Kako odgajati srećne tinejdžere?...

Majkl Odel razgovara sa dve žene koje tvrde da znaju kako da razdražljive tinejdžere pretvore u sjajno potomstvo.
 
Dok sam odlazio na sastanak uz šoljicu čaja u finom londonskom kafeu sa dva poznata gurua roditeljstva Džejni Daunšajer i Nilom Gru, sinulo mi je da ako stvarno želim da testiram njihove roditeljske sposobnosti, treba da uđem u takvu ulogu.
 
Prvo, trebalo bi da zakasnim, iznerviran što mi nisu rekle da je London toliko veliki. A onda tražeći olovku i papir, treba da pobesnim jer sam izgubio torbu (novu torbu koju sam dobio za rođendan). A onda kada počnu da govore o svojoj uzbudljivoj novoj knjizi „Tinejdžeri na dlanu“, trebalo bi da pod stolom šaljem poruke prijateljima, istovremeno jedući glazuru sa Džejnine torte od šargarepe. Ako pokaže da je iznervirana, reći ću „Slušam“, i prevrnuću očima. Na kraju, trebalo bi da poentiram opuštenim: „Fina priča, brate“, i pitam ih da me odvezu do kuće prijatelja. A kad bih, kasno u noć, konačno počeo da pišem članak, shvatio bih da nisam čuo ni reč koju su izgovorile, da ću morati da se šlihtam nekoj od njih i da  zahtevam da mi pomogne. Ako bi odgovor bio „ne“, moja reakcija bi bila histerično: „U redu, zbog vas neću uspeti!“
 
„Mislim da mnogi roditelji prepoznaju ovaj obrazac ponašanja“, kaže smirena, zamišljena Gru, kada sam joj predstavio ovakav scenario. „Naš cilj je da roditeljima obezbedimo alatke koje će im pomoći da se izbore sa burnim emotivnim reakcijama tinejdžerskog doba.“ Predavanja i knjige o roditeljstvu su postale velika industrija poslednjih godina. Ali knjiga ovih autorki (sa podnaslovom „Kako ih odgajati da budu srećni“) izdvaja se zahvaljujući snažnoj osnovnoj ideji: neurologija može da objasni haotične impulse i emocije karakteristične za razvoj tinejdžerskog mozga.
 
Istraživanja zasnovana na snimanjima rađenim magnetnom rezonancom pokazuju da mozak prolazi kroz ogromne strukturne promene u adolescentskom dobu. Tada nastaju važne neurološke veze koje su zaslužne za dugoročne bihejvioralne odgovore. Jednom kada shvatite koliko je istančano roditeljstvo (a to se ogleda i u osnovnim stvarima – tonu, pogledu, izražavanju zahteva) i da sve to utiče na oslobađanje određenih hemikalija u mozgu (bolje je kad se oslobađa smirujući, stabilni dopamin, nego hormon stresa kortizol), videćete da možete da utičete na ponašanje i emocionalno blagostanje svog deteta.
 
Što je još važnije, ako vašem tinejdžeru pokažete na koji način funkcioniše hemija u njegovom mozgu, možete ga naučiti neprocenjivoj veštini: kako da sami kontrolišu moćne nagone koje proizvodi njihova amigdala (primitivna struktura u mozgu za koju snimanja dokazuju da je u tinejdžerskim godinama hiperaktivna i hipersenzitivna).
 
Za mene je ova knjiga vrlo aktuelna. Moja deca imaju 16, 13, i 11 godina (Daunšajer i Gru tvrde da tinejdžerski nemir može početi već od 10. godine i trajati čak do 24), i tinejdžerski problemi sa kojima se oni suočavaju, nemaju nikakve veze sa onim što sam ja iskusio.
 
„Čak i za ovo kratko vreme, od kad smo mi bili tinejdžeri pa do danas, karakteristike ovog razvojnog perioda su se mnogo promenile“, kaže Daunšajer. „Mnogo je manje ujednačeno. Tinejdžeri se suočavaju sa mnogo složenijim svetom, punim konkurencije. Bombardovani su najrazličitijim stimulansima sa kojima mi nikad nismo imali posla. Društvene mreže, internet, TV, njihovi telefoni – sve to ugrožava roditeljski uticaj.“ 
 

 
Ovo sam naučio na teži način. Kada mi je dvoje starije dece reklo da žele da gledaju nekoga ko nešto sprema na internetu, poverovao sam im i čestitao na interesovanju za kuvanje. Oni su, u stvari, gledali školskog druga kako svečano priprema koktel od jaja, sardina, gaziranog soka od višnje, vodke i deterdženta i ispija ga „jer mu je to neko rekao da uradi“. Bio je to „na eks!“ izazov, jedan u nizu internet izazova u kom se „izazvani“ ohrabruje da na eks popije koktel problematične sadržine.
 
