Kako je „Talentovani gospodin Ripli“ predskazao zlatno doba obmane

Obmanjivanje drugih ponekad može biti prava umetnost. Ono što nas, kao obične posmatrače, fascinira u pričama o hohštaplerima i „vizionarima“, guruima i grebatorima, smutljivcima i sanjarima, internet opsenarima – svim tim piratima koji poslednjih godina haraju društvenim, političkim i ekonomskim vodama – nije toliko način na koji izvode svoje drske poduhvate, koliko očigledni odgovor na pitanje zašto.



Većina veštih prevaranata – od sitnih varalica do ozbiljnih kriminalaca – u igru ulazi opremljena naizgled verodostojnom pričom i specifičnom pojavom. Mlada Ruskinja Ana Sorokin se, pre nego što je 2018. godine optužena za finansijsku prevaru i tešku krađu, pripadnicima njujorškog visokog društva pune četiri godine predstavljala kao bogata nemačka naslednica Ana Delvi, ubeđujući ih da ulažu novac u njene projekte... i nju samu. Lagodni život ubice i višestrukog prestupnika Kristijana Gerhartsrajtera, koji je više od jedne decenije živeo pod pseudonimom Klark Rokfeler, okončan je 2008, kada je protiv njega podignuta optužnica za kidnapovanje.

Anu Sorokin javnost pamti po ogromnim naočarima modne kuće Selin; u slučaju Gerhartsrajtera bile su to lakost majice i ukočena vilica, kopirana od milionera iz serije „Giliganovo ostrvo“. Akademski uspeh i aktivizam Džesike Krug, belopute profesorke istorije i afričkih studija na Univerzitetu „Džordž Vašington“, godinama su počivali na tvrdnjama o pripadnosti drugoj rasi, ali i skrivanju iza nosnog pirsinga, neobičnog „uličnog“ slenga i pseudonima Džes la Bombalera. Vlasnica Teranosa Elizabet Holms, koja se 2018. našla pred sudom nakon što je potrošila milione investiranih dolara na proizvodnju bezvrednih aparata za anlizu krvi, ostaće upamćena po karakterističnom baritonu i crnim rolkama. Ne smemo zaboraviti ni skromnog ljubitelja odbojke i frotirskih znojnica Kita Ranijera, čija su omiljena meta bili novac i tela članica njegove organizacije Nxivm. Svako od ovih imena postalo je metonim za konkretna krivična dela i zablude koje su se iza njih krile.

Takva posvećenost glasu i kostimu u digitalnoj eri u kojoj živimo deluje pomalo staromodno, da ne kažemo uvrnuto – pre kao gospođa Dautfajer nego kao Džej Getsbi. Ali kada je u pitanju američka književnost, odgovornost za postavljanje standarda u domenu umetnosti obmane s pravom se pripisuje jednom liku: antiheroju romana „Talentovani godspodin Ripli“. Iako ih mediji često porede sa njim, Riplijeve kolege iz stvarnog života nisu mu ni do kolena. Uspešno poređenje ove vrste zahtevalo bi nivo uglađenosti i obrazovanja koje većina modernih šarlatana ne poseduje. Nikoga ne bi trebalo da začudi činjenica da je arhetip prevaranta svoje otelovljenje pronašao u jednom književnom junaku. Samoautorstvo podrazumeva da kreiramo ubedljiv lik u okviru narativne strukture koja bi trebalo da vodi ostvarenju naših ambicija. U gorenavedenim slučajevima lako se prepoznaje posvećenost fasadi – u slučaju Elizabet Holms to je bila imitacija izgleda Stiva Džobsa, dok su se pokušaji Džesike Krug da na što autentičniji način dočara svoj izmišljeni afro-portorikanski identitet ubrzo su se pretvorili u karikaturu.

To nas dovodi do jednog interesantnog pitanja: zbog čega se toliko divimo narcisoidnim ličnostima? Neki od nas se bez sumnje ponekad pitaju na šta bi sve bili spremni kada ih ne bi sputavale kategorije poput morala i istine, dok drugi – oni koji pate od „sindroma prevaranta“ – verovatno razmišljaju o tome koliko bi bilo lako ući u izmišljenu ulogu i sumnju u sopstvenu vrednost trampiti za najjeftiniju verziju nade. Prevaranti znaju kako da na najbolji način iskoriste hipokrizije neke epohe: koliko je lako kupiti nečije prijateljstvo i odanost (slučaj Sorokin) i koliko se često ljudima svetlijeg tena (slučaj Krug) i bogatima (slučaj Gerhartsrajter) gleda kroz prste. Kao i svaki dobar roman, i prevara može biti laž koja otkriva neku dublju istinu.

