Kako je to imati previše knjiga na listi za čitanje

Na mojoj polici sa nepročitanim knjigama jedna knjiga stoji već skoro dvadeset godina. To je primerak „Midlseksa“ Džefrija Judžinidisa, knjiga koju sam nekada jedva čekala da pročitam.



Onomad nisam umela da izgovorim njegovo ime, a jedan bivši kolega mi je podrugljivo rekao kako se pravilno izgovara. Sve u svemu, kada sam je konačno nabavila, pročitala sam nekoliko strana i odložila knjigu. Računom iz prodavnice označila sam gde sam stala.

Nije mali broj ljudi koji gomilaju nepročitane knjige. Mnogi citiraju esej u kome Nasim Nikolas Taleb piše: „Pročitane knjige su daleko manje vredne od nepročitanih“. Taleb naziva skup nepročitanih knjiga „antibibliotekom“, neobičnom rečju sa zanimljivim značenjem: knjige koje niste pročitali su podsetnik na sve ono što tek treba da naučite.

Drugi pisci pominju reč cundoku, japansku reč za „knjige koje ste kupili, ali niste pročitali“, navodi Njujork tajms. To je jedna od onih magičnih reči: kada postoji termin za nešto, onda to nešto postaje stvarnije i legitimnije. Osećaj zajedničkog iskustva je jači kada za njega postoji reč.

Prošle godine, za samo godinu dana, kupila sam mnogo više knjiga nego proteklih godina. Primanje pošiljki bilo mi je jedno od omiljenih malih zadovoljstava tokom 2020 – dvostruko veće kada dobijem knjige. Godinama već radim poslove na kojima imam pristup besplatnim ili jeftinim knjigama: izdavaštvo, umetnički urednik u alternativnom nedeljniku, knjižar. Ovako lak pristup knjigama je nešto što ozbiljno pokušavam da ne uzimam zdravo za gotovo. Kada sam bila mlađa, nisam imala nepročitanih knjiga. Pozajmljivala sam knjige iz biblioteke ili sam odlazila u knjižare i pažljivo birala po jednu knjigu. Ali kasnije, zahvaljujući slučajnosti, sopstvenom izboru i privilegiji, knjige su počele da se gomilaju.

Nepročitane knjige u ovom trenutku kod mene postoje u tri oblika: knjige u fizičkom obliku, složene horizontalno na metar i po širokoj polici; spiskovi knjiga, od kojih su neke razvrstane po kategorijama ili interesovanju; i brojne knjige koje sam označila sa „pročitati“ u aplikaciji moje biblioteke.

Može se reći da postoje dve šire kategorije knjiga: pročitane i nepročitane. A može se lako dodati i treća: polupročitane knjige i knjige koje nisu ni predviđene za čitanje odjednom (ilustrovane monografije, priručnici, umetničke knjige).

Ali šta je sa knjigama koje ne ispune naša očekivanja?

Godine 2013. na Tumblru sam pročitala objavu o kojoj sam kasnije često razmišljala. U njoj se autorka i doktorka Dženifer Lin Barns bavi fenomenom koji ljudi koji gomilaju knjige retko pominju – knjiga može da postane manje privlačna ako dugo stoji na polici:

Godine 1950. Leon Festinger je objavio koncept koji je nazvao kognitivna disonanca, što se u principu odnosi na stanje nelagode u kome se naši postupci i uverenja ne podudaraju... Jedan od klasičnih eksperimenata kognitivne disonance sastoji se od zadatka izbora, u kome se od učesnika traži da ocene određene „nagrade“ po tome koliko im se dopadaju. Kasnije se od njih traži da biraju između dve nagrade koje su ocenili istom ocenom. A onda, nakon tog izbora, od učesnika se traži da ponovo ocene sve nagrade. Ispostavilo se da učesnici, u proseku, ocenjuju onu stvar koju su izabrali BOLJE nego pre nego što su je odabrali, dok stvar koju nisu odabrali ocenjuju LOŠIJE nego ranije. (Isti rezultati se dobijaju sa majmunima i decom).



Sve ovo je način da izokola kažem kako sam pre nekoliko godina shvatila da je moja lista knjiga za čitanje gotovo identična replika ovog eksperimenta. Svaki put kada sam izabrala da čitam knjigu A, a ne knjigu B, knjiga B bi postala malo manje privlačna, čak i ako sam knjigu A odabrala zato što mi se čitao taj žanr ili zato što je neki prijatelj hteo sa mnom da razgovara o njoj, ili zato što je knjiga B bila obimnija i nisam imala dovoljno vremena da je pročitam, ili zato što je knjiga B imala tvrde korice i nisam mogla da je spakujem u torbicu, a NE zato što sam knjigu A više želela da čitam. Ali onda, pošto nisam izabrala knjigu B, sledeći put kada bih prišla polici sa knjigama odabrala bih knjigu C, a ne knjigu B... i tako dalje, sve dok potpuno ne izgubim želju da čitam knjigu B.