Na sličan način sam otkrio Tinder (društvenu mrežu, specifičnu po obaveznoj lokaciji, na kojoj se ljudi „nalaze“, nekad su udaljeni samo par desetina metara i procenjuju jedni druge samo na osnovu fotografija) dok je moja ćerka radila prikaz romana „Gordost i predrasuda“ Džejn  Ostin. Trebalo je da shvati značaj bala u Nederfildu i ja sam pokušao da joj objasnim, koristeći zastarela poređenja.
 
„Znači, to je nešto kao Tinder, ali na džordžijanski način... stranci koji se odmeravaju u nekoj prostoriji, osim što umesto selfija, imaju okretne igre i pitaju za nečija 'dostignuća'?“, pitala je.

Trebalo je 200 godina da dospemo od bala u Nederfildu do Tindera. Tinder, internet izazovi, Snepčet, Vajn i bezbroj drugih internet inovacija iz korena menjaju svet naše dece. Nije sve tako loše, ali veći deo je samo jeftina, trenutna zabava.
 
„Nema nikakve sumnje da su televizija, internet i društvene mreže ogroman izazov“, kaže Gru. „Veoma je važno naučiti decu da treba da se oslone na svoju porodicu, prijatelje i ljude koje poznaju i kojima veruju. Međutim, ako je njihovo okruženje stresno, mozak u ovim sadržajima može tražiti sublimaciju.“
 
Autorke nisu naučnice. Gru je radila u banci „JP Morgan“ i u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji pre nego što je dobila decu i postala licencirani savetnik. Daunšajer je vodila prodavnicu igračaka pre nego što je zasnovala porodicu i završila obuku za savetnika. Nakon daljeg usavršavanja iz oblasti emocionalne inteligencije i nakon istraživanja odnosa između roditelja i dece tinejdžera, Daunšajer i Gru se pre 5 godina udružuju, i počinju da vode seminar o roditeljstvu. Njihova istraživanja o neurološkoj osnovi tinejdžerskog ponašanja i iskustva sa seminara pretočile su u knjigu „Tinejdžeri na dlanu“.
 
Nešto što je obema upalo u oči jeste svojevrsna, kulturološki ukorenjena, obeshrabrenost specifična za odgajanje tinejdžera, i nadaju se da će njihove metode preokrenuti ovaj trend. „Želimo da kažemo da stare reakcije nisu dovoljne“, kaže Gru. „Neurologija nam danas govori da mi promenljivu ličnost tinejdžera možemo da oblikujemo u stabilan identitet. Umesto da dignemo ruke od svega, od suštinske važnosti je da shvatimo da ovo nije trenutak za odustajanje. Vreme je da aktivno utičemo na ishod koristeći određena sredstva.“
 

 
Ovo saznanje je za mene bilo od velike pomoći. Ponekad prva svađa sa najstarijom ćerkom počinje već ujutru ispred kupatila i bez izuzetka ima veze sa tim da moja faca ne valja.
„Što me tako gledaš?“ – uobičajeno pitanje.
Pre nego što sam pročitao knjigu „Tinejdžeri na dlanu“, priznajem da je moja reakcija bila tiho, umorno: „Ista je kao njena majka“, ali u knjizi se tvrdi da ova agresija nije nasledna, već prirodna. Amigdala neprestano procenjuje pretnje i opasnosti, što dovodi do naglih reakcija kod osetljivih tinejdžera. „Svi mi imamo urođeni primitivan odgovor na opaženu pretnju – ili se borimo ili bežimo ili se skamenimo“, kaže Gru. „Jednom kada identifikujemo taj odgovor, možemo da počnemo da radimo na razvoju stabilnije, sofisticiranije reakcije. Za roditelja, to često može značiti da treba da se  povuče i ostane smiren.“
 
Kada dođe do pojačanog stresa, knjiga daje odličan pregled niza uobičajenih tinejdžerskih odbrambenih mehanizama i njihovih uzroka. Prema tome, osećanje izolovanosti ili usamljenosti može biti objašnjenje zbog čega je vaše dete na Fejsbuku čitavu noć. Anksioznost zbog suprotnog pola može objasniti zainteresovanost za pornografiju, dok preterano konzumiranje alkohola može biti posledica nesigurnosti među nepoznatim ljudima. Daunšajer i Gru nisu sklone pridikovanju. Najveći deo njihovih ideja potiče iz njihovih iskustava: njih dve su majke sedmoro dece, uzrasta od 15 do 23 godine.
 
„Imala sam izuzetno frustrirajući period sa jednim detetom“, kaže Gru. „Bila je to jedna letargična i nezainteresovana faza koja je odavala utisak lenjosti, sa stavom 'nemojte da me uznemiravate'. Trebalo mi je dosta vremena da prestanem da reagujem na to ponašanje i shvatim poruku. A poruka je glasila: 'Plašim se neuspeha'. Morala sam da naučim da se ne ljutim na svoje dete kome je samo potrebna podrška.“
 
Time dolazimo do suštine. Knjiga „Tinejdžeri na dlanu“ govori jednako i o promeni ponašanja roditelja kao i o promeni ponašanja tinejdžera. Ja sam postala tinejdžer krajem sedamdesetih. Moji roditelji nisu bili zainteresovani da razumeju moj unutrašnji svet, odnosno „unutrašnjost te ping-pong loptice“, kako je to moj otac nazivao. Postojala su pravila koja su morala da se poštuju. Inače, letela je „papuča“ ili je, za velike prestupe radio „kaiš“.
 
Ja jednostavno nemam emocionalne snage da se suočim sa trenutnim stanjem i činjenicom da tinejdžersko doba počinje mnogo ranije. Kada sam imao 13 godina, naravno da sam srknuo malo jabukovače od starijeg brata mog prijatelja i naravno da sam povukao dim te čudne cigarete. Ali niko koga sam poznavao nije pušio travu, niti je znao kako da je nabavi. U današnje vreme prepoznajemo čitave grupe tinejdžera koji konzumiraju marihuanu, već od sedmog razreda.
 
Danas je mnogo lakše doći i do jeftinog alkohola. Sa procvatom crnog tržišta na kom se mogu dobiti lažna dokumenta, petnaestogodišnjaci mogu dobiti alkohol i čak ući u noćne klubove. A tu su i droge. Osim marihuane i ekstazija, trenutni hit među tinejdžerima je halucinogeni ketamin. Iako se koristi u medicini, između ostalog i za lečenje depresije, osnovna primena je u veterini, kao sredstvo za smirivanje konja. Nedavno je petnaestogodišnji dečak preminuo, kada mu je neko ovu drogu ubacio u piće na ilegalnom rejvu u Krojdonu. Do sada sam dva puta hitao u pomoć tinejdžerima kojima je nešto sipano u piće. To je zastrašujuće i pokušao sam da naučim moje starije dvoje dece da dobro razmisle pre nego što popiju bilo šta, čak i kada im ja lično pružim čašu smutija.
 

 
Kad je reč o pornografiji, još uvek se sećam sopstvene zapanjenosti pri prvom susretu sa časopisima kao što su „Razl“ i „Hasler“. Ali kada to uporedimo sa onim što je danas dostupno na internetu, čini se da je to vrsta seksualne inicijacije ekvivalentna virenju kroz crkveni prozor u balsku dvoranu. Internet pornografija je sveprisutna i brutalna. U skladu sam tim, primetna je promena odnosa prema seksu na društvenim mrežama, naročito kod dečaka. Slanje poruka sa seksualnim sadržajem i osvetnička pornografija (kada, na primer, devojka pošalje dečku neku intimnu fotografiju koju on iz osvete podeli sa svima na internetu, ako dođe do raskida) potpuno su novi izazovi za roditelje. Sada shvatam da sam ja taj koji treba da se promeni. Suočen sa ovim novim svetom, ne mogu da budem roditelj kakav je bio moj otac. Nema nikakvog smisla da pobesnim u roku od tri sekunde. Koristim zastareli roditeljski softver. Treba mi nova verzija Smiren Roditelj 2.0.
 
Tako, kada mi je moj trinaestogodišnji sin Tomi rekao da je na odsudnom testu iz istorije imao pitanje „Šta misliš da je najveći inženjerski neuspeh Izambarda Kingdoma Brunela?“ i da je njegov odgovor glasio: „Njegov šešir“, dao sam sve od sebe da ne pobesnim.
 
Ostati smiren, ne naljutiti se, to je tek početak. Gru i Daunšajer procenjuju da je 85 procenata celokupne komunikacije koju razmenjujemo sa svojom decom neverbalno. Oni upijaju način na koji hodamo i oblačimo se, da li se smejemo i održavamo kontakt očima.
 
Još jedna stvar koju bi mogle da dodaju u svoju knjigu jeste rečnik tinejdžerskog slenga, da bih mogao da razumem o čemu moja deca govore. Nakon besmislene rasprave sa najstarijom ćerkom o tome da li zaista treba da piše 'Binki' iz „Made in Chelsea“ (rijaliti program), o svom raskidu sa Aleksom, umesto svojoj baki koja je, za promenu, stvarna osoba i koja joj je poslala rođendanski poklon, poslušao sam savet iz knjige i vratio se da se izvinim. Poneo sam i kolač u znak pomirenja.
 
„Doneo sam ti kolač“, rekao sam pružajući kolač kao kad gurate hranu kroz rešetke kaveza sa medvedima.
„NS“, promrmljala je, ne skidajući pogled sa telefona.
 
Nisam imao pojma šta mi je rekla, ali sam se trudio da se držim saveta iz knjige, ostao sam smiren, održavao kontakt očima i držao kolač na prikladnoj udaljenosti.
 
„Nisam siguran šta NS znači; bilo kako bilo, žao mi je i doneo sam ti kolač“, rekao sam.
„NS. Ne smaraj“, rekla je. Suviše sam se trudio. A samom činjenicom da sam tražio objašnjenje za NS, rizikovao sam NDMI scenario (NDMI znači 'Nemoj da me is.....iš'). Brzo sam naučio da to znači da treba hitno da napustim njenu sobu, noseći sa sobom „nesrećni“ kolač.
 
„To je tačno, ima roditelja koji se preterano trude“, saosećajna je Gru. „Čula sam za neke majke koje vode svoje sinove na večere uz svetlost sveće, drže ih za ruke i pitaju: „Dragi, kako se osećaš?“, što je potpuni promašaj. Nemojte ići iz jedne u drugu krajnost. Naše strategije su dugoročne.“ 
 

 
Primećujem da Daunšajer i Gru imaju nadljudske roditeljske sposobnosti. Iskreno, ne izgledaju dovoljno umorno s obzirom na to da su majke. Lepo su obučene i blistaju. Gde su ti ostaci doručka u kosi? Zapitao sam se da li je sugestija iz devetog poglavlja da bi bilo dobro da očevi odigraju partiju golfa sa svojim sinovima upućuje na privilegovano roditeljstvo.
 
I zaista, njihovi seminari (namenjeni roditeljima, školskom osoblju i samoj deci) pokazali su se kao izuzetno popularni u nezavisnim, privatnim školama u Ujedinjenom Kraljevstvu, Indiji i Kataru.
 
„To nije naša jedina namera“, ističe Daunšajer. „Mi bismo volele da uradimo mnogo više u državnim školama, ali nezavisan sektor, naročito internati su se vrlo brzo zainteresovali za ove ideje jer je njima veoma važna kvalitetna briga o mladima.“
 
Na njihovim seminarima mimo škola, među polaznicima ima najviše mama. Međutim, interesantno je da se nedavno organizovala grupa očeva rešena da pohađa seminar. 
 
„Za očeve su dobra ona objašnjenja koja uključuju uzrok i posledicu“, kaže Daunšajer. „Mnoge naše ideje mogu da se povežu sa menadžerskim i liderskim sposobnostima koje primenjuju na radnom mestu. Osim toga, očevima je dosadilo da ih doživljavaju kao one koji su kod kuće zaduženi za disciplinu. Oni se oduševe ovim sofisticiranijim sredstvima.“
 
Ono što je najvažnije, na seminarima sa decom reakcije su neverovatne. U jednoj od tehnika sa igranjem uloga, Gru ih iznenadi kad počne da viče na njih. Onda im objasni da je to neprijatno osećanje posledica kortizola koji luči njihov mozak.
 
„Oni počnu da prepoznaju promene hemije u sopstvenom mozgu. Zatim počnu da povezuju to sa svojim reakcijama. Mi zaboravljamo da tinejdžeri mogu da se osećaju obeshrabreno i bespomoćno. Oni vole sve što im pruža neki osećaj kontrole i uvida u ono što su.“
 
Mojoj deci je knjiga bila zabavna. Dopala im se ideja da imaju „mozak reptila“ napunjen (gotovo) neodoljivim primitivnim nagonima. 
 
I ono što ne smemo zaboraviti ‒ cena koju plaćamo, ako ne uspemo da razumemo naše tinejdžere iz dana u dan je sve viša.
 
„U modernom svetu nemamo taj luksuz da našu decu ne naučimo da se nose sa svojim osećanjima“, kaže Gru. „Doba interneta i društvenih mreža na neki način zahteva da poseduju ispravan odgovor na iskušenja poput pušenja, pornografije, samopovređivanja, poremećaja ishrane, alkohola i droge. Bez tih sposobnosti oni su veoma ranjivi.“
 
Kako bi roditelji trebalo da razgovaraju sa tinejdžerima

 
Autor: Majkl Odel
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Maja Horvat