Kako je nastao „viktorijanski krimić“

Viktorijansko doba je, iz očiglednih razloga, trajalo koliko i život britanske kraljice Viktorije, od njenog rođenja 1837. godine do njene smrti 1901. godine. Rani period u kome je bila beba, dete i potom devojka, nije bio plodan u pogledu „viktorijanske fikcije“, koja se razvijala kasnije tokom njenog života – a i nakon toga. Zaista, većina edvardijanske fikcije, ako zanemarimo datume izdavanja, ima isti ton i stil kao dela koja su nastala tokom Viktorijine duge vladavine. Ipak, u ovom tekstu ćemo se strogo pridržavati vremena koje je ona provela na Zemlji.

Teško da bi detektivska fikcija postojala dok se nije pojavilo zanimanje detektiva. U Engleskoj je prvi korak ka organizovanoj policijskoj jedinici bilo donošenje Policijskog akta Roberta Pila iz 1829. godine, kojim je osnovana londonska policija Metropolitan. Usled toga, 1878. godine je osnovano Odeljenje za istraživanje kriminala, kao ogranak za bavljenje detektivskim poslom. Pilu se i danas odaje priznanje jer se engleski pozornici obično nazivaju „bobijima“ (po njegovom nadimku). Istina je da je krajem osamnaestog veka postojala još jedna jedinica, ali ona nije bila dobro organizovana.

Posledica razvoja policijske jedinice bio je novi književni žanr koji je ubrzo postao veoma popularan: memoari policajaca. Lavina navodno istinitih, stvarnih avantura, memoara, sećanja, iskustava, svezaka i sličnih detektivskih stvari – koje su često glavnog lika povezivali sa Skotland jardom ili drugim policijskim jedinicama u Edinburgu, Dablinu, Londonu i drugim, udaljenijim organizacijama za borbu protiv kriminala – postala je omiljeno štivo velikog dela britanske javnosti.

Porast broja ovih knjiga, koje su uglavnom pisali osrednji pisci čiji je cilj prvenstveno bio stvaranje uzbuđenja i neizvesnosti, a ne tačan prikaz pravih policijskih slučajeva, nastao je zahvaljujući unapređenim procesima štampanja i koričenja zbog kojih je proizvodnja knjiga bila jeftinija i samim pristupačnija većem delu javnosti kao nikada do tada. Ovo se podudarilo sa velikom inicijativom opismenjavanja u Velikoj Britaniji, čime se uvećala potencijalna čitalačka publika ovih memoara, kao i drugih vrsta popularne fikcije.

Prvi istaknuti pisac koji je u svom delu za glavnog lika koristio policajca bio je Čarls Dikens, koji je inspektora Baketa osmislio kao ključnog lika u delu „Sumorna kuća“. Objavljivanje ovog romana nije odmah podstaklo književnike da pišu još romana i priča o policajcima, ali je utabalo put drugima, koji će se oprobati u kriminalističkom žanru, tada poznatijem kao „senzacionalistički“ romani. Vilki Kolins, Dikensov prijatelj i česti saradnik, kome je ponekad pripisivana saradnja, a ponekad ne, bio je prvi i najbolji pisac koji je pošao njegovim stopama, probivši led skoro pa savršenom knjigom „Žena u belom“, a zatim i knjigom „Mesečev kamen“, koja je čuvena po tome što ju je T. S. Eliot opisao kao „prvi, najduži i najbolji“ detektivski roman svih vremena. Eliot je pogrešio u sve tri stavke, ali bilo bi neučtivo cepidlačiti kada je u pitanju ova vredna knjiga.

