Kako je književnica Ljiljana Šarac oživela lik srpskog despota

Za sladokusce srpske istorije pojavio se roman „Đurđevim stopama“, životno delo Ljiljane Šarac. Tamnički dani velikog vladara Đurđa Brankovića, obojeni sećanjem na slavne dane, vode nas na put konačnog pada pred Otomanskom imperijom.

Nadahnuto i strastveno Ljiljana Šarac piše svoje istorijske misterije i skida veo sa mnogih zabluda o srednjevekovnoj Srbiji. Autorka romana „Opet sam te sanjao“, „Zid tajni“, „Gde sam to pogrešila“ i drugih, nekoliko puta nominovana je za Ninovu nagradu, a 2019. ovenčana je nagradom Beogradski pobednik. Najveća nagrada su joj ipak ogromna čitanost i oduševljenje čitalaca. Profesorka, majka Đorđa i Vojina, poslednjim romanom vodi nas stopama impozantne ličnosti.

Ponovo nas vraćate u kasni srednji vek, ovaj put pričom o ostarelom despotu Đurđu Brankoviću. Mnogi koji ne poznaju srpsku istoriju misle da je život stao nakon bitke na Kosovu 1389, a vi nam pokazujete da je pad srpske države došao burno, mnogo kasnije. Zašto baš istorijski triler o Đurđu Smederevcu?

Za despota Đurđa Brankovića su svi čuli, ali o njemu se malo govori i još manje zna. Ta spoznaja izrodila je roman „Đurđevim stopama“. Kada sam uhvatila početak niti, klupko je počelo samo da se odmotava. Kao Arijadna, šest vekova kasnije od vremena kada je despot živeo, krenula sam za jednom uzbudljivom pričom, nastojeći da rekonstruišem događaje vezane za vladara koji je bio brana silama sa severa i juga, više od pola veka. Neko ko je bdio nad srpskim narodom, ne dajući da ga neprijateljske sile razveju po svetu kao puhor maslačka, zaslužio je priču dostojnu svog imena i dela. Ja sam ovim romanom tek skinula nekoliko velova sa ove ličnosti. Nadam se da će čitaoci koje sam zaintrigirala nastaviti sa istraživanjem, prateći Đurđeve stope nadalje sami.

U romanu se pojavljuju mnoge istorijske ličnosti, poput Stefana Lazarevića i despotove supruge Irine, u narodu poznate kao „prokleta Jerina“. Da li je Irina zaista bila despotovo prokletstvo?

Nakon obimnog istraživanja postalo mi je jasno koliko se razilaze istorijske činjenice i narodna tradicija kada je Irina Kantakuzin Branković u pitanju. Ona je za naš narod postala „dežurni krivac“ i to viđenje se duboko uvrežilo u našoj svesti. Upitala sam se koliko je neko ko je među Srbe došao sa četrnaest godina mogao da bude zao, ohol, hirovit? Verujem izvorima koji kažu da je bila sva u duhu svog imena koje znači mir, spokoj. Pobožna, otmena, politički vrlo osvešćena i potkovana, svom suprugu je bila i oslonac i savetodavac. „Prokletstvo“ ove porodice i cele srpske despotovine ležalo je negde drugde, a ne u njoj!

Isto prezime i iste tvrđave

Čitaoci uživaju u vašim istorijskim romanima, a sada ste se okrenuli i modernijem pristupu, uvodeći i paralelnu savremenu priču o fotografkinji Kseniji koja, kao potomak loze Brankovića, kreće u jednu misterioznu potragu. Šta dobijamo „tkanjem na dva razboja“, pričom na dva vremenska plana?

Ukrštanjem dva različita vremena u romanu postiže se sagledavanje centralne teme iz različitih perspektiva. Kako su nosioci radnje u različitim vekovima – s jedne strane junak poznat istoriji, a s druge izmaštana junakinja, dolazi do sučeljavanja i muško-ženskog principa i iz tih vizura se sagledava ista stvar. Đurađ i Ksenija su razdvojeni klancem vremena, ali ih kao most spajaju isto prezime, zidine tvrđava koje su preživele sva razaranja i zub vremena.

Rođeni ste u Smederevu i izjavili ste da je vama Smederevcima „istorija u krvi“. Šta osećate pred Smederevskom, Golubačkom ili Beogradskom tvrđavom?

Dešavalo mi se da na mestima kao što su Carsko Selo, Koloseum, Đavolja Varoš, Golubačka tvrđava, a pogotovu u Smederevskoj tvrđavi dobijem aritmiju od snažnih emocija koje nisam mogla da zauzdam i umirim! Tvrđave, i uopšte drevne građevine, „pamte“ ljude i događaje. Čini mi se da sam uspela, posećujući ih, da čujem daleke odjeke koji su do mene doprli kroz hodnike vremena...

Gotovo svi vaši romani štampani su u nekoliko izdanja, izuzetno ste čitani, i to u dahu. Kritičari se slažu da je „Đurđevim stopama“ vaš najzreliji roman. Slažete li se sa kritičarima?

Za roman „Đurđevim stopama“ spremala sam se celog života. Dobro je ako se to ogleda u njegovom kvalitetu i zrelosti!

Neka pamti ko šta oseti

Pošto predajete srpski jezik i književnost, koliko deca poznaju našu istoriju i da li pisanje o istoriji ima značaja i za vaš pedagoški rad?

Deca poznaju istoriju onoliko koliki se akcenat na nju stavi. Zahvaljujući korelaciji među predmetima, odlično ovladavaju podacima o Kosovskoj bici, ustancima, ratovima, vođama... Na prosvetarima je da ih kroz nacionalnu istoriju vodimo nadahnuto, slikovito, zanimljivo. Tu mi pisanje pomaže u učionici. Trudim se da ono što pričam đacima vezano za svoj predmet bude jezgrovito, upečatljivo, dinamično, i kad god je moguće duhovito, kako bi im ostalo u sećanju.

Šta biste voleli da čitaocu ostane u sećanju kada pročita „Đurđevim stopama“?

Volela bih da čitanje mog najnovijeg romana bude kao kada se jede banana split. Da se „gustira“, od potrage za avanturom, do upoznavanja intrigantne ličnosti Đurđa Smederevca o kome se može mnogo zanimljivog saznati. Neka u sećanju čitaocu ostane Đurađ kakvim ga je on doživeo i zamislio.

Romanima „Starija“ i „Stariji“ i njihovima sjajnim prijemom pokazali ste da se bavite i savremenom ženom, ljubavlju, brakom, prevarom, nadom u sreću... Čini se da ljubav prema istoriji i svetu emocija kod vas idu zajedno? Šta mislite da je najveći ženski problem?

Problem je nastao je onda kada su žene poželele da se izjednače sa muškarcima tako što će da rade i svoje i njihove poslove!

Sloga i mir porodičnog gnezda

Kažu da se vreme pandemije lakše podnosi uz beletristiku poput vaše. Koje knjige vi čitate i čime se napajate?

Spadam u strastvene čitaoce, što me je i odvelo na Filološki fakultet. Mislila sam i tada i sada da ne postoji ništa lepše od toga da se baviš književnošću i od toga živiš, duhovno i materijalno. Pratim savremenu produkciju, vraćam se klasicima koji su mi reperi za kvalitet svega novog... Zato su mi uvek pri ruci Čehov, Balzak, Laza Lazarević... Godinama već poverenje poklanjam autorkama i domaćim i stranim. Nekako mi dela pisana ženskom rukom odgovaraju po senzibilitetu, emociji, dubini, temama... Obožavam Nadu Marinković, Svetlanu Velmar Janković, Mirjanu Mitrović, prerano otišlu Snežanu M. Veljković, ali i Lusindu Rajli, Elif Šafak, Kejt Morton, Dafni Kalotaj... Pored čitanja, moj najveći „punjač“ su ruske serije koje su postale svet u koji i bežim i sklanjam se kada mi svakodnevica previše stegne mašnu oko vrata.

Kako vaša porodica funkcioniše u ovo teško vreme i kako postižete sve – da budete pisac, nastavnik i porodična žena? Tema za roman...

Svaki sekund, svaka reč, svaki osmeh i zagrljaj posvećeni porodici, stostruko se kroz život vraćaju! Bezrezervno sam se više od dve decenije bavila svijanjem svog gnezda. Zato mi je u njemu sada i komforno i lepo. Oduvek upućeni jedni na druge, sinovi, muž i ja samo smo se ovih meseci, još više u njemu ušuškali, čuvajući se od virusa koji preti, nastojeći da sačuvamo duševni mir i porodičnu slogu. Pokazalo se po ko zna koji put da je ljubav najbolji lek i najsnažniji štit! Recept da se uspešno završava mnogo poslova na više planova možda leži u tome što volim ono što radim i što se pri tome dajem dvesta posto. Obožavam pisce čiji je život podjednako uzbudljiv kao što su njihova dela i filmovi koji su po njima snimljeni! Moj život je sve – samo ne jednoličan i dosadan!

Piše: Ljilja Jorgovanović
Izvor: Kurir – Lena