Živimo li u zlatnom dobu obmane? Lik prevaranta ili prodavca magle, jednog od osnovnih gradivnih sastojaka američke kulture, ovekovečen je još u klasiku „Čovek od poverenja“ (1857) Hermana Melvila, ali čini se da u 21. veku ovaj fenomen poprima iznenađujuće nove dimenzije. Nije li, napokon, upravo ovo kultura koja je napravila nezapamćen biznis od promocije pustih želja, a od marketinga i različitih vidova samopomoći stvorila moćne grane industrije? Sjedinjene Države su rodno mesto sajentologije, Dona Drejpera i Donalda Trampa, Bernija Mejdofa i Enrona, jeftinih hipoteka, Kjuanona, ravnozemljaštva, antivaksera i antimaskera. Američki klimavi koncept samodovoljnosti oduvek se zasnivao na zdravoj dozi izmaštane posebnosti: nužnosti da se sanja o boljem, da se ne odustaje ni po koju cenu.



Mnogima je od početka bilo jasno da je priča o američkom snu najobičnija podvala ili da je njegovo ostvarenje, u najboljem slučaju, dostižno samo malom broju izabranih (belaca); svima ostalima tek sada, i to veoma sporo, postaje jasno da se iza mitova na kojima je građena ova država krije drugačija, nerado pominjana istorija – ona koja otkriva istinu o oduzimanju zemlje starosedelačkom stanovništvu, stotinama godina crnačkog ropstva i svakodnevici koja je počivala na nepriznatom i neplaćenom radu žena. Ukoliko uspešno formiranje stabilne ličnosti zavisi od smislene spoljne stvarnosti, ili bar konsenzusa o njenom karakteru, možda ne treba da čudi to što većina nas nije sigurna gde tačno počinje a gde se završava naša uloga u izgradnji vlastitog identiteta. Ne navodi li nas činjenica da živimo u eri koja veliča marketinški potencijal ličnosti na očigledan zaključak da je većina identiteta sa kojima se svakodnevno susrećemo lažna?

Kada se „Talentovani gospodin Ripli“ 1955. godine pojavio u knjižarama, lik negativca koji nikada ne ispašta zbog svojih zlodela još uvek je bio izuzetno retka pojava u američkoj književnosti. Ripli je postao prototip uznemirujuće dopadljivog prevaranta – čoveka koji nas hvata u zamku sopstvenog svetonazora, poseduje oštru intuiciju kakvom se i sami potajno ponosimo i dovodi u pitanje opšteprihvaćene narativne obrasce. I iako nije prošla decenija u kojoj roman Patriše Hajsmit nije pronašao odanu publiku, moglo bi se reći da ga trenutak u kome živimo čini posebno relevantnim. Riplijev stav prema životu kao unapred nameštenoj igri i njegova sposobnost da prozre kroz iluziju američke privilegije kao da su pisani za ovaj trenutak. Isto važi i za njegove zapaljive izlive samozaljubljenosti, njegovo kameleonstvo i prezir prema sebi samom. Neko će možda pomisliti da je razvoj tehnologije otežao posao prevarantima, da je malo onoga što se preko Gugla ne može proveriti, ali činjenica je i da se, upravo zahavaljujući tehnologiji, pred problematičnom populacijom hroničnih obmanjivača, serijskih lažova i duboko iskompleksiranih ličnosti otvorila potpuno nova dimenzija delovanja, u kojoj se jednostavnim pritiskom na dugme može izaći iz starog i ući u novi identittet. Zahvaljujući fascinantnim dometima tehnologije, nerealni snovi mnogih su najednom postali dostižni – ako imate odgovarajuću garderobu, frizuru, trenera, psihijatra, možete postati ko god želite. Više nego ikada do sada, biti uspešan u Americi znači biti spreman na rizik. I iako većina zabluda o sopstvenim sposobnostima ne predstavlja realnu opasnost po društvo u celini, prilagođavanje stvarnosti našim zamislima može postati klizav teren. U eri u kojoj manipulišemo okolnostima kako bismo laskali sebi, u kojoj se dokazane činjenice izjednačavaju sa političkim stavovima ili potpuno zanemaruju, veoma je lako poverovati u vlastite laži.

Iz Riplijevog promišljanja, negde na sredini romana, otkrivamo da je prilikom imitiranja najvažnije „održati raspoloženje i temperament osobe koju ste imitirali.“ I roman i njegova filmska adaptacija iz 1999. godine počinju slučajem zamene identiteta: ubeđen da razgovara sa bliskim prijateljem svog buntovnog sina Dikija, bogtaš Herbert Grinlif poverava sitnom prevarantu Tomu Ripliju zadatak da nagovori njegovog naslednika da prekine sa besposličarenjem u jednom gradiću u južnoj Italiji i vrati se u Njujork kako bi preuzeo porodični biznis. Našavši se na Mediteranu, Ripli ubrzo biva zaveden lagodnim životom svoje mete. Teško je naslutiti šta Ripli više želi: da spava sa Dikijem ili da bude Diki, koji poseduje brod, plakar pun odela šivenih po meri i prelepi pečatni prsten – da ne pominjemo samopouzdanje čoveka koji veruje da zaslužuje sve što ima i ubeđen je da će jednog dana imati još više. (Jedino što mladi Grinlif ne poseduje jeste talenat: u romanu se amaterski bavi slikanjem, dok je u filmu predstavljen kao zaljubljenik u džez.) Hajsmit ni u jednom trenutku ne pokušava da manipuliše našim simpatijama, ali ironični splet okolnosti govori sam za sebe. Ko je ovde zapravo prevarant? Praznoglavi plejboj, čija egzistencija u celini zavisi od poznanstava i nezarađenog bogatstva ili ambiciozni nikogović? Kada Ripli ubije Dikija veslom tokom jedne plovidbe, a zatim prikrije incident i preuzme identitet svoje žrtve, stvarna misterija nije ko je počinio zločin, već zašto čitalac staje na stranu zločinca. Postoje među nama, naravno, i oni koji idu toliko daleko da počinju da se identifikuju sa Riplijem.

