Kako je tinejdžerska kultura doprinela procvatu „književnosti za mlade“ u Americi

Slično džezu, brodvejskom mjuziklu i hot dogu, književnost za mlade je američki poklon svetu, inovativni, revolucionarni žanr koji pažljivo pratim više od 30 godina. Namenjena čitaocima starosti između 12 i 18 godina, nastala je krajem sedme decenije prošlog veka – tačnije 1967, kada su objavljeni pionirski romani „Autsajderi“ S. E. Hinton i „The Contender“ Roberta Lipsajta.

Od početka je bilo jasno da su Hinton i Lipsajt stvorili novu vrstu romana namenjenu mladoj čitalačkoj publici, žanr u kome je bespoštedni savremeni realizam zadovoljio potrebu koju je Hinton sjajno opisala u svom strastvenom članku za Njujork tajms buk rivju, objavljenom 27. avgusta 1967. Evo šta je napisala:



„Današnji tinejdžeri žele da čitaju o današnjim tinejdžerima. Svet se menja, a autori knjiga za čitaoce tog uzrasta kaskaju 15 godina za svojim vremenom. U njihovoj prozi ljubav je još uvek najpopularnija tema, a u stopu je prate konj i devojka koja ga je volela. Gde je tu društvena džungla drajv-in bioskopa? Drugim rečima, gde je stvarni život?“

Odgovor se, naravno, mogao pronaći na stranicama njenog romana. Priča „Autsajdera“ bila je smeštena na gradski asfalt Talse u Oklahomi i bavila se urbanim ratom između pripadnika dveju tinejdžerskih bandi. U slučaju njenog podjednako inovativnog kolege Roberta Lipsajta, gradski asfalt se nalazio u Njujorku. Roman „The Contender“ bio je jedna od prvih knjiga za mlade čiji protagonista nije bio pripadnik bele rase. Lipsajtov junak je mladi afroamerikanac Alfred Bruks, koji pokušava da pronađe svoje mesto u svetu i bokserskom ringu.
Pre ova dva romana literatura za čitaoce uzrasta između 12 i 18 godina bila je realistična koliko i slike Normana Rokvela – radnja je gotovo uvek bila smeštena u mali američki grad, svi likovi su bili belci, a najveći problem tinejdžera bio je sa kim će otići na matursko veče. Takve knjige su snishodljivo nazivane „romanima za juniore“ i obično se radilo o sladunjavim ljubavnim pričama, žanru koji je obeležio četrdesete i pedesete godine 20. veka. I zaista, tokom te dve nostalgijom opsednute decenije, praktično celokupnu literaturu za mlade sačinjavala je nemaštovita, šablonizovana, žanrovska proza: ne samo kada su u pitanju bili ljubavni romani, već i naučna fantastika, avanturističke priče, romani o sportu, automobilima i sl.

Stoga nije nikakvo čudo što je postojala potreba za jednom novom, brutalno iskrenom, realističnom književnošću. I tako je, naizgled preko noći, odnekud iznikao novi književni žanr. Tokom naredne dve godine, pisci poput Pola Zindela i Džona Donovana ponudili su publici romane koji su se bavili stvarnim životnim temama poput abortusa i homoseksualnosti. S. E. Hinton je 1971. godine u romanu „That Was Then. This Is Now“ pisala o narkomaniji, a 1973. joj se pridružila Alis Čildres, koja se u „A Hero Ain’t Nothin’ But a Sandwich“ uhvatila ukoštac sa temom zavisnosti od heroina.

A onda je došla 1974. godina, kada je objavljen jedan od najvažnijih i najuticajnijih romana u istoriji književnosti za mlade. „Čokoladni rat“ Roberta Kormijea bio je verovatno prva knjiga koja se usudila da tinejdžerima saopšti tužnu istinu da nisu svi završeci srećni. U tom nezaboravnom romanu, sedamnaestogodišnji protagonista Džeri Reno uporno odbija da prodaje čokoladu za svoju školu, zbog čega će kasnije snositi ozbiljne posledice. Kormije, koji je ovim delom poveo čitaoce na putovanje kroz sumorni moralni pejzaž adolescentske egzistencije, u jednom intervjuu je izjavio: „Adolescencija predstavlja veoma neprijatan period u životu većine ljudi, sa čijim posledicama se rvemo do kraja života.“

Književnost za mlade (Young Adult/YA), onakva kakvom je danas poznajemo, razvija se paralelno sa ciljnom grupom kojoj je namenjena. Jasno je, naravno, da nije mogla nastati bez onoga što se podrazumeva pod pojmom „mladi“. Do presudnog zaokreta došlo je krajem četvrte i početkom pete decenije prošlog veka, kada je jednom segmentu maloletnog američkog stanovništva dodeljen novoskovani naziv „tinejdžeri“.

Reč je u štampi prvi put upotrebljena 1941. godine, u septembarskom izdanju časopisa Popjular sajens. Pre toga, u Americi su – uopšteno govoreći – postojala dva segmenta populacije: odrasli i deca (ovi potonji su smtrani odraslima od trenutka kada bi stupili u redove radne snage, što se dešavalo i u slučaju dece ne starije od deset godina). Međutim, promena okolnosti na tržištu rada, izazvana Velikom depresijom, dovela je do nezapamćenog interesovanja za srednjoškolsko obrazovanje. Prema zvaničnim podacima iz 1939. godine, u srednje škole se upisalo 75 procenata dece uzrasta između 14 i 17 godina. Samo deceniju ranije bilo ih je skoro upola manje.

Nastupio je period u kome su kultura i tržište bili primorani da se ubrzano prilagođavaju novonastaloj situaciji. Tinejdžeri su iznenada postali ciljna grupa čije je potrebe trebalo – i vredelo – zadovoljiti.

Bibliotekari su već sredinom četrdesetih svoju tinejdžersku klijentelu počeli da nazivaju „mladež“. U dnevniku njujorške bibliotekarke Margaret Skogin iz 1944, definiciju ovog pojma prati konstatacija da je reč o potpuno novoj grupi korisnika bibliotekarskih usluga. Narednih decenija, pojmovi „tinejdžeri“ i „mladi/mladež“ korišćeni su među bibliotekarima i prosvetnim radnicima kao sinonimi. Pojam „književnost za mlade“ ušao je u zvaničnu upotrebu 1957. godine, kada je Američka asocijacija biblioteka osnovala Odeljenje za pružanje usluga mladima.

Uprkos priči o napretku, sve izmene koje je književna industrija uvela tokom četrdesetih i pedesetih bile su isključivo kozmetičke prirode: mladim čitaocima nije ponuđena literatura koja bi zadovoljila njihove socioekonomske, emocionalne i psihološke potrebe. Epidemija žanrovske proze četrdesetih, pedesetih i početkom šezdesetih nije bila rešenje, a Odeljenje za pružanje usluga mladima je prepoznalo problem i zbog toga je u svoje godišnje spiskove preporuka redovno uključivalo naslove za odrasle, poput „Fantastičnog putovanja“ Isaka Asimova, „Čoveka zvanog hrabrost“ Čarlsa Portisa, „Maslačkovog vina“ Reja Bredberija i sl.

Tek 1970, tri godine posle objavljivanja pionirskih romana S. E. Hinton i Roberta Lipsajta, na zvaničnom spisku preporuka Odeljenja našao se prvi pravi roman za mlade – „Run Softly, Go Fast“ autorke Barbare Versba.

Tako je konačno ozvaničena veza između novog žanra i njegove primarne publike. Nedugo posle toga književnost za mlade će postati jedan od najdinamičnijih i najuticajnijih segmenata američkog izdavaštva. Ali to je već neka druga priča.


Autor: Majkl Kart
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Jelena Tanasković