Ako ste osoba koja samo želi da poseduje knjige, ovo vam verovatno neće smetati. Sakupljanje knjiga je lep i plemenit hobi, pogotovo ako imate dovoljno mesta na polici, podu ili noćnom ormariću. Ali 90–95% knjiga na mojim policama je tamo zato što stvarno želim da ih pročitam. Naručila sam ih ili sam ih odabrala u knjižari ili donela kući puna elana i velikih namera.

I onda ih nisam pročitala. Umesto njih sam birala druge knjige – možda neku koju mi je tek juče doneo poštar. Možda neku koju sam čekala u biblioteci. Možda potpuno novu knjigu za koju pišem prikaz. Možda onu knjigu koju sam kupila pre šest godina koju sada mogu da doniram obližnjoj javnoj biblioteci – iako sam zaista htela da je pročitam kada sam je kupila.

Osećam da se ovaj proces dešava kada bacim pogled na policu sa knjigama koje planiram da pročitam. Tu su knjige od pre samo nekoliko meseci koje sam jedva čekala da nabavim, a ipak ih ne uzimam u ruke. Tu su i knjige od pre nekoliko godina od kojih kategorički odbijam da se razdvojim, ali hoću li ih pročitati? Da li bi bilo bolje da se zasad oprostim od njih, pa da vidim da li će se nekako vratiti u moj život nekada, kada tu knjigu nađem u knjižari i onda pomislim „Da, sada je pravo vreme“!?

Ovo se ne odnosi na posebna izdanja ili knjige koje se više ne štampaju, knjige o pisanju, zanatima i bajkama koje koristim kao priručnike i imaju posebnu policu. Ali nekad pogledam u tu planinu od knjiga koje želim da pročitam i pomislim: „Da li želim da te osvojim? Ili je to od početka bio pusti san?“

Neverovatno je da se kognitivna disonanca dešava i sa mojim listama. Da bih sačuvala prostor i novac, pokušavam da knjige stavljam na listu knjiga za čitanje i da ih ne kupujem odmah. (I dalje kupujem previše.) Ali što češće gledam u listu i ne uzimam da čitam knjige sa nje, to one brže blede iz dela mozga u kom su knjige koje hoću da pročitam. Naslovi postaju nizovi reči bez značenja, a nekad su ga imale.

Vrlo je malo knjiga na polici koje su stare koliko i taj primerak „Midlseksa“. Ogromna istorija Australije sa tvrdim povezom tu je od 2006. Nekoliko džepnih knjiga Ketrin Valente tu su skoro isto toliko. (Mada sam jednu pročitala prošle godine! I to se dešava!) Ali pogled mi pada na primerak koji me doziva već oko godinu dana; da li je horor roman previše strašan za mene? Zar ne želim da pročitam onu knjigu sa svetlucavim koricama, koji sam dodala gomili pre mesec-dva?

Razmišljala sam da proglasim neku vrstu bankrota knjiga za čitanje – i da ispoklanjam sve što je starije od godinu dana, ili da smislim neki drugi metod da malo smanjim njihov broj. Možda treba da ih rasporedim prema tome koje imam najduže, pa do onih koje sam nabavila nedavno, pa da ih čitam tim redosledom? Možda ću ih sve završiti ako budem čitala naizmenično jednu novu, pa jednu staru?

Kao i Barns, napravila sam manje, sekundarne zbirke knjiga za čitanje – „knjige za odmah“, iz koje čvrsto nameravam da izvučem knjigu čim završim ovo što trenutno čitam. Uradila sam to ove nedelje; kada sam završila „Utopia Avenue“ Dejvida Mičela za moj knjiški klub, uzela sam sledeću, koja sada leži na stočiću za kafu i čeka da je nastavim.

Glavna stvar sa „knjigama za odmah“ je ta što su naslagane tako da su hrbati okrenuti da ne mogu da ih vidim. Znam šta je među njima, ali želim da verujem da ću pobediti efekat kognitivne disonance ako ih ne vidim. Videćemo. Šta li ću izvući? Ili će mi možda dotad pažnju privući nešto novo i svetlucavo?

Polica sa nepročitanim knjigama ima dobrih strana. Nikada mi neće ponestati knjiga. Neke od njih, one koje vučem sa sobom već godinama, kao prijatelji su koje još ne poznajem dobro. Moramo da izađemo na sastanak, da sednemo i dugo razgovaramo, da se bolje upoznamo. Ali ako nastavim da dodajem nove knjige, hoće li stare ikada doći na red?

Naravno da u čitanju nema pravila. Neke od tih knjiga su tu da me podsete na nešto, kao što me „Midlseks“ podseća da se snobizmom ništa ne postiže. Ali deo mog mozga koji voli da stvari uradi do kraja i da odloži knjige koje sam pročitala, ponekad gleda u zid nepročitanih knjiga i kaže: Kako bi bilo lepo da ih sve pročitam.

Autor: Moli Templton
Izvor: tor.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Unsplash