Kako nam slavni pisci mogu pomoći da ponovo ovladamo zaboravljenom veštinom razgovora?

Ono što mi već neko vreme vrlo nedostaje – a to priznajem samo zato što se stvari polako vraćaju na staro – jeste razgovor. Pritom ne mislim na ona beskonačna čavrljanja preko Zooma, koja zahtevaju posebnu vrstu napora. Ne mislim na čekanje na mute i mučno održavanje neutralnog izraza lica dok polako gubite volju za životom. Nedostaju mi susreti „uživo“, stvarni kontakt sa drugim ljudima, oči u oči, bez prepreka. Nedostaju mi ćaskanje, diskusija, nesuglasice, prepucavanja.

Čeznem – a možda i vi osećate isto – za društvom svojih najboljih prijatelja. Čeznem za Džejmsom, koji me grli i tapše po grudima kada mi saopštava nešto važno i bez pardona mi se unosi u lice kada se jednom mesečno nađemo u omiljenom baru. Nedostaje mi izraz lica mog prijatelja Džeremija kada ironije u priči koju priča – a pritom mu je jasno da kapiram šta hoće da kaže – postanu toliko očigledne, a gomila doživljenih nezgoda toliko besmislena, da više nijedan od nas ne može da se suzdrži i obojica počinjemo da se valjamo od smeha.

Ili izraz lica osamdesetdvogodišnjeg Bena, koji iznenađujuće dobro podnosi ova teška vremena, dok se priseća anegdota iz detinjstva svoje dece. Benovo lice je nestašno, nežno, melanholično i puno ljubavi. Sve to zrači iz njegovog pronicljivog izraza lica, iz njegovog tela, iz odnosa između njegovih suznih očiju i nemirnih obrva. Morate biti prisutni, morate sedeti uz njega kako biste svedočili tom koncertu emocija.

Ne znam da li ste primetili, ali u javnom prostoru je danas gotovo nemoguće razgovarati. Čini se da ljudi samo viču, da komuniciraju sloganima. Jedna strana neprestano optužuje drugu i obrnuto. Ukoliko se informišete isključivo preko omiljenih medija ili ne izlazite van granica „mehura“ koji ste stvorili na društvenim mrežama, postoji velika verovatnoća da ćete u jednom trenutku poverovati da su vaše ideje i pogledi na svet jedini ispravni, ili bar zastupljeniji od ostalih. Činiće vam se da ste samo vi, i vaši istomišljenici, u pravu.

Možda i jeste. Ali u pravu je bio i slikar Franc Klajn kada je izjavio da je biti u pravu „najdivnije stanje ličnosti koje nikoga drugog ne zanima“. Kada se roditelji svađaju pred decom, oboje pokušavaju da dokažu da su u pravu. Ali decu zapravo ne zanima ko će od njih pobediti, a za to imaju dobar razlog. Bolje rešenje, kao što svi znamo, jeste da prestanemo sa vikom, uzdržimo se od tvitovanja isključivo velikim slovima i sastavljanja pažljivo upakovanih objava sa kojih sarkazam kaplje kao krv sa oružja, i pokušamo da se usredsredimo na druge vidove razgovora.

Čini mi se da mi najviše nedostaju razgovori puni međusobnog saosećanja, čak i ako sagovornici nisu u svemu saglasni. Jer čak se i sa najbližim prijateljima ne razumete i ne slažete uvek, zar ne?

Ali možda je to okej. Jer čak i ako ponekad nešto pogrešno shvatite, takvi razgovori često vode produbljenju bliskosti. Toni Morison je u svom romanu „Voljena“ pisala o „slatkim, šašavim razgovorima punim nedorečenosti, sanjarija i nesporazuma mnogo uzbudljivijih nego što to razumevanje može ikad biti“. A čini se da i Aleksandar Puškin govori o nečem sličnom kada u „Evgeniju Onjeginu“ piše da je razgovor najuzbudljiviji kada je grčevit i impulsivan: „Brbljanje bučno, nepravilno / I izgovor pun loših ćudi, / I danas čine još da silno/ Kô pre ustrepte moje grudi.“

Na mene je poseban utisak ostavio izveštaj engleskog romanopisca Ijana Makjuana o razgovoru koji je vodio sa Filipom Rotom prilikom njihovog upoznavanja. Autor „Iskupljenja“ bio je veoma mlad i u to vreme je objavljivao isključivo kratke priče. Rot je bio poznati autor brojnih bestselera, uključujući i roman „Sabatovo pozorište“. Nakon uobičajene razmene kurtoaznih reči, njih dvojica su se, piše Makjuan, upustili u „dugi razgovor neobično satkan od intimnosti i apstrakcije“.

Rot je priznao da prolazi kroz kreativnu krizu i da se, sve u svemu, oseća zbunjeno. Makjuan je osetio da može da se požali iskusnijem kolegi: „Kažem mu da mi pisanje romana teško pada. Možda ga nikada neću napisati. Naravno da hoćeš, odgovara mi on. Nemaš drugog izbora.“

Rot je, nastavlja, „znatiželjan, sklon zadirkivanju, pomalo zaštitnički nastrojen. Blag je, učtiv, ali sa maničnim sjajem u očima, nagoveštajem haosa. Razgovaramo o seksu. O ciklusu kroz koji prolaze veze, strasti koja se preobražava u prijateljstvo. O tome kako uskladiti ljubav i posao. Kažem mu da sam zaljubljen. Pita me da li me to ometa u pisanju. Naravno, kažem ja. Razgovaramo o strahu od usamljenosti.“

Rotu je pošlo za rukom da „odgovori sebe od jedne afere“, nastavlja Makjuan, „jer nije mogao da zamisli sebe kao oca. Kažem mu da imam isti problem. On odgovara da me bez problema zamišlja kao oca...“

U najboljim razgovorima jedna stvar vodi drugoj upravo na ovaj način. Makjuan se u svom prepričavanju drži činjenica, ali uspeva da dočara duh uistinu nezaboravnih razgovora – onih koji poprimaju specifičnu formu, protežu se na nekoliko sati i poseduju sopstvene teksture i ritmove; i čini vam se da je svaka izgovorena reč tek mreškanje na površini dubokog bazena neizgovorenog.

„Teško je odoleti Rotovom šarmu“, piše u zaključku Makjuan. „U njegovoj inteligenciji ima topline, ali sa primesom okrutnosti koja te drži na oprezu. Lako je videti zašto se žene zaljubljuju u njega. Njegova šaputanja na jastuku verovatno su očaravajuća – duhovita, bestidna, romantična.“

U kvalitetnim razgovorima, poput ovog, ne može biti „neprijatnih tišina“. Čak i pauze u razgovoru produbljuju intimnost odnosa između sagovornika.

Nešto slično dogodilo se jednom prilikom filozofu Mišelu Fukou i švajcarskom režiseru Danijelu Šmitu. Fuko je njihov prvi susret opisao na sledeći način: „Posle nekoliko minuta shvatili smo da više nemamo šta jedan drugom da kažemo. Ostali smo zajedno otprilike od tri sata po podne do ponoći. Pili smo, pušili hašiš, večerali. Tokom tih deset sati nismo razgovarali duže od dvadeset minuta. Bio je to početak jednog zaista snažnog prijateljstva.“

I ćutanje je, dakle, jedna vrsta razgovora. Jedna od mnogih. Postoje i razgovori u kojima nema sagovornika. Toni Morison (ponovo u romanu „Voljena“) piše da postoje „zvuci koje žena ispušta za sebe dok nešto radi, kad misli da je sama i da je niko ne gleda: kad promaši iglene uši; blago ječanje kad vidi pukotinu u jedinom celom tanjiru; tiho prijateljsko ćaskanje s kojim pozdravlja kokoške. Ništa žustro niti žestoko. Tek večni, privatni razgovor koji se vodi između žene i njenog posla.“

Morisonova nas podseća da je stvarni zadatak razgovora da rasprši mit o „zaključku“. Dijalog se nastavlja – to je njegova glavna karakteristika. „Važniji od teme“, piše Džon Apdajk u jednoj kratkoj priči, „bio je sam razgovor, brza slaganja, sporo klimanje glavom, preplitanje različitih sećanja; bio je poput jedne od onih panamskih korpi, ispletenih pod vodom oko beskorisnog kamena.“

Najbolji razgovori imaju formu dogovora. U romanu „Uteha stranaca“ Ijana Makjuana dogovor je „retorička metoda“ koja Meri i Kolinu, bračnom paru na odmoru u Veneciji, omogućava da „sa velikim strpljenjem pretresaju razne teme, zbog čega u četiri ujutru još uvek razgovaraju tihim glasom na balkonu“.

Pre putovanja Meri i Kolin su u diskusijama uvek zastupali suprotstavljene stavove, pretpostavljajući da to doprinosi analitičkoj preciznosti. U Veneciji, međutim, „oslobođeni uzajamnim podsticanjem“, oni lutaju od teme do teme, poput deteta koje skače iz bare u baru.

Taj isti detinjasti kvalitet beleži i Tolstojeva „Ana Karenjina“, i to u trenutku kada Ljevin i Kiti konačno donose odluku da sruše barijere koje stoje na putu njihovoj ljubavi. Na tom mestu u romanu čitamo jedan od najboljih opisa razgovora u istoriji književnosti.

U presudnom trenutku, kada sve visi o koncu, način na koji Tolstojevi junaci izjavljuju jedno drugom ljubav podseća na dečju igru. Uvidevši da nije u stanju da izgovori svoje pitanje, Ljevin kredom na stolu ispisuje početno slovo svake reči i prepušta Kiti da pogodi njihovo značenje.

Kada ona napiše „d, b, m, z, i, o, š, j, b“ („Da biste mogli zaboraviti i oprostiti što je bilo“), Ljevin odmah shvata značenje. On uzima kredu „napregnutim, drhtavim prstima“ i piše „n, š, d, z, i, p, j, s, v, b, p, v“: „Nemam šta da zaboravim i praštam, ja sam vas bez prestanka voleo.“

„’Razumela sam’, reče šapatom.“

Autor: Sebastijan Smi
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković