskih dokumenata. „Ukoliko u knjizi ne vide ništa sumnjivo, kao što je, na primer, pečat biblioteke, ne postavljaju pitanje porekla“, kaže Rederova. Kada su ga pitali da li smatra da su stranice koje je kupio ukradene, Danker je odgovorio: „Kako bih ja to mogao da znam?“

Želeli mi to da priznamo ili ne, postoji veliko tržište za stare karte. Rene Alonže, jedan od vodećih istraživača koji radi u jedinici za istraživanje krađa umetnina u Berlinu, kaže: „Pomislite ko bi se ovime bavio? Može li se tako nešto zaraditi? Da! Tržište postoji.“ Jedan bibliotekar procenjuje da je krajem devedesetih godina 20. veka Šild mogao, od dokumenata koje je ukrao, da zaradi približno 200.000 nemačkih maraka, ili više od 100.000 dolara godišnje.

Širom Nemačke bibliotekari su čekali da državni tužilac u Berlinu nastavi sa istragom. Nisu, međutim, prijavili Šilda. Dokazi su najvećim delom bili posredni. Mada su mogli da dokažu da je Šild koristio oštećene knjige, bibliotekari nisu nužno mogli i da dokažu da je baš Šild iz njih isekao stranice koje nedostaju. Sprovodeći nalog za pretres Šildovog doma, 22. novembra 2002. godine, policija je našla „opremu“, poput bibliografija i spiskova istorijskog materijala u nemačkim bibliotekama, ali ne i neku ukradenu kartu. Tužioci u Bonu bavili su se ovim slučajem, ali im se istovremeno činilo da ulog nije preveliki – u pitanju su ipak stare knjige, a ne ljudski životi. Optužnice podignute u Triru, gde su Šilda uhvatili na delu, odbačene su po osnovu zanemarljivosti prekršaja, jer je šteta procenjena na svega 500 dolara. Portparol tužilaštva u Bonu odbio je da komentariše ovu odluku.

Korina Reder nije odustala od pronalaženja ilustracija iz Renarovog atlasa. U decembru 2008. godine, shvativši da je istraga stala, počela je privatno da pregovara sa Dankerom o vraćanju karata. Pošto nisu uspeli da se dogovore oko cene, Danker ih je prodao drugom kupcu.

Bez podrške pravosuđa nemački bibliotekari su se upustili u igru mačke i miša (tj. kune) sa Šildom, koja će potrajati još punih trinaest godina. U ovom je periodu Šild posetio još najmanje petnaest biblioteka širom zemlje. Dvadeset i dve godine posle prve posete zakazao je posetu biblioteci u Darmštatu. Bibliotekari su postavili zamku, ali se Šild nije pojavio.

„I dalje mi je žao zbog toga“, kaže Silvija Uleman, upravnik odeljenja istorijskih zbirki u Darmštatu. Istog dana Šild se pojavio u Dizeldorfu. Kada je shvatio da su se bibliotekari organizovali, Šild je počeo da koristi pseudonime i radi sa saradnicima. Posredstvom svog advokata, Šild je odbio da se izjasni o ovoj priči, ukoliko Atlas Obscura ne plati za ekskluzivan intervju.

U julu 2017. godine Šild je, predstavljajući se ovoga puta kao profesor emeritus, posetio biblioteku Univerziteta u Insbruku u austrijskim Alpima. Pošto je otišao, bibliotekarka po imenu Klaudija Sojer ubacila je Šildovo ime u bilten biblioteke i naišla na upozorenja. Pregledala je knjigu koje je Šild uzeo, delo Johana Keplera iz 1627. godine, i shvatila da nedostaje gravura karte sveta, čija je vrednost procenjena na 30.000 dolara. (Bila je u prostoriji sa Šildom, ali ju je nakratko napustila da bi otišla u toalet.) Tužioci iz Šildovog rodnog okruga Viten, u blizini Bohuma, konačno su uspeli da ga izvedu pred sud i optuže za krađu.

Šildu je bilo šezdeset i pet godina, a njegova karijera kradljivca knjiga trajala je preko 30 godina. Suđenje je održano u aprilu 2019. godine. „Knjiška kuna“, sedih brkova, nosila je plavi sako i kretala se pomoću ljubičastog štapa. Lokalnim novinarima je rekao „Optužbe su smešne“, i istakao da se raduje suđenju.

U sudnici Šild je pijuckao dijetalnu koka-kolu, progovarajući samo kako bi istakao da karte već nije bilo kada je on u rukama držao Keplerovu knjigu. Njegov je advokat isticao da je kartu mogao ukrasti bilo ko, uključujući i zaposlene u biblioteci. Šildov dom je još jednom pretražen, ali bez uspeha.

Istraga je otkrila mnoštvo novih informacija o Šildu. Nekada je bio prodavac industrijske opreme. Imao je troje odrasle dece i bio ženjen četiri puta. Njegov advokat je sudu ispričao da je imao finansijskih problema, zbog čega se često prihvatao honorarnih poslova.

Ispostavilo se da je Šild prethodno u više od deset navrata osuđivan za krađu i prevaru. Obično se izvlačio sa novčanom ili uslovnom kaznom, ali je i proveo godinu i po dana u zatvoru, početkom dvehiljaditih. Sudija u slučaju iz 2019. godine Barbara Monštat osudila je Šilda na godinu i osam meseci u zatvoru, bez mogućnosti ranijeg puštanja.

Korina Reder poželela je da je slična kazna izrečena ranije jer novčane i uslovne kazne nisu sprečile Šilda. Svega nekoliko dana pošto je u Triru uhvaćen na delu, Šild se pojavio u biblioteci u Haleu. „Koliko nestašluka je potrebno da biste dobili kaznu posle koje ćete prestati da budete nestašni?“, pita se Rederova.

Šild je trenutno u žalbenom procesu. „Svi dokazi su posredni“, rekao je njegov advokat posle izricanja presude. Šild još nije pristupio služenju kazne, a pravna procedura je trenutno zaustavljena zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja. Tvrdi da boluje od dijabetesa, srčane bolesti i raka.

Slika Šilda, na kojoj izgleda zločinački, u odelu, sa kravatom, i dalje visi u Okružnoj biblioteci u Oldenburgu. Nalazi se na polici iza pulta za bibliotekare, zajedno sa štampačem i nekoliko rečnika. Fotografija je skrajnuta i neobeležena, i neko bi mogao pomisliti da je u pitanju uspomena. Samo zaposleni u biblioteci znaju da se radi o upozorenju.

Autor: Džefri Arlo Braun
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Milan Radovanović