Genijalnost Patriše Hajsmit ogleda se u tome što nam ona iz rečenice u rečenicu omogućava da iskusimo život kao stezanje omče, čineći nas saučesnicima i praktično nas odvajajući od vlastite čovečnosti. U ranim kritičkim prikazima knjige – koja je, sve do autorkine smrti 1995, tretirana pre kao žanrovska zabava nego kao jetka analiza američkog klasnog sistema – Ripli je najčešće opisivan kao sociopata. Danas se način na koji se Hajsmit poigrava sa etičkim izvesnostima i njena nezainteresovanost za zadovoljenje pravde mogu tumačiti i iz drugog ugla. Tom Ripli je mnogo toga – nevoljeno siroče koje je odraslo u čoveka uverenog da zaslužuje više; neko ko je u detinjstvu zadirkivan zbog slabosti; esteta osetljiv na ružnoću, nasukan u praktičnom svetu, lišenom svake senzualnosti – ali kriminalni genije sigurno nije. U filmu iz 1999, njegova seksualnost je daleko manje nedorečena: režiser Entoni Mingela dodaje nelagodnu scenu u kojoj Ripli za vreme partije šaha traži od Dikija dozvolu da mu se pridruži u kadi. U Mingelinom filmu, za razliku od knjige, nema predumišljaja. Ubistvo je zločin iz strasti, i to strasti koja se može tumačiti ne samo kao požuda ili opsesija, već kao erupcija osvetničkog besa jednog homoseksualca, njegova pobuna protiv sopstvene marginalizacije i privilegovanog statusa njegovih „normalnih“ prijatelja. U romanu, Ripli svoju seksualnost krije i od sebe samog; ona ostaje na nivou insinuacije Dikijeve devojke Mardž, koja postaje ljubomorna na prijateljstvo između dvojice muškaraca. U kasnijim romanima o Ripliju – ima ih još četiri – naš junak čak stupa i u neubedljivi brak. Hajsmit, naravno, nije psihoterapeut, ali njen opis Riplijevog moralnog sunovrata svedoči o tome kako opravdani strah od razotkrivanja vlastitog identiteta može prerasti u patologiju. Beskrajno je fascinantno to što Hajsmit Ripliju daje potpunu slobodu da ubija, ali mu ne dozvoljava da skine masku sa svoje seksualnosti, čak ni u sopstvenoj glavi. Ovo se danas čini posebno relevantnim, a naročito kada znamo da on nikada neće prihvatiti istinu o sebi. Pesnik Frenk Bidart je ovo stanje savršeno opisao sledećom rečenicom: „Laži sebe o tome i zauvek ćeš lagati o svemu.“

Ono što bi, dakle, kod savremenog čitaoca trebalo da izazove nelagodu nije književni lik već kontekst: privid slobode i meritokratije u američkom društvu. U svetu koji se sve više deli na Grinlife i Riplije, bez sumnje ima mnogo onih koji ponekad požele da zamahnu figurativnim veslom u pravcu povlašćenih tatinih sinova, zaštićenih bogatstvom, rupama u zakonu i vezama. Iako se ova knjiga ne bavi pitanjem rase, iz današnje perspektive je ipak teško ne tumačiti je kao kritički portret privilegovanog statusa belog muškarca u američkom društvu. Beli muškarac je i danas, uprkos prividnom napretku, neko kome se bespogovorno veruje; može činiti šta želi, a njegova reč se gotovo nikad ne dovodi u pitanje. Kada kupuje mesto na Harvardu, Džered Kušner je Diki Grinlif, ali on je istovremeno i Tom Ripli – uvek će se izvući zahvaljujući svojoj spoljašnjosti. Šta onda misliti o autorki koja, iako svesna manjkavosti moralnih načela svog vremena, ne pokazuje želju da im se suprotstavi? Ako prihvatamo Riplija, šta sa njegovom autorkom čije je saosećanje prema homoseksualnim junacima obojeno gađenjem? I koja priznaje da kroz te likove zapravo piše o sebi? (Hajsmit se nije stidela svoje seksualnosti, ali nije želela da joj se dodeli „etiketa“; najčešće je pisala o muškarcima i radije se družila sa njima – izuzev, naravno, u krevetu.) Naposletku, da li bi za to što danas „kapiramo“ Riplija trebalo da zahvalimo napretku društva ili činjenici da smo sociopatiju naučili da prihvatamo kao samo još jedan normalan način preživljavanja u savremenoj Americi?

Autor: Megan OʼGrejdi
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković