Ovaj miris je sačinjen od bujice nestabilnih organskih jedinjenja – kao što su furfural ili benzaldehid – koja isparavaju iz požutelih stranica kako tekst stari. Na kraju krajeva, knjige se prave od organskih materijala kao što su koža i papir, koji se prirodno raspadaju protokom vremena. (Knjige takođe odlično upijaju mirise – lepe i ružne – iz okoline. Kažu da lična kolekcija
Marka Tvena i dalje zaudara na duvanski dim ovog humoriste.)
Prošlog proleća kustos oksfordske biblioteke Bodleane u Engleskoj isplanirao je izložbu u čast legendarnog mirisa starih knjiga. Izložbom nazvanom
Sensational Books pokušali su se predstaviti mirisi nekih od najčuvenijih spisa iz bibliotečke kolekcije, od „Magna carte“ do
Šekspirovog „Prvog folija“.
Da bi se to postiglo, biblioteka je angažovala Rodžera Mičela, izvršnog direktora Instituta za digitalnu arheologiju.
Naučnici ovog instituta koristili su modernu laboratorijsku opremu kako bi izolovali drevne mirise. Neke od najstarijih knjiga iz Bodleane stavili su u hermetičku komoru u kojoj su posebni filteri za vazduh sakupili fine čestice, koje su potom analizirane. Dalje su ove čestice pretvorene u pastu i centrifugirane. Nastala smesa omogućila je istraživačima da „izvuku esenciju mirisa knjiga, ali i da ga reprodukuju, pošto su ustanovili i hemijsku formulu“, Mičel je objasnio u intervjuu na Ej-Bi-Sijevoj radijskoj emisiji
Late Night Live.
Nažalost, pandemija virusa kovid 19 odložila je otvaranje izložbe u Bodleani. Tako da ćemo, za sada, morati da se oslonimo na maštu: zavalite se, raširite nozdrve i zamišljajte kako mirišu neke najčuvenije knjige i spisi.
1. „Magna Carta“ // čarape i pesak na plaži
Biblioteka Bodleana poseduje primerak ove čuvene engleske povelje iz 1217. godine. Po Mičelovim rečima: „Ona je kao otmeno vino, kao najskuplji Bordo na vinskoj karti“. Ima i opisa koji nisu toliko laskavi. Mičel kaže da neki opisuju miris „Magna Carte“ kao „vlažni pšenični hleb i pesak na plaži“, dok po rečima drugih podseća na „sveže ispeglane čaršave uz primesu mirisa starih čarapa“.
2. Papirus iz Havare // tečnost za balsamovanje
Rej Bredberi je jednom prilikom rekao da svaki put kada približi nos staroj knjizi ima osećaj da miriše drevni Egipat. Ali kakav je tačno taj miris? Najstarija verzija Homerove „Ilijade“ može se naći na papirusu iz Havare, drevnom spisu koji je otkriven ispod glave jedne egipatske mumije. Kažu da njegove stranice mirišu na četinarsku smolu i prastaru tečnost za balsamovanje, uz dominantne tonove oštrog mirisa susamovog ulja.
3. Šekspirov „Prvi folio“ // višnje i plesnjivi nameštaj
Po rečima Aleksije Karenovske, tehnološke direktorke na Institutu za digitalnu arheologiju, bodleanski primerak bardovog „Prvog Folija“ iz 1623. godine sadrži „prigušene sladunjave tonove benzaldehida, hemikalije koja podseća na višnju marasku, i 2-nonenala, koji je stručnjacima za mirise poznat kao miris plesnjivog nameštaja, ali prisutni su i snažni tragovi duvana“.
4. „Romeo i Julija“ // note dostojne parfema
Nema te drame koja bi odavala slatki miris, a da nije ova! Istraživači su izolovali miris iz jedne stare verzije „Romea i Julije“, primerka za koji kruže glasine da ga je Šekspir lično držao u rukama. Istraživači nisu detaljno opisali miris teksta, verovatno zato što planiraju da pošalju profil mirisa proizvođaču parfema, gde će se aroma najveće svetske ljubavne priče prodavati u dobrotvorne svrhe.
5. „Letopisi Narnije: Lav, veštica i orman“ // duvanski dim
U Narniji patuljci i ritski gegavci povremeno rado puše lulu. Ništa čudno:
K. S. Luis je bio strastveni pušač koji je propušio u dvanaestoj godini. Tako i rukopis njegove poznate avanturističke priče ima snažan miris duvana. (Kolekcija sadrži i druge naslove koji su upili mirise iz okruženja, među kojima su i neke knjige sladunjavog mirisa koje su se našle na putu velike poplave melase u Bostonu 1919. godine.)
6. Etiopsko jevanđelje iz 14. veka // tamjan i drvo
Mičel je izjavio za Telegraf da „sve knjige imaju jak miris“. Ali jedan od najaromatičnijih spisa je drevna afrička religijska knjiga – uvezana u drvo, kožu i čoju – koja poseduje snažan miris drveta i osetan dašak tamjana.
7. „Uliks“ // izduvni gas motocikla?
Arheolog i diplomata T. E. Lorens bio je vlasnik jedne od knjiga sa najčudnijim mirisom. Njegov primerak „Uliksa“ Džejmsa Džojsa ima „slatku, pomalo dimnu aromu koja prožima svaki delić papira i kože“, kako piše u časopisu
The Chronicle of Higher Education. (Knjiga nije bila deo analize biblioteke Bodleana.) Međutim, vlasnik knjige nije bio pušač – zbog čega su nastale silne teorije o tome kako je knjiga zadobila svoj neuobičajeni miris. Neki veruju da je nastao od „izduvnih gasova Lorensovog čuvenog motocikla, pa čak i sladića“.
8. Svici sa Mrtvog mora // zaista ogavan smrad
Nema delikatnog načina da se opiše miris Kumranskih spisa. Kada su otkriveni 1947. godine, spisi su bili umotani u laneno platno i presvučeni voštanom sluzi. (U Bodleani nisu analizirali svitke.) Beduinski dečak koji ih je našao odmah je osetio „vrlo ružan smrad“, kako navodi Edmund Vilson iz Njujorkera. Neki su otišli još dalje i ovaj miomiris opisali kao „miris zla“.
Autor: Lukas Rajli
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Borivoje Dožudić