Kako negativnost utiče na način na koji čitamo

Zašto bukvalno progutamo romane u kojima se loše stvari dešavaju dobrim ljudima? Zašto kada knjiga dobije sjajne kritike, autor sve to ignoriše i muči ga jedna rečenica u kojoj se navodi greška? Zašto više pažnje posvećujemo knjigama koje su ocenjene jednom zvezdicom u odnosu na one koje su ocenjene sa pet – i više poštujemo zlovoljne književne kritičare?



Zato što su nam mozgovi programirani da se fokusiraju na loše. Vođeni smo efektom negativnosti koji predstavlja univerzalnu težnju ka negativnim događajima i emocijama koje na nas utiču mnogo jače od pozitivnih. Ovaj efekat, često nazivan „sklonost ka negativnosti“, identifikovao je društveni psiholog Roj Baumejster u radu „Loše je jače od dobrog“ koji je postao jedan od najcitiranijih radova društvenih nauka. Istraživači su sproveli na stotine studija o tome kako efekat negativnosti iskrivljuje naše razmišljanje i ponašanje: u pogledu ličnih odluka, odnosa, školovanja i poslovanja, kao i politike i javnog diskursa.

Baumejster i ja smo skupili rezultate ovih istraživanja u novoj knjizi „The Power of Bad: How the Negativity Effect Rules Us and How We Can Rule It“. U njoj objašnjavamo kako možemo loše stvari da okrenemo u svoju korist i kako da ih prevaziđemo kada ne mogu da se upotrebe u dobre svrhe. Kada razumemo kolika je moć lošeg, tada smo u stanju da prekinemo destruktivne navike. Usvajanjem „dijete sa malo lošeg“ prilikom čitanja knjiga i praćenja medija, možemo da vidimo svet jasnije i da cenimo većinu stvari koja ide na bolje, ne na gore.

Takođe, možemo da naučimo kako da iz loših stvari i osećanja izvučemo korist što stvara moćne podsticaje da postanemo jači i pametniji. Iznad svega, negativnost možemo da koristimo kako bismo delovali pametnije što je otkriveno u nekim istraživanjima vezanim za književnu kritiku.

U jednom od njih, ljudima je predstavljen pozitivan prikaz knjige:

„Na 128 inspirativnih stranica, Alvin Harter je svojim prvim delom pokazao da je izuzetno sposoban mladi američki autor. ’A Longer Dawn’ je novela – poema u prozi, tačnije – izuzetnog uticaja. Govori o elementarnim stvarima: životu, ljubavi i smrti, i sve to veoma intenzivno čime dostiže nove visine superiornog pisanja na svakoj stranici.“

Koliko inteligentno vam deluje ovaj kritičar? Koliko vam se dopao? A sada pročitajte ovu kritiku:

„Na 128 neinspirativnih stranica, Alvin Harter je svojim prvim delom pokazao da je izuzetno nesposoban mladi američki autor. ’A Longer Dawn’ je novela – poema u prozi, tačnije – zanemarljivog uticaja. Govori o elementarnim stvarima: životu, ljubavi i smrti, i sve to sa nedovoljno intenziteta čime dostiže nove dubine inferiornog pisanja na svakoj stranici.“

Sintaksa i analiza u oba prikaza su identične, ali zamena svake pozitivne reči njoj suprotnom čudesno utiče na reputaciju kritičara. Tokom eksperimenta, ljudi koji su videli negativnu verziju ocenili su kritičara kao značajno inteligentnijeg u odnosu na ljude koji su ocenjivali pozitivnu kritiku. Negativni kritičar je ocenjen lošije kada su u pitanju ljubaznost, pravednost i dopadljivost, ali je dobio veću ocenu za poznavanje književnosti.



Tereza Amabil, psihološkinja sa Harvarda koja je sprovela eksperiment, takođe je testirala ovaj efekat koristeći dva prikaza objavljena u Njujork Tajmsu – jedan pozivan i jedan negativan. Oba je napisao isti kritičar, ali je to tokom istraživanja skriveno kako bi ljudi ocenjivali samu kritiku i autora koji stoji iza nje. Naravno, i ovde je autor oštre kritike ocenjen kao pametniji iako je reč o istoj osobi. Amabilova je zaključila da kada pokušavate da ostavite utisak, često morate da birate između toga da delujete „nezanimljivo, ali ljubazno“ ili „briljantno, ali okrutno“.

Na ono što ćete izabrati veoma utiče i situacija u kojoj se nalazite, što je u drugom istraživanju takođe pokazala Tereza Amabil. Svaka osoba koja je učestvovala u eksperimentu postavljena je pred publiku i zamoljena da oceni tuđi rad. Ako bi kritičar smatrao da se nalazi na višem statusu od publike i da je intelektualno siguran, bio bi često blagonaklon u ocenjivanju. Ali ako bi se osetio nesigurnim, vrlo lako bi postajao negativan – korišćenjem „briljantan, ali okrutan“ strategije bi pokušao da podigne svoj status. Zajedljivost mu sigurno neće doneti prijatelje, ali njome je sticao poštovanje čak i kada kritika nije bila opravdana.

Ova strategija se javljala i u književnim delima, a svakako najpoznatiji primer je Elizabet Benet, u romanu Džejn Ostin „Gordost i predrasuda“, koja prilikom upoznavanja društveno superiornijeg aristokrate, gospodina Darsija, odmah počinje da mu se ruga iza leđa. Kasnije svoje razloge priznaje sestri nakon što shvata koliko je bila nepravedna.

Stiven Poter je autor koji je takođe shvatao značaj negativne književne kritike. Britanski humorista čiji je bestseler iz 1947. godine „Gamesmanship“ uveo izraz koji je definisao kao „umetnost pobede bez varanja“. Kasnije je taj koncept proširio na ostale životne apsekte i dodao novu reč u engleski jezik – „one-upmanship“, strategiju koja omogućava neznalicama i nesposobnima da se izdignu iznad superiornijih od sebe. Tajna je, kako je objasnio, u tome da suptilno „navedete drugu osobu da pomisli da je nešto pošlo po zlu, koliko god malo to bilo“.

Poter je književnu kritiku video kao izuzetnu priliku za korišćenje „one-upmanship“ strategije dokle god se negativno vešto ispoljavalo, na pseudoprijateljski način. Suština „reviewmanship“, kako je nazivao svoju tehniku pisanja prikaza knjiga, leži u tome „da prikažete da ste, u stvari, vi osoba koja je trebalo da napiše tu knjigu da ste imali vremena, ali pošto niste, drago vam je da neko ipak jeste napisao iako je očigledno da je to moglo biti bolje odrađeno“. Uopšte nije potrebno da date ekspertizu na temu knjige. Zapravo, čak ni ne morate da pročitate knjigu.

Ako, na primer, ocenjujete knjigu o rododendronima doktora Prejsbergera „Hunting in the Himalaya“, možete samo da uzmete neko ime iz fusnote i kukate kako autor nije posvetio dovoljno pažnje „besprekornom učenjaku P. Kalamasiju“ (ko god on bio). Ili da nađete latinsko ime biljke koje se ne nalazi u indeksu knjige i ožalošćeno primetite kako „doktor Prejsberger u potpunosti zanemaruje problem Rhododendron campanulatum“. Možda ne znate ništa o botanici, ali ćete bar delovati inteligentno.

Nikome ne preporučujemo ovaj pristup kritici. Ali svakako odajemo počast Poteru – i Džejn Ostin – zbog prepoznavanja efekta negativnosti mnogo pre nego što su društveni naučnici smislili ime za njega.
 
Autor: Džon Tirni
Izvor: readitforward.com
Prevod: Dragan Matković