Za kratku formu zasluge (s pravom) pripadaju Edgaru Alanu Pou, koji je osmislio kratke detektivske priče kada je objavio „Ubistva u Ulici Morg“ 1841. godine. Priča teži i uspeva da stvori uzbuđenje, stavljajući verodostojnost na probu, i uz naredne dve Poove detektivske priče, „Slučaj Mari Rože“ i izuzetnu „Ukradeno pismo“, postavila je temelje detektivske fikcije kakva postoji i danas. Ova inicijalna dela, objedinjena u Poovim „Pričama“, nisu postigla neki uspeh, jer je publika vapila za njegovim horor i natprirodnom pričama, te tadašnji književnici nisu krenuli njegovim stopama.

Pored nekoliko izuzetaka, tek su Artur Konan Dojl i Šerlok Holms, najpoznatiji detektiv na svetu, detektivske priče postavili na mesto najpopularnije fiktivne književne forme.

Iako su prva dva romana o Holmsu „Grimizna nit“ i „Znak četvorice“ Dojlu doneli neki uspeh, njegovo mudro osmišljavanje povezanih priča ga je postavilo na sam vrh najznačajnijih britanskih pisaca detektivske fikcije. Iako je u časopisima uveliko bilo popularno izdavanje delova romana u serijalima, Dojl je začetnik ideje da jedan broj sadrži celu priču, ali da postoji serijal priča sa istim glavnim likom. Tu ideju je predložio novonastalom časopisu Strand, a njegov urednik je razumeo koncept i odmah ga usvojio; uspeh Holmsa i Stranda bili su zagarantovani.

„Posle Holmsa, potop!“, ispravno je zaključio veliki knjižar i šerlokovac Vinsent Steret. Ogromna popularnost Dojla i Holmsovih avantura nije zaobišla pisce i izdavače. Utrkivali su se da izmisle novog detektiva heroja, a na svakom koraku je bilo pisaca koji su besomučno pisali, kao i časopisa i izdavača voljnih da ih objave. Mnogi su najavljivani kao Holmsovi rivali (kako da ne), kao novi Holms, američki Holms, ženski Holms i tako dalje. Pojedini su bili odlični, neki veoma dobri, ali je većina bila smeće – kao što to u umetničkom svetu najčešće biva.

Pored izuzetnih detektivskih priča iz tog doba, postoji i veliki broj priča o kriminalcima. Iako lopovi, pljačkaši i drugi kriminalci neposredno možda deluju kao sušta suprotnost ljubiteljima detektivske fikcije, danas, kao i u ono vreme, umeće tvoraca ovih likova često može da promeni naše mišljenje, pružajući nam donekle drugačiji pogled na svet. Većina pristojnih i časnih ljudi se gadi kriminala, ali simpatični provalnici, prevaranti i ostali podlaci možda nisu uvek potpuni ološ kao što na prvi pogled izgledaju.

Dakle, književnost s početka edvardijanskog doba jedva da se razlikovala po tonu od književnosti poznih godina Viktorijine vladavine. Međutim, to je polako počelo da se menja, da bi se iz korena promenilo kada je počeo Prvi svetski rat.

Kako se 19. vek bližio kraju, seme promene je polako počelo da klija. Prvi put u britanskoj i američkoj istoriji mladići su prestali da idu na povečerje, a žene su otvoreno pušile cigarete. Neke su se zalagale za pravo glasa. Nedugo potom su počele da idu golih članaka. Automobili su smenjivali konjske zaprege, a gasno osvetljenje je ustupalo mesto električnom. Novo doba se rađalo.

Iz našeg ugla Viktorijansko doba deluje kao jednostavnije, otmenije vreme, pa čak i romantično. Okrutna stvarnost za većinu tadašnje populacije je bila u potpunosti drugačija, jer usled siromaštva i dalje nije bila slobodna. Većina priča sadrži izuzetne prizore plemićkih kuća i džentlmenskih klubova, balova, večernjih toaleta i predivnih haljina, neverovatnog nakita i ogromnih nasledstava. I besprekornih manira.

Nastavimo da uživamo u ovom prizoru, ne razmišljajući kako su ljudi pre veka i po popravljali zube.

Izvor: crimereads.com
Prevod: Đorđe